Оранска фатва била је респонзум фатва, односно исламско правно мишљење, издата 1504. године како би се решила криза која је настала када су муслимани у Круни Кастиље, у данашњој Шпанији, били присиљени да пређу на хришћанство у периоду 1500–1502. године. Аутор фатве био је муфтија Ахмад ибн Аби Џума, алжирски исламски учењак маликијске правне школе; термин „Оранска фатва” сковали су модерни научници због речи „Ел Вахрани” („из Орана”) која се појављује у тексту као део ауторовог имена.
Фатва прописује детаљна ублажавања захтева шеријата (исламског права), дозвољавајући муслиманима да се споља прилагоде хришћанству и обављају радње које су иначе забрањене исламским правом, када је то неопходно за преживљавање. Она укључује флексибилна упутства за обављање намаза (ритуалних молитви), зеката (ритуалне милостиње) и абдеста (ритуалног прања), као и препоруке када су обавезни да прекрше исламско право, попут учествовања у хришћанском богослужењу, чињења богохуљења и конзумирања свињетине и вина.
Фатва је уживала широку распрострањеност међу шпанским муслиманима и Морискосима — муслиманима који су номинално прешли на хришћанство и њиховим потомцима; један од преживелих алхамијадо превода датиран је у 1564. годину, шест деценија након што је први пут издата. Фатва је описана као „кључни теолошки документ” за разумевање праксе шпанских муслимана након Реконкисте, све до протеривања Морискоса почетком 17. века.
Утицај Оранске фатве био је ограничен на Шпанију: изван Пиринејског полуострва, преовлађујуће мишљење подржавало је захтеве исламског права и захтевало од муслимана да емигрирају, или чак изаберу мучеништво, када би ортодоксно поштовање религије постало немогуће.
Позадина
Ислам је постојао у Шпанији од муслиманског освајања Пиринејског полуострва у осмом веку. Почетком дванаестог века, процењено је да је муслиманско становништво на Пиринејском полуострву, које се на арапском називало Ал Андалуз, бројало до 5,5 милиона, међу којима су били Арапи, Бербери и локални преобраћеници. Током наредних неколико векова, како су хришћани напредовали са севера у процесу званом Реконкиста, муслиманско становништво се смањивало. Крајем петнаестог века, Реконкиста је кулминирала падом Гранаде, а укупан број муслимана у Шпанији процењен је између 500.000 и 600.000 од укупно 7 до 8 милиона становника Шпаније. Отприлике половина муслимана живела је у бившем Емирату Гранада, последњој независној муслиманској држави у Шпанији, која је припојена Круни Кастиље. Око 20.000 муслимана живело је у другим територијама Кастиље, док је већина осталих живела на територијама Круне Арагона.
мини|Присилно покрштавање у хришћанство било је позадина ове фатве. Ова слика из 1873. године приказује масовно крштење муслимана у Гранади од стране кардинала Франсиска Хименеза де Сиснероса.
Пре завршетка Реконкисте, пораженим муслиманима се генерално давала слобода вероисповести као услов њихове предаје. На пример, Споразум из Гранаде, који је регулисао предају емирата, гарантовао је низ права покореним муслиманима, укључујући верску толеранцију и поштен третман, у замену за њихову капитулацију. Све чешћи случајеви присилног покрштавања изазвали су серију муслиманских побуна у Гранади (1499–1501). Побуне су угушене, а након тога муслиманима у Гранади више нису дата права која су им била обезбеђена Споразумом из Гранаде. Добили су избор да остану и прихвате крштење, да одбију крштење и буду поробљени или убијени, или да буду прогнани. Опција прогнанства често није била практично изводљива због потешкоћа у исељавању породице и путовању у муслиманске земље у Северној Африци, немогућности плаћања накнаде коју су власти захтевале за сигуран пролаз, као и због опште склоности власти да обесхрабре и ометају такав егзодус.
