Савремена архитектура је архитектура 21. века. Ниједан појединачни стил није доминантан. Савремени архитекти стварају у неколико различитих стилова, од постмодернизма, хај-тек архитектуре и нових референци и интерпретација традиционалне архитектуре попут нове класичне архитектуре до висококонцептуалних форми и дизајна који подсећају на скулптуре огромних размера. Неки од ових стилова и приступа користе веома напредну технологију и модерне грађевинске материјале, као што су цевасте структуре које омогућавају изградњу зграда које су више, лакше и чвршће од оних из 20. века, док други дају предност употреби природних и еколошких материјала попут камена, дрвета и кречног малтера. Једна од технологија заједничких свим облицима савремене архитектуре јесте употреба нових техника дизајна потпомогнутог рачунаром, које омогућавају да се зграде дизајнирају и моделују на рачунарима у три димензије, те да се граде са већом прецизношћу и брзином.
Савремене зграде и стилови се веома разликују. Неке карактеришу бетонске структуре умотане у стаклене или алуминијумске екране, веома асиметричне фасаде и конзолни делови који висе изнад улице. Небодери се увијају или ломе у фасаде налик кристалима. Фасаде су дизајниране тако да светлуцају или мењају боју у различито доба дана.
Док су главни споменици модерне архитектуре у 20. веку углавном били концентрисани у Америкама и западној Европи, савремена архитектура је глобална; важне нове зграде изграђене су у Кини, Русији, Индији, а посебно у арапским државама Персијског залива; Бурџ Калифа у Дубаију била је највиша зграда на свету 2019. године, а Шангајска кула у Кини друга по висини.
Поред тога, крајем 20. века појавила се нова класична архитектура, традиционалистички одговор на модернистичку архитектуру, који се наставио и у 21. веку. У 21. веку настало је више организација посвећених промоцији традиционалне архитектуре. Примери укључују Међународну мрежу за традиционалну градњу, архитектуру и урбанизам (INTBAU), Институт за класичну архитектуру и уметност (ICAA) и Дрихаусову награду за архитектуру. Међу савременим традиционалним архитектама су Мајкл Грејвс, Леон Крир, Јасмин Лари, Роберт Стерн и Абдел-Вахед Ел-Вакил.
Недавно се у сфери савремене архитектуре појавила филозофија позната као „нови контекстуализам”, коју је првенствено осмислио и пропагирао бангладешки архитекта и академик Мухамед Хабиб Реза. Овај приступ заговара стварање изграђених окружења која су дубоко информисана како историјским преседанима тако и будућим предвиђањима, уз прихватање холистичког разумевања контекста. За разлику од универзалистичких или чисто модернистичких перспектива, нови контекстуализам наглашава дубоку интеграцију дизајна унутар његовог специфичног окружења, узимајући у обзир не само непосредну локацију већ и шире универзалне вредности, регионалне карактеристике и социокултурно ткиво места. Он наглашава важност правичности, социјалне правде и ревитализације традиција вернакуларне градње како би се постигли одрживи и инклузивни дизајни. Филозофија подстиче употребу аналитике података и планирања сценарија за предвиђање будућих потреба и изазова, са циљем стварања безвременских, али прилагодљивих архитектонских решења.
Већина знаменитости савремене архитектуре дела су мале групе архитеката који раде на међународном нивоу. Многа су дизајнирали архитекти већ познати крајем 20. века, укључујући Марија Боту, Френка Герија, Жана Нувела, Нормана Фостера, Јо Минга Пеја, Даријуша Борбора и Ренца Пијана, док су друга дела нове генерације рођене током или након Другог светског рата, укључујући Заху Хадид, Сантијага Калатраву, Данијела Либескинда, Жака Херцога, Пјера де Мерона, Рема Колхаса и Шигеруа Бана. Други пројекти су дела колектива неколико архитеката, као што су UNStudio и SANAA, или великих мултинационалних агенција као што су Skidmore, Owings & Merrill, са тридесет придружених архитеката и великим тимовима инжењера и дизајнера, и Gensler, са 5.000 запослених у 16 земаља.
