Лабудаста гуска () је велика гуска са природним подручјем гнежђења у унутрашњости Монголије, североисточној Кини и руском Далеком истоку. Селица је и зимује углавном у централној и источној Кини. Птице луталице се срећу у Јапану и Кореји где је раније зимовала у великом броју када је била чешћа, а ређе у Казахстану, Лаосу, приобалном Сибиру, Тајвану, Тајланду и Узбекистану.

Иако је честа у дивљини, ова врста је у великој мери припитомљена, када је позната као кинеска гуска. Уведене и дивље популације њених домаћих раса јављају се на многим местима ван њеног природног подручја. Дивљи облик се такође чува у колекцијама, а бекства нису неуобичајена међу дивљим јатима других Anser и Branta гусака.

Таксономија Лабудасту гуску формално је описао шведски природњак Карла фон Линеја у десетом издању његовог дела „Systema Naturae“ 1758. године под биномним називом Anas cygnoid. Оригинални правопис речи „cygnoid“, са тачком, што сугерише скраћеницу се широко третира као ортографска грешка коју треба исправити у „cygnoides“, али неки аутори сматрају да је cygnoid без тачке исправан оригинални правопис који треба користити, наводећи упоредиви случај, универзално прихваћен, правописа имена врсте таласаста астрилда (Estrilda astrild). Од почетка 2025. године, овај спор око правописа остаје нерешен.

Сада је једна од 11 врста смештених у род Anser, које је описао француски зоолог Матирен Жак Брисон 1760. године.

Генеричко име Anser потиче од латинске речи „anser“ „гуска“. Специфични епитет комбинује латинско „cygnus“ „лабуд“ са старогрчким “-oidēs“ „подсећати“

Лабудаста гуска је монотипски таксон, без препознатих подврста.

Опис

Лабудasta гуска је велика и дуговрата за свој род, дивљe птицe су од 81-94 цм дужине, најдужа Anser гуска и тежи 2.8-3.5 кг, друга најтежа Anser гуска, после дивље гуске (Anser anser). Полови су слични, мада је мужјак већи, са пропорционално дужим кљуном и вратом. Највеће женке су велике као најмањи мужјаци. Типичне мере крила су 45-46 цм код мужјака 37.5-44 цм код женки; кљун је око 8.7-9.8 дужине код мужјака и 7.5-8.5 код женки. Тарзус мужјака је 8.1 цм дужине. Распон крила одраслих гусака је 160-185 цм.

Горњи делови крила су сиво-смеђи, са танким светлим ресама на већим перјима и кестењастим задњим вратом и капом, који досежу одмах испод ока. Летна пера су црнкасте боје, као и цело доње крило и репна пера са белим врхом, док су горње и доње покривало репа бели. Танка бела пруга окружује базу кљуна. Осим тамнијих пруга на стомаку и боковима, доња страна је бледожућкаста, посебно је светла на доњем делу главе и предњем делу врата који су оштро ограничени од кестењасте боје. У лету, крила изгледају тамно, без упадљивих шара. Јединствено међу својим родом, дугачак, тежак кљун је потпуно црн; ноге и стопала, с друге стране, су наранџасте као и код већине његових сродника. Дужице очију су кестењасте. Младунци су тамнији од одраслих птица и немају белу базу кљуна и тамне пруге на доњој страни.

Оглашавање је гласно, продужен и узлазни трубећи „аанг“ . Као упозоравајући позив, слично, али лавежније трубење два или три пута у кратком размаку.

Кариотип лабудасте је 2n=80, и састоји се од четири пара макрохромозома, 35 парова микрохромозома и пара полних хромозома. Два највећа пара макрохромозома, као и Z женски хромозом, су субметацентрични, док је трећи највећи пар хромозома акроцентричан, а четврти највећи метацентричан. W хромозоми су такође акроцентрични, као и већи микрохромозоми, док су мањи вероватно телоцентрични. У поређењу са дивљом гуском, чини се да је дошло до извесног преуређења на четвртом највећем пару хромозома.

Распрострањеност и станиште Лабудаста гуска се може наћи у Монголији, североисточној Кини и руском Далеком истоку. Селица је и зимује углавном у централној и источној Кини. Птице луталице се срећу у Јапану и Кореји где је раније зимовала у великом броју када је била чешћа, а ређе у Казахстану, Лаосу, приобалном Сибиру, Тајвану, Тајланду и Узбекистану.

