Купалиште (познато и као Пливање или Старо купалиште) је слика америчког уметника Томаса Икинса (1844–1916) настала 1884–1885. године, заведена као Гудричов каталог бр. 190, која се налази у колекцији Музеја америчке уметности Ејмон Картер у Форт Ворту у Тексасу. Насликана у уљу на платну, приказује шест мушкараца који се купају голи у језеру и сматра се ремек-делом америчког сликарства. Према историчарки уметности Дорин Болџер, то је „можда Икинсов најуспешнији приказ нагог тела”, а названа је и „најбоље дизајнираном од свих његових слика на отвореном”. Од ренесансе, људско тело се сматрало како основом за обуку уметника, тако и најизазовнијим мотивом за приказивање у уметности, а акт је био средиште Икинсовог наставног програма на Пенсилванијској академији ликовних уметности. За Икинса, ова слика је била прилика да прикаже своје мајсторство у сликању људског облика.
У овом делу, Икинс је искористио изузетак од генерално пуританског викторијанског става према голотињи: купање без одеће било је широко прихваћено, и за мушкарце се сматрало нормалним, чак и у јавним просторима. Икинс је био први амерички уметник који је приказао једну од ретких прилика у животу 19. века када је голотиња била изложена погледима. Купалиште развија теме покренуте у његовим ранијим радовима, посебно његов третман задњице и двосмислен третман људског тела; у неким случајевима је нејасно да ли су приказани облици мушки или женски. Ове теме су раније биле испитиване у његовим делима Клиника Грос (1875) и Вилијам Раш и његов модел (1877), а касније ће наставити да их истражује у својим сликама боксера (Узимање мере, Салутат и Између рунди) и рвача (Рвачи).
Иако је тема мушких купача била позната у историји западне уметности, будући да су је истраживали уметници од Микеланђела до Домијеа, Икинсов третман био је нов у америчкој уметности тог времена. Купалиште се „широко цитира као врхунски пример хомоеротизма у америчкој уметности”. Године 2008, ликовни критичар Том Лубок описао је Икинсово дело као:
Наслов и композиција мини|Умирући Гал, Капитолски музеји, Рим. Верује се да је ово хеленистичко дело из касног трећег века пре нове ере послужило као узор за лежећу фигуру на крајњој левој страни слике. Икинс је слику називао Пливање 1885. године, а Пливачи 1886. Назив Купалиште потиче из 1917. године (годину дана након Икинсове смрти), када је дело тако описала уметникова удовица, Сузан Макдауел Икинс. Четири године касније, она је слику назвала Старо купалиште, алудирајући на песму из 1882. године „Старо купалиште” (енгл. ), аутора Џејмса Виткомба Рајлија. Музеј Ејмон Картер се од тада вратио Икинсовом оригиналном наслову, Пливање.
Слика приказује Икинса и пет његових пријатеља или студената како се купају на језеру Дав, вештачком језеру у Мил Крику изван Филаделфије. Сваки од мушкараца гледа у воду, према речима Мартина А. Бергера, „очигледно изгубљен у тренутку размишљања”. Икинсов прецизан приказ фигура омогућио је научницима да идентификују све приказане на делу. То су (слева надесно): Талкот Вилијамс (1849–1928), Бенџамин Фокс (око 1865 – око 1900), Џ. Лори Волас (1864–1953), Џеси Годли (1862–1889), пас Хари (Икинсов ирски сетер, око 1880–90), Џорџ Рејнолдс (око 1839–89) и сам Икинс. Стеновити рт на којем се одмара неколико мушкараца јесте темељ млина у Мил Крику, који је срушен 1873. године. То је једини знак цивилизације на делу — не виде се ципеле, одећа нити кабине за пресвлачење. Лиснато растиње у позадини пружа тамну подлогу у односу на коју се истичу тонови коже пливача. мини|лево|Фредерик Базил. Летња сцена, 1869, уље на платну, 158 × 159 цм, Музеј уметности Фог, Кембриџ. Икинс је можда видео ову слику док је студирао у Паризу. Композиција је пирамидална. Фигура која лежи лево води око посматрача ка фигури која седи, чији гест заузврат показује ка Годлију на врху композиционе пирамиде. Фигура која скаче у воду десно води до Икинсове фигуре у пливању, који је насликао себе у сцени и чији покрет улево усмерава пажњу назад у слику. Икинс појачава ову пирамидалну структуру манипулисањем фокусом слике: централно подручје које садржи пливаче је изузетно прецизно, док су спољна подручја дифузна, са „готово без прелазних зона између”. Осветљење унутар слике је неприродно — превише светло на неким местима, а превише тамно на другим — иако је ефекат, који тежи да нагласи линије тела пливача, генерално суптилан.
