Биг бенд ( – велики оркестар) је термин који се користи за врсту оркестра специјализованог за извођење џез и свинг музике. У састав Биг Бенда улази 12 – 30 музичара, а заступљени су углавном лимени и дрвени дувачки инструменати и удараљке. Музика биг бенда укључује сложене хармоније и синкопиране ритмове. Често се појављује певач, или инструментални солиста који додаје мелодију преко џез оркестра.

Биг бендови су били један од најпопуларнијих облика музичке забаве од средине 1920-их до касних 1940-их, доминирајући популарном музиком у Сједињеним Државама и може се рећи да је ера биг бендова, позната и као ера свинга, трансформисала америчку популарну музику. Биг бендови настављају да свирају до данас, а једини професионални џез ансамбл у Србији који наступа у формацији биг бенда је Биг Бенд РТС.

Историја мини|Биг бенд Бадија Рича (око 1940) мини|250x250п|Биг бенд Глена Милера (1940–1941) мини|280x280п|Mајор Глен Милер је, током службе у Ваздухопловном корпусу Војске САД током Другог светског рата, водио војни бенд од 50 чланова, који се специјализовао за свинг музику Џез музика је кроз своју историју прошла кроз више развојних фаза. Од блуза и рагтајма с краја 19. века, прерастао је око 1910. у њуорлеански стил или диxиленд, који се почетком 1930-их развио у свинг. Еру свинга карактерише појава великих ансамбала – биг бендова. Свинг музика је израсла из биг бенд музике, а заузврат биг бенд музика је израсла из џез сцене. Може се рећи да је свинг ера била врхунац биг бенд ере и оне су нераскидиво повезане. Биг бенд музика је настала почетком 20. века из џез и регтајм бендова. Први џез ансамбли из Њу Орлеанса су били прилично мали, али како је њихова музика почела да се сели у веће плесне дворане, бендови су почели да расту и испуњавају простор, да би дословно постали биг бендови (велики бендови, велики оркестри). Како су то били плесни оркестри, музика коју су свирали садржала је синкопиране ритмове, по чему су џез и свинг познати. Неки су доста користили импровизацију, али су могућности за импровизацију у тако великом оркестру мање него код других џез ансамбала. За разлику од претходног периода, када је импровизација била кључна, у биг бенду се свирало по нотама. Све већу улогу имали су композитори и аранжери и често су управо они били заслужни за успех појединих оркестара. Један од најзначајнијих аранжера ране ере свинга био је Флечер Хендерсон. Управо његови аранжмани донели су славу Бенију Гудману.

Биг бенд музика је почела да добија на популарности 1910-их и 20-их година, у чему су биг бендови имали веома велику улогу. Бени Гудман је био кључна фигура у свинг музици, па су га често називали и „краљем свинга”. Он је, са својим биг бендом, свинг музику приближио много широј публици. Репертоаром Биг Бендова је превладавала плесна музика, па је џез у том периоду први пут постигао комерцијални успех. Било је то златно доба џез оркестара, који су се разликовали препознатљивим звуком и стилом свирања. Композиције су постале сложеније, а због великог броја извођача неопходно је било да они буду музички образовани и дисциплиновани, иако су и даље важну улогу имали солисти – импровизатори и певачи. Биг Бендове су одликовали сложени музички аранжмани и солисти који су се смењивали у импровизацији, предвођени великанима као што су Флечер Хендерсон, Дјук Елингтон, Бени Гудман, Глен Милер, Вуди Херман и Каунт Бејзи.

Крајем 1930-их и током 1940-их, док је Други светски рат је беснео широм Европе, многи биг бендови и свинг бендови били су на врхунцу славе. Биг бендови су путовали широм света, како би подигли морал војника који су се борили на различитим фронтовима. Биг бенд Глена Милера је био један од тих бендова. Наступали су за трупе у Енглеској и одржали су најмање 800 концерата пре него што је њихов авион нестао док је летео изнад Ламанша, а они су проглашени несталим у акцији. Популарности многих биг бендова доприносиле су и певачке звезде, попут Френка Синатре који је честонаступао са овим оркестрима.

