Форма Добра или једноставно Добро, дословније преведено као „Идеја Добра” (), концепт је у филозофији Платона. У Платоновој теорији идеја, форме (идеје) су апстрактни идеали који отелотворују суштинске квалитете концепата, дајући значење и интелигибилност другим објектима, попут оних у физичком свету.

Добро је основна форма која подупире сам систем форми чинећи их заузврат смисленим и интелигибилним, што Платон објашњава користећи аналогију са Сунцем: баш као што Сунце даје живот свету и природну светлост да би га око видело, Добро даје суштину формама и начин да их ум перципира.

Употреба у делу Држава Прве референце на форму Добра које се могу видети у Држави налазе се у разговору између Глаукона и Сократа (454 c–d). Када покушава да одговори на тако тешка питања која се односе на дефиницију правде, Платон истиче да не би требало да „уводимо сваки облик разлике и истости у природи”, већ се морамо фокусирати на „онај облик истости и разлике који је био релевантан за саме конкретне начине живота”, а то је форма Добра. Ова форма је основа за разумевање свих других форми; то је оно што нам омогућава да разумемо све остало. Кроз разговор између Сократа и Глаукона (508 a–c), Платон прави аналогију између форме Добра и Сунца, јер је то оно што нам омогућава да видимо ствари. Овде Платон описује како Сунце омогућава вид. Али он прави веома важну разлику: „Сунце није вид”, већ је „узрок самог вида”. Као што је Сунце у видљивом царству, тако је форма Добра у интелигибилном (умном) царству. Оно је „оно што даје истину сазнатљивим стварима и моћ сазнања ономе ко сазнаје”. Оно није само „узрок знања и истине, већ је и предмет знања”.

Платон истиче како форма Добра омогућава свести да разуме тако тешке концепте као што је правда. Он препознаје знање и истину као важне, али кроз Сократа (508 d–e) каже да је „добро још цењеније”. Затим наставља да објашњава да „иако добро није биће”, оно је „супериорно у односу на њега по рангу и моћи”, оно је то које „обезбеђује знање и истину” (508 e).

Научна анализа Платон пише да је форма (или идеја) Добра извор знања, иако она сама по себи није знање, те да од Добра ствари које су праведне и истините добијају своју корисност и вредност. Људи су приморани да теже добру, али нико не може да се нада да ће то успешно постићи без филозофског промишљања. Према Платону, право знање се не бави оним материјалним објектима и несавршеним интелигенцијама са којима се сусрећемо у нашим свакодневним интеракцијама са целим човечанством, већ истражује природу оних чистијих и савршенијих образаца који су модели по којима су обликована сва створена бића. Платон претпоставља да ови савршени типови постоје одувек и назива их формама или идејама.„Идеја” од грчког ἰδέα, што се у прошлости често транслитерисало, али се данас обично преводи као „карактер” или „лик”. Архаично значење се мора разликовати од модерног значења које означава „мисао”. Уп. Расел (Russell): „Не сме се претпоставити да 'идеје', у његовом смислу, постоје у умовима, иако их умови могу схватити.... Реч 'идеја' је током времена стекла многе асоцијације које су прилично обмањујуће када се примене на Платонове 'идеје'.” (Проблеми филозофије, поглавље 9). Пошто људска чула не могу перципирати ове форме, какво год знање да стекнемо о формама мора се видети кроз око ума (уп. Парменид 132a), док су идеје изведене из конкретног света сталних промена на крају незадовољавајуће и несигурне (види Теетет). Он задржава онај степен скептицизма који негира сваки трајни ауторитет сведочанству чула. У суштини, Платон сугерише да правда, истина, једнакост, лепота и многе друге ствари на крају произилазе из форме Добра.