Композиција је значајна како по свом придржавању академске традиције (мајсторство фигуре као циљ сам по себи), тако и по својој јединствености у преношењу мушког акта у спољашње окружење. Приказ некога ко скаче у воду био је веома редак у историји западне уметности. Остале фигуре су уметнички распоређене тако да имплицирају континуирани наратив покрета, при чему позе напредују „од лежеће до седеће, стојеће и ронилачке”; истовремено, свака фигура је пажљиво позиционирана тако да се гениталије не виде. Као и у својим претходним радовима, Икинс је одлучио да укључи аутопортрет, овде као пливача у доњем десном углу. За разлику од његових појављивања у Клиници Грос или Макс Шмит у скулу, овде је уметниково присуство двосмисленије — он се може посматрати као пратилац, учитељ или воајер. Таласање воде поред Икинса и мехурићи око скакача једине су индикације покрета на слици где је кретање иначе заустављено; вода поред риђе фигуре у језеру довољно је мирна да пружи јасан одраз. Овај контраст наглашава тензију на слици између класичних прототипа и научног натурализма.
мини|Томас Икинс. Аркадија, 1883, 98 × 114 цм, уље на платну, Метрополитен музеј уметности. Као и Купалиште, ова слика показује утицај класичног концепта.
Позиционирање тела и њихова мускулатура упућују на класичне идеале физичке лепоте и мушког пријатељства који евоцирају грчку уметност. Лежећа фигура је парафраза Умирућег Гала и супротстављена је далеко мање формалном приказу самог уметника. Могуће је да је Икинс настојао да помири древну тему са модерном интерпретацијом; тема је била савремена, али позе неких фигура подсећају на позе класичне скулптуре. Један од могућих утицаја савременог извора била је Летња сцена, коју је 1869. насликао Фредерик Базил (1841–1870). Није искључено да је Икинс видео слику на Салону док је студирао у Паризу, и да му се допао њен приказ мушких купача у модерном окружењу.
У Икинсовом опусу, Купалишту је непосредно претходио низ сличних радова са аркадијском тематиком. Ови радови одговарају предавањима која је држао о старогрчкој скулптури и били су инспирисани одливцима Пенсилванијске академије Фидијине Панатинаикске поворке са мермера Партенона. Серија фотографија, рељефних скулптура и скица у уљу кулминирала је сликом Аркадија из 1883. године, која такође приказује наге фигуре — за које су позирали студент, нећак и уметникова вереница — у пасторалном пејзажу.
Студије Икинс је направио неколико теренских скица уљаним бојама и фотографских студија пре него што је насликао Купалиште. Није познато да ли су фотографије снимљене пре израде скица у уљу или обрнуто (или, заправо, да ли су настале истог дана).