Насељава степе до тајге и планинске долине у близини слатке воде. Ван сезоне гнежђења формира мала јата. Зими пасе на равницама и стрништима, понекад далеко од воде.

Гнежђење Птице се враћају из зимских смештаја око априла, а сезона парења почиње убрзо након тога. Пари се у појединачним паровима или растреситим групама у близин мочвара, а активност гнежђења почиње око маја. Легло је обично 5-6 јаја, али понекад и до 8 јаја, која се полажу у плитко гнездо направљено од биљака, постављено директно на земљу, често на малу хумку да би се одржало сувим. Прекоцијални млади се излегу након око 28 дана и постају полно зрели са 2-3 године. Крајем августа и почетком септембра, птице одлазе у зимовалишта, где се окупљају у малим групама да измитаре своје истрошено перје.

Исхрана Лабудаста гуска пу исхрани користи биљке као што су шаш (Cyperaceae), траве (Poaceae) и водене биљке.

Статус Међународна унија за заштиту природе IUCN дефинише лабудасту гуску као угрожени таксон, на основу континуираног смањења популације и губитка подручја, што је погоршано недавним лошим успехом размножавања и неодрживим нивоима лова. Укупна популација је процењена на 36.000-43.500 јединки у 2023. години.

Лабудаста гуска је на Црвеном списку IUCN 1992. године стављена са статуса скоро угрожени таксон на статус рањиви таксон, а 2000. године даље на статус угрожени таксон, јер се њена популација смањује због губитка станишта и прекомерног лова, посебно на равници Санђанг у Кини, као и због сакупљања јаја.

Међутим, нова истраживања су показала да није толико ретка колико се веровало, па је сходно томе 2008. године поново спуштена на статус рањиви таксон. Ипак, у Русији би могло да остане мање од 500 парова, док је у Монголији број непознат, иако је око 1.000 парова виђено на језеру Оги 1977. године. Важна места за зимовање у Кини су језеро Донгтинг, језеро Појанг, приобалне мочваре Јанченг и друге локације око доњег тока реке Јангце, где се сваке године може наћи око 60.000 јединки – иако би то могла бити скоро цела светска популација. До 1950-их, врста је зимовала у малом броју, до 100 птица годишње у Јапану, али их је уништавање станишта протерало.

Припитомљавање Иако већина домаћих гусака потиче од дивље гуске (Anser anser), две расе су директни потомци лабудасте гуске, кинеска гуска и афричка гуска. Ове расе су припитомљене најмање од средине 18. века, у Кини можда и од око 1000. године пре нове ере. Знатно се разликују од свог дивљег родитеља по изгледу, темпераменту и способности да производе месо и јаја; најупадљивија карактеристика је истакнута избочина на кљуну и усправно држање.

Британски биолог, природњак и геолог Чарлс Дарвин је u прошлоси проучавао расе гусака као део свог рада на теорији еволуције. Закључио је да спољашње разлике између кинеских гусака и раса које потичу од дивље гуске указују на прилично блиску везу: „Хибриди обичне лабудасте гуске и кинеске гуске (Anser cygnoides), врсте које су толико различите да се генерално сврставају у различите родове,The swan goose had been separated in the monotypic genus Cygnopsis (alternatively spelled Cycnopsis) by Johann Friedrich von Brandt in 1836, some 20 years before Darwin wrote this. Cygnopsis cygnoides essentially means "Swan lookalike", Cygnopsis signifying "looking like a swan" and cygnoides "similar to a swan" често су се у овој земљи гнездили са било којим чистим родитељем, а у једном једином случају су се гнездили међусобно.“

Галерија

Референце

Спољашње везе

Лабудаста гуска Anser cygnoides eBird Лабудаста гуска Anser cygnoides Birds of the World Лабудаста гуска Anser cygnoides The Internet Bird Collection + The Macaulay Library Лабудаста гуска Anser cygnoides Avibase Лабудаста гуска Anser cygnoides The IUCN Red list Лабудаста гуска Anser cygnoides The BirdLife DataZone Лабудаста гуска Anser cygnoides All about birds Лабудаста гуска Anser cygnoides Oiseaux Лабудаста гуска Anser cygnoides Flickr Лабудаста гуска Anser cygnoides Xeno-canto

Категорија:Пловке Категорија:Гуске Категорија:Пловуше Категорија:Таксони које је описао Карл фон Лине Категорија:Птице описане 1758. године Категорија:Птице Азије Категорија:Птице Европе Категорија:Птице Србије Категорија:Странице са непрегледаним преводима