Музеји
Нека од најупечатљивијих и најиновативнијих дела савремене архитектуре су уметнички музеји, који су често примери скулптуралне архитектуре и потписна дела великих архитеката. Павиљон Квадрачи у склопу Музеја уметности у Милвокију дизајнирао је шпански архитекта Сантијаго Калатрава. Његова структура укључује покретни брисолеј налик крилима који се током дана отвара у распону од , док се ноћу или током лошег времена склапа преко високе, лучне структуре.
Уметнички центар Вокер у Минеаполису (2005) дизајнирали су швајцарски архитекти Херцог и де Мерон, који су дизајнирали и музеј Тејт модерн у Лондону, и који су 2001. године освојили Прицкерову награду за архитектуру, најпрестижнију награду у архитектури. Обновљава и пружа контраст строгој старијој модернистичкој структури коју је дизајнирао Едвард Лараби Барнс додавањем петоспратне куле обложене панелима од деликатно извајаног сивог алуминијума, који мењају боју са променом светлости, повезујући се широком стакленом галеријом која води до старије зграде. Такође се усклађује са две камене цркве преко пута.
Амерички архитекта пољског порекла Данијел Либескинд (рођен 1946) један је од најплоднијих архитеката савремених музеја; био је академик пре него што је почео да дизајнира зграде и један од раних заговорника архитектонске теорије деконструктивизма. Екстеријер његовог Северног царског ратног музеја у Манчестеру (2002) подсећа, у зависности од светлости и доба дана, на огромне и сломљене комаде земље или оклопне плоче, и симболизује разарање рата. Године 2006. Либескинд је завршио Хамилтонову зграду Музеја уметности у Денверу, састављену од двадесет косих равни прекривених панелима од титанијума површине од 230.000 квадратних стопа. Унутра, зидови галерија су сви различити, коси и асиметрични. Либескинд је завршио још један упечатљив музеј, Краљевски музеј Онтарија у Торонту (2007), познат и као „Кристал”, зграду чија форма подсећа на разбијени кристал. Либескиндовим музејима критичари су се и дивили, али су их и нападали. Док се дивио многим карактеристикама Музеја уметности у Денверу, архитектонски критичар Њујорк тајмса Николај Урусоф написао је да је „У згради нагнутих зидова и асиметричних соба — намучене геометрије генерисане искључиво формалним разматрањима — готово немогуће уживати у уметности”.
Музеј Де Јанг у Сан Франциску дизајнирали су швајцарски архитекти Херцог и де Мерон. Отворен је 2005. године, замењујући старију структуру која је тешко оштећена у земљотресу 1989. године. Нови музеј је дизајниран да се уклопи у природни пејзаж парка и одупре јаким земљотресима. Зграда може да се помери до 3 стопе на клизним плочама са кугличним лежајевима и вискозним амортизерима течности који апсорбују кинетичку енергију.
Центар Паул Кле који је дизајнирао Ренцо Пијано је уметнички музеј у близини Берна, Швајцарска. Музеј се стапа са пејзажом преузимајући облик три валовита брда направљена од челика и стакла. У једној згради смештена је галерија (која је скоро у потпуности под земљом како би се крхки Клеови цртежи сачували од утицаја сунчеве светлости), док друга два „брда” садрже образовни центар и административне канцеларије.
Центар Помпиду-Мец у Мецу (2010), огранак Центра Помпиду из Париза, дизајнирао је Шигеру Бан, јапански архитекта који је 2014. године освојио Прицкерову награду за архитектуру. Кров је најдраматичнија карактеристика зграде; то је широк хексагон површине , састављен од шеснаест километара лепљеног ламелираног дрвета, које се укршта формирајући хексагоналне дрвене јединице налик на мустру кинеског шешира. Кровна геометрија је неправилна, са кривинама и контра-кривинама преко целе зграде. Целокупна дрвена структура прекривена је белом мембраном од фибергласа, а премаз од тефлона штити од директне сунчеве светлости.