Неки муслимани, посебно они који су живели близу јужне обале у Андалузији, изабрали су опцију прогнанства, али је за већину јавно прихватање хришћанства уз тајно настављање веровања и практиковања ислама била једина доступна опција за преживљавање. Становништво је масовно покрштено, и до 1501. године целокупно муслиманско становништво Гранаде номинално је прешло на хришћанство. Привидни успех присилних покрштавања у Гранади покренуо је низ едикта и прокламација током 1501. и 1502. године, који су ефективно ставили муслимане широм Кастиље пред исту судбину. Ови нови преобраћеници, заједно са њиховим потомцима, у шпанским изворима постали су познати као Морискоси. Осим што су морали да прихвате хришћанство и напусте исламску веру и ритуале, такође су били под притиском да се прилагоде хришћанским обичајима, укључујући одлазак у цркву, слање деце на подучавање хришћанској доктрини и конзумирање хране и пића који су забрањени исламским правом.
Претходна исламска правна мишљења Пре Оранске фатве, преовлађујући став исламских учењака био је да муслиман не може остати у земљи у којој владари онемогућавају правилно поштовање вере. Стога је обавеза муслимана била да оду, када би били у могућности да то учине. Чак и пре систематског присилног покрштавања, верске вође су тврдиле да ће муслимани на хришћанској територији бити изложени директном и индиректном притиску, те су проповедали емиграцију као начин заштите вере од пропадања. Значајно је да је савремени алжирски учењак Ахмад ел Ваншариси, који се сматрао водећим ауторитетом за питања муслимана у Шпанији, писао 1491. године да је емиграција из хришћанских у муслиманске земље обавезна у готово свим околностима. Штавише, Ел Ваншариси је захтевао строге казне за муслимане који су остали и предвидео да ће привремено боравити у паклу у загробном животу.
Ауторство Сачувани преводи фатве наводе име аутора у различитим, благо измењеним облицима. Сматра се да сви они потичу од арапског имена Ахмад ибн Аби Џума ел Маграви ел Вахрани, док неки додају име Убејдулах, што би могла бити побожна формула са значењем „мали слуга Божји”. Ауторова нисба — део његовог имена који означава место порекла — ел Вахрани („из Орана”) односи се на град Оран (, Wahran) у данашњем Алжиру, тада делу Краљевства Тлемсен под династијом Зајанида. Тако се аутор често назива „Муфтија из Орана”, а документ се зове „Оранска фатва”, иако није било назнака да је фатва издата у Орану нити да је аутор боравио или имао званични ауторитет у том граду. Девин Џ. Стјуарт, академски стручњак за исламске студије, идентификовао је аутора као Абу ел Абаса Ахмада ибн Аби Џуму ел Магравија ел Вахранија (година рођења непозната – умро 1511. у Фесу), правника маликијске школе који је студирао у Орану и Тлемсену, а фатву је вероватно издао у Фесу док је тамо био професор исламског права.
Ел Вахрани је саставио фатву као одговор на захтев за правно мишљење, односно као респонзум, упућен муслиманским молиоцима који су желели да сазнају да ли могу наставити да живе у хришћанској Шпанији. Прималац фатве није именован. Општеприхваћени датум настанка фатве је 1. раџаб 910. АХ, јер се тај датум појављује у већини сачуваних рукописа. Овај дан у исламском календару одговара отприлике 8. децембру 1504. године. Један рукопис је додао „3. мај 1563.” поред 1. раџаба 910, што би била грешка при конверзији датума, али су и Стјуарт и историчар Л. П. Харви сугерисали да би датум 1563. могао бити време превода. Један други рукопис наводи „раџаб 909.”, што је вероватно била грешка при преписивању.
Садржај Почетак фатве показао је симпатије према муслиманима у Шпанији, који су задржали своју веру упркос патњи и ризику који им је то представљало. Муфтија (аутор фатве) подстицао их је да наставе да се придржавају ислама и да подучавају своју децу када ова достигну зрелост.