Аристотелова критика Аристотел у критичком тону расправља о формама Добра неколико пута у оба своја главна сачувана етичка дела, Еудемовој и Никомаховој етици. Аристотел тврди да се Платонова форма Добра не примењује на физички свет, јер Платон не приписује „доброту” ничему у постојећем свету. Пошто Платонова форма Добра не објашњава догађаје у физичком свету, људи немају разлога да верују да форма Добра постоји, те је форма Добра стога нерелевантна за људску етику.

Друге критике Платонова форма Добра се често критикује као превише општа. Платонова форма Добра не дефинише ствари у физичком свету које су добре, и стога јој недостаје повезаност са стварношћу. Пошто Платоновој форми Добра недостају упутства, или начини на које појединац може бити добар, Платонова форма Добра није применљива на људску етику јер не постоји дефинисан метод којим се доброта може тежити. Кроз Сократа у Држави, Платон признаје форму Добра као неухватљив концепт и предлаже да се она прихвати као хипотеза, уместо да се критикује због њених слабости. Према Сократу у Држави, једина алтернатива прихватању хипотезе јесте побијање свих примедби против ње, што је контрапродуктивно у процесу контемплације.

Аристотел, заједно са другим научницима, види форму Добра као синоним за идеју Једног. Платон тврди да је Добро највиша форма, и да сви објекти теже да буду добри. Пошто Платон не дефинише добре ствари, тумачење Платонове форме Добра кроз идеју Једног омогућава научницима да објасне како се Платонова форма Добра односи на физички свет. Према овој филозофији, да би објекат припадао форми Добра, он мора бити Једно и имати одговарајућу хармонију, униформност и ред да би био у својој правилној форми.

Филозоф Рафаел Фербер одбацио је Аристотелово гледиште да је „Добро” исто што и „Једно” и написао да је форма Добра контрадикторна сама по себи. Фербер је тврдио да Платонова форма Добра може бити истовремено дефинисана и непозната, те да може бити у стању и „бића” и „небића”.

Платонове форме су такође критиковане због тога што се третирају као разлог за све ствари, за разлику од тога да буду суштина саме по себи. Неки научници такође верују да је Платон намеравао да форма буде суштина из које ствари настају. Ова различита тумачења Платонове намере у вези са формом могу се приписати идеји да Платон није имао систематску дефиницију саме форме.

Утицај Платонови списи о значењу врлине и правде прожимају целу западну филозофску традицију. Плотин, оснивач неоплатонизма, имао је принципе који су били под снажним утицајем Добра. Његов концепт „Једног” еквивалентан је „Добру” јер описује коначну онтолошку истину. „Једно” је и „неузроковано” и узрок бића за све остало у универзуму. Плотин је упоредио свој принцип „Једног” са осветљавајућом светлошћу, као што је Платон учинио са формом Добра. Као резултат Плотинове школе неоплатонизма, највећи део разумевања платонистичке филозофије све до 19. века долазио је кроз Плотинову интерпретацију исте. Многи теолози и филозофи јудаизма, хришћанства и ислама посматрали су идеје платонизма кроз призму Плотина.Stanford Encyclopedia of Philosophy Plotinus.

Амфид, комични драмски писац из Атине, дао је једном од својих ликова да каже: „А што се тиче добра које ћеш вероватно добити на њен рачун, не знам ништа више о томе, господару, него што знам о Платоновом добру.”Диоген Лаертије 3.27 Постоји древна анегдотска традиција да је Платон одржао јавно предавање под насловом „О Добру” које је толико збунило публику да је већина изашла. На крају предавања Платон је рекао оним слушаоцима који су остали: „Добро је Једно”.Аристоксен, Harmonics 30–31; види A. S. Riginos, Platonica (1976), стр. 124 и даље, за даља сведочења.

Види још Алетеја (истина) Утицај Плотина Седмо писмо Summum bonum Мит о пећини Аналогија подељене линије Једно (неоплатонизам) Теорија идеја Трансценденталије Вредност (етика) Врлина

Напомене

Референце

Категорија:Метафизика Категорија:Грчка филозофија Категорија:Платон Категорија:Етика Категорија:Епистемологија