До раних 1880-их, Икинс је користио фотографију да би истражио секвенцијални покрет и као референцу за сликање. Негде током 1883. или 1884. године, фотографисао је своје студенте ангажоване у активностима на отвореном. Четири фотографије његових студената који се купају голи у језеру Дав су сачуване и имају јасну везу са Купалиштем. Пливачи су виђени на истом месту и са исте тачке гледишта, иако су њихови положаји потпуно другачији од оних на слици. Ниједна фотографија се не поклапа блиско са позама приказаним на слици; ово је било необично за Икинса, који се обично стриктно придржавао својих фотографских студија. Разилажење између ових скупова слика може указивати на изгубљене или уништене слике, или нам може рећи да су фотографије настале прво, пре него што се Икинсова ментална слика кристалисала, и пре израде његове прве скице у уљу. Позе на фотографијама су спонтаније, док су оне на слици намерно компоноване са класичном „строгошћу”. Иако нису сачуване фотографске студије које би сугерисале директнију везу између фотографија и слике, новија истраживања предлажу да ознаке урезане на платну и касније прекривене бојом указују на то да је Икинс користио фотографије пројектоване светлошћу.
Икинс је комбиновао своје студије у коначну скицу у уљу 1884. године, која је постала основа за готову слику. Основна композиција остала је непромењена, будући да се свих шест мушкараца и пас појављују на скици; међутим, Икинс, који се обично блиско држао својих скица приликом развоја коначног дела, направио је неколико нетипичних измена у специфичним покретима и позицијама фигура. Пријатељ и студент, Чарлс Бреглер, описао је процес:
Наруџбина и пријем мини|лево|Томас Икинс, око 1882. Слику је 1884. године наручио Едвард Хорнор Коутс, филаделфијски бизнисмен који је председавао Комитетом за наставу на Пенсилванијској академији ликовних уметности, где је Икинс предавао. Коутс је намеравао да Икинсу плати 800 долара (што одговара вредности од у америчким доларима из .), што је у то време била највећа провизија која је Икинсу понуђена.
Коутс је наменио слику за изложбу на Пенсилванијској академији ликовних уметности, и приказана је на изложби академије у јесен 1885. године. Међутим, Коутс ју је одбацио као нерепрезентативну за Икинсов опус. У писму Икинсу од 27. новембра 1885. године, Коутс је образложио:
мини|Портрет Едварда Хорнора Коутса, 10. председника P.A.F.A. (1912), аутор Џон Маклур Хамилтон, приватна колекција. Није тачно познато зашто Коутс није купио слику; међутим, чини се вероватним да је Коутс сматрао дело превише контроверзним за куповину. Коутс, као шеф наставе на Икинсовој академији, био би упознат са тематиком Икинсових дела, те се стога чини мало вероватним да би га голотиња на слици изненадила или шокирала. Пре ће бити да би Коутс сигурно препознао већину мушкараца на слици, јер су сви осим једног били Икинсови студенти на академији. Несумњиво је био упознат и са локацијом приказаном на слици, јер је била само пола миље (800 м) удаљена од колеџа Хаверфорд, где је Коутс студирао. Приказ професора и његових студената заједно у нагом стању био би осетљива тема за директоре академије, који су Икинсу забранили да користи студенте Академије као моделе, јер се позирање сматрало непристојним. Коутс је одлучио да замени Купалиште за „мање контроверзну жанр-сцену” Икинсове Патетичне песме — која се данас налази у Галерији уметности Коркоран — и платио је Икинсу 800 долара које је понудио за првобитну наруџбину.
Дана 9. фебруара 1886. године, Икинс је био приморан да поднесе оставку на академији због тога што је уклонио прегачу са мушког модела на часу где су биле присутне студенткиње. У писму Коутсу од 15. фебруара у којем је Икинс објаснио разлоге своје оставке, осврнуо се на питање голотиње у својој уметности:
Провенијенција Након што ју је Коутс одбио, слика је остала у Икинсовом власништву до његове смрти. Била је изложена још само два пута током Икинсовог живота: на Јужној изложби у Луивилу, Кентаки 1886. године, и 1887. године на Међудржавној индустријској изложби у Чикагу, а критичари су је у оба наврата игнорисали. Слика затим нестаје из историјске евиденције — нема даљих референци на слику у било каквим записима Икинса или његовог круга пријатеља током уметниковог живота. Након Икинсове смрти, слика је била изложена у Филаделфији и Њујорку на меморијалним изложбама 1917. године.