Супротстављајући се комерцијализацији свинга, група музичара коју су предводили Чарли Паркер, Дизи Гилеспи и Телонијус Манк створила је око 1940. нову фазу џеза, такозвани би-бап, чија су основна одлика били мали ансамбли. Иако жанр биг бенда никада није повратио популарност коју је имао на свом врхунцу, млађи музичари попут трубача Теда Џоунса и бубњара Бадија Рича основали су сопствене биг бендове, настављајући традицију током наредних деценија. Данас постоји много биг бендова широм света. Иако нису толико популарни као некада, њихови концерти и даље привлаче бројну публику.

Услови рада у биг бендовима како би допрли до својих обожавалаца, многи биг бендови су обилазили земљу на исцрпљујућим турнејама. Услови путовања и смештаја често су били веома лоши, делом због расне сегрегације у већем делу Сједињених Држава. Чланови оркестра су често морали да наступају уз недовољно сна и хране. Осим певача који су били звезде, већина музичара је добијала мале плате и неретко се дешавало да напусте турнеју. Лични проблеми и несугласице међу члановима оркестра утицали су на квалитет извођења, а алкохолизам и наркоманија били су уобичајена појава. Честе су биле промене музичара, а врхунски солисти су често били преузимани примамљивијим уговорима. Вође популарних биг бендова морали су да се носе са свим овим опасностима на турнејама, како би одржали своје оркестре на окупу. Неки су, попут Глена Милера, то успевали крутом дисциплином, док су други, попут Дјука Елингтона, то успевали лукавом психологијом.

Састав оркестра Биг бенд најчешће чини 12 – 30 музичара, а заступљени су углавном лимени и дрвени дувачки инструменати и удараљке. Састав може да варира, али најчешћи су следећи инструменти: мини|400x400п|Берген Биг Бенд (2014)

3 – 5 труба, 2 – 4 тромбона, 2 алт саксофона, 2 тенор саксофона, 1 баритон саксофон, Клавир, Гитара, Бубњеви и Контрабас.

Овој постави често се придружују флаута, кларинет и певач.

Што се тиче места где инструменталисти седе у биг бенду, дувачи седе на десној страни, гледано из позиције публике, а сви остали на левој. Дувачки инструменти су обично распоређени у редове. Саксофони и други дрвени дувачки инструменат су у првом реду, тромбони иза њих и трубе сасвим позади. Због великог броја музичара који учествују, биг бенд најчешће има диригента.

Значајни музичари и вође бендова Неколико истакнутих вођа биг бендова дефинисало је еру биг бенда и компоновало неке од највећих хитова тог времена. Најзначајнији међу њима су:

Дјук Елингтон, изузетан пијаниста, који је компоновао на стотине песама. Инспирисан регтајм пијанистима, постао је један од најутицајнијих вођа бенда 20. века, водећи свој џез оркестар више од 50 година. Бени Гудман, познат и као „краљ свинга“, био је посвећени кларинетиста који је у свом џез оркестру ангажовао талентоване музичаре који су касније и сами оснивали сопствене оркестре, попут Харија Џејмса и Вудија Хермана. Глен Милер, након што је 1920-их година започео каријеру као тромбониста, постао један од најпознатијих вођа биг бенда своје генерације. Као иновативни композитор и аранжер написао неколико хитова Каунт Бејзи је још као младић свирао клавир у водвиљској турнеји, све док се средином 1920-их није нашао заробљен у Канзас Ситију. Тамо је са локалним музичарима основао џез оркестар. Постао је познат по свом минималистичком стилу свирања клавира и харизматичном вођству. Многе његове композиције постале су есенцијалне песме свинг ере. Бади Рич, један од најславнијих бубњара у историји музике, радио је са легендарним вођама бендова, укључујући Томија Дорсија, Харија Џејмса, Артија Шоа и Бенија Картера. Његов забављачки таленат му је омогућило да се током 1950-их неколико пута појави на телевизији. Шездесетих година основао је свој биг бенд, који је остао успешан дуго након што је ера свинга завршена.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Џез *