Фатва је потврдила обавезу шпанских муслимана да обављају намаз (ритуална молитва), зекат (давање милостиње) и гусул (велико ритуално прање), чак и ако их нису могли обавити у правилном облику. Описала је обавезу ритуалних молитви — које се нормално обављају стајањем, клањањем, падањем ничице и седењем у прописаном редоследу — чак и ако се изводе само прављењем благих покрета. Фатва је такође дозволила изостављање молитви — које се нормално обављају као обавеза пет пута дневно у прописано време — када су били спречени да то учине, и упутила их да надокнаде пропуштене молитве ноћу. Такође је дала упутства за обављање тејамума (ритуалног чишћења без воде) када ритуално чиста вода није била доступна да замени абдест (мање ритуално прање) који се обично захтева пре обављања намаза. Када је тејамум био немогућ, чак је и благо показивање рукама или лицем према чистој земљи, камену или дрвету било прихватљиво.
Фатва је такође задржала исламску обавезу давања ритуалне милостиње (зеката) — која се обично израчунава и дели на специфичан начин прописан шеријатом — чак и ако се то могло учинити само показивањем великодушности према просјаку. Потврдила је обавезу ритуалног прања (гусул), „чак и ако то значи урањање у море”.
Фатва је дозволила муслиманима да споља учествују у хришћанским ритуалима и богослужењу, све док су их изнутра сматрали забрањеним. Када су муслимани морали да се клањају хришћанским идолима, требало је изнутра да желе да обаве исламску молитву, чак и ако нису стварно окренути према Меки. Када би се клањали идолима, требало је да усмере своју пажњу према Богу. Када су били обавезни да почине богохуљење, као што је проклињање Мухамеда, или прихватање Исуса као сина Божјег или Марије као Божје супруге [sic], фатва их је упутила да то учине, и да примене „које год стратегије” могу како би негирали њихово значење кад год је то могуће. На пример, фатва је сугерисала погрешно изговарање Мухамедовог имена или намеру да прокуну неког другог са сличним именом када се од њих тражило да прокуну пророка.
Фатва је такође дозволила муслиманима у Шпанији да конзумирају вино, свињетину и друге ствари које су иначе забрањене шеријатом, све док муслимани нису имали намеру да их искористе и све док су их у својим срцима одбацивали. Фатва је потврдила дозвољеност да се муслимански мушкарац ожени хришћанком, уз образложење да су и муслимани и хришћани Следбеници Књиге. Брак између муслиманке и хришћанина требало је избегавати осим под принудом, а док би то чинили, муслимани су морали „чврсто да се држе уверења да је то забрањено”.
На крају фатве, аутор је охрабрио муслимане да пишу муфтији о било чему другом што им представља потешкоћу, како би он могао дати даља правна мишљења. Фатва дискретно није именовала ниједног специфичног примаоца, већ је уместо тога особе којима се обраћала означила као ел гураба (они који живе у иностранству), али који су блиски Богу.
Реакције Утицај у Шпанији мини|Мишљење из фатве имало је трајан утицај на заједницу Морискоса све до њиховог протеривања из Шпаније од 1609. до 1614. године, што је приказано на слици Протеривање у луци Денија Висентеа Мостреа из 1613. године.
Чини се да је фатва имала широку распрострањеност унутар муслиманске и морискоске заједнице у разним краљевинама Шпаније, јер је превођена и копирана све до 1563. и 1609. године. Потпуни географски домет текста је непознат, али изгледа да је првобитно био упућен муслиманима (или Морискосима) Кастиље као одговор на њихова присилна покрштавања 1500–1502. године. Након што је присилно покрштавање проширено на Круну Арагона током 1520-их година, фатва је вероватно кружила и тамо.
Ово мишљење чинило је основу исламског статуса и праксе Морискоса током више од једног века, све до њиховог протеривања 1609–1614. године. То је довело до нетрадиционалног облика ислама, у којем је нечија унутрашња намера (нијет), пре него спољашње поштовање ритуала и закона, била дефинишућа карактеристика нечијег ислама. Генерације Морискоса су се рађале и умирале у оваквој религиозној клими. Хибридна или недефинисана религиозна пракса била је присутна у многим текстовима Морискоса. На пример, дела морискоског писца познатог као „Младић из Аревала”, написана око 1530-их година, описивала су крипто-муслимане који користе хришћанско богослужење као замену за редовне исламске ритуале, као што је препоручено у фатви.