Јаков из Серуга (сиријски: ܝܥܩܘܒ ܣܪܘܓܝܐ, Yaʿqûḇ Srûḡāyâ; 451 – 29. новембар 521), такође Мар Јаков, сиријски песник и теолог, други по важности одмах после свог претходника Јефрема Сиријског, који је назван „Духовна харфа“, док је Јаков добио надимак „Духовна фрула“. Написао је преко седамсто проповеди од којих је сачувано само 225.
Живот Јаков је рођен 451. године, у селу Куртам на Еуфрату, у древном региону Серуг, у источном делу провинције Комагене (данас Суруч и Биреџик у Турској). Школовао се у чувеној школи у Едеси и вратио се у Серуг као хорепископ сеоске цркве у Хауру. Његова служба поклопила се са тешким прогоном хришћана у Месопотамији због рата између сасанидског шаха Кавада I и Римског царства. Након заузимања значајних територија 10. јануара 503. године, хришћани су планирали да напусте своје домове и преселе се западно од реке Еуфрат. Захваљујући Јаковљевим писмима, били су ојачани у вери и храбрости.
Године 519. Јаков је посвећен за епископа Батнан д-Сруга (неоарамејски: ܒܛܢܢ ܕܣܪܘܓ, Baṭnān d-Srûḡ), главног града региона. Рођен током Халкидонског сабора, Јаков је живео током раскола у Византијском царству, што је довело до одвајања Сиријске цркве од источног хришћанства. Упркос оштрим антихалкидонским прогонима пред крај живота, Јаков је остао изузетно смирен у погледу теолошких и политичких разлика. Међутим, под притиском Павла, епископа Едесе, он је једини отворено изразио незадовољство Халкидонском формулом.
Дела Његово најпознатије дело биле су његове Омилије. Више од седамсто је сачувано. Само неколико је преведено на савремене језике и објављено. Најпознатија је „Химна Богородици“.
Од бројних Јаковљевих прозних дела, интересантна су његова писма, која бацају светло на догађаје тог времена, демонстрирајући његову приврженост миафизитској доктрини, која се борила за превласт у сиријским црквама епископије Едесе, опирући се Несторијевим учењима.
Референце
Категорија:Сиријски књижевници