Фондација Луј Витон коју је дизајнирао Френк Гери (2014) је галерија савремене уметности смештена поред Булоњске шуме у Паризу. Гери је своју архитектуру описао као инспирисану стакленом Великом палатом са Париске изложбе 1900. и огромним стакленим стакленицима изграђеним 1894–95.Rowan Moore, Fondation Louis Vuitton, Paris review – everything and the bling from Frank Gehry The Guardian, Гери је морао да ради у оквиру строгих ограничења висине и запремине. Зграда је ниска због висинских ограничења, смештена у вештачком језеру. Унутрашње галеријске структуре прекривене су белим бетоном ојачаним влакнима.Paul Goldberger, Gehry's Paris Coup Vanity Fair, Слично као Геријева Концертна дворана Волт Дизни, зграда је умотана у закривљене стаклене панеле који подсећају на једра надувана ветром. Стаклена „једра” су направљена од 3.584 ламелирана стаклена панела.Judy Fayard, The Louis Vuitton Foundation By the Numbers The Wall Street Journal Унутар једара налази се кластер двоспратних кула са 11 галерија различитих величина.Christopher Hawthorne, Review: Gehry's Louis Vuitton Foundation museum is a triumph, but to what end? Los Angeles Times
Нови Музеј америчке уметности Витни у Њујорку архитекте Ренца Пијана (2015) имао је веома другачији приступ од скулптуралних музеја Френка Герија. Има фасаду индустријског изгледа и стапа се са суседством. Мајкл Кимелман, архитектонски критичар Њујорк тајмса, назвао је зграду „мешавином стилова”, али је приметио њену сличност са Пијановим Центром Помпиду у Паризу.
Музеј модерне уметности у Сан Франциску заправо чине две зграде различитих архитеката спојене заједно; ранија (1995) петоспратна постмодернистичка структура швајцарског архитекте Марија Боте, којој је придружена много већа десетоспратна бела галерија норвешке фирме Снехета (Snøhetta) (2016). Проширена зграда укључује живи зелени зид од домаћих биљака у Сан Франциску; бесплатну галерију у приземљу са стакленим зидовима. Фасаде су обложене лаким панелима од пластике ојачане влакнима. Критичка реакција на зграду била је мешовита. Роберта Смит из Њујорк тајмса рекла је да је зграда поставила нови стандард за музеје., The New York Times С друге стране, критичар лондонског Гардијана упоредио је фасаду зграде са „џиновском пуслицом са примесом Икее”.
Концертне дворане
Сантијаго Калатрава дизајнирао је Аудиторијум Тенерифе, концертну дворану Тенерифа, главног града Канарских острва, са крилом од армираног бетона у облику шкољке. Шкољка додирује тло у само две тачке.
Концертна дворана Волт Дизни у Лос Анђелесу (2003) једно је од главних дела калифорнијског архитекте Френка Герија. Екстеријер је од нерђајућег челика, обликован као једра једрилица. Унутрашњост је у виноградском стилу, где публика окружује бину. Гери је дизајнирао драматичан низ цеви оргуља како би употпунио стил екстеријера зграде.
Кућа музике у Порту, Португалија, холандског архитекте Рема Колхаса (2005) јединствена је међу концертним дворанама јер има два зида у потпуности направљена од стакла. Николај Урусоф, архитектонски критичар Њујорк тајмса, написао је да „Исклесана бетонска форма зграде, која почива на тепиху од полираног камена, сугерише бомбу која ће сваког тренутка експлодирати”. Прогласио ју је за једну од најважнијих концертних дворана изграђених у последњих 100 година.Nicolai Ouroussoff, }
Унутрашњост Опере у Копенхагену чији је архитекта Хенинг Ларсен (2005) има храстов под и зидове од јавора како би се побољшала акустика. Краљевска ложа краљице, обично смештена позади, налази се поред бине.
Симфонијски центар Шермерхорн у Нешвилу, чији су аутори Дејвид М. Шварц и Ерл Свенсон (2006), пример је неокласичне архитектуре. Надопуњује још једну знаменитост Нешвила, реплику Партенона у пуној величини.
Три концертне дворане награђене су Наградом Европске уније за савремену архитектуру: Опера у Ослу коју је дизајнирала Снехета (2008), Концертна дворана Харпа у Рејкјавику (Henning Larsen Architects и Олафур Елијасон, 2011) као и Филхармонија у Шчећину (Barozzi Veiga, 2014).