Ортодоксни јеврејски феминизам (такође познат и као ортодоксни феминизам међу Јеврејима) представља покрет у оквиру ортодоксног јудаизма који настоји да унапреди равноправнији приступ јеврејској верској пракси у оквирима јеврејског верског закона. Главне организације овог покрета су Јеврејски ортодоксни феминистички савез (енгл. Jewish Orthodox Feminist Alliance (JOFA)) у Северној Америци, као и Жене зида (енгл. Women of the Wall (WOW)) са својим огранцима у Израелу и широм света, познатим под називом Међународни комитет за жене зида (енгл. International Committee for Women of the Wall (ICWOW)). У Израелу водећа организација ортодоксног феминизма је Kolech, коју је основала др Хана Кехат. У Аустралији постоји један ортодоксни партнерски минијан, Шира Хадаша, у Мелбурну.
Покрет се ослања на либералнија тумачења јеврејског верског закона, како од стране савремених тако и од стране класичних рабинских учењака, користећи чињеницу да међу рабинима из различитих историјских периода не постоји универзални консензус о правним тумачењима.
Године 2016. Лила Кагедан је званично постала прва жена ортодоксни рабин, док је служила у Мелбурну у Аустралији. Касније исте године, рабин Кагедан је ангажована као рабин у модерно ортодоксном Јеврејском центру Маунт Фридом (енгл. Mount Freedom Jewish Center) у Рандолфу, у америчкој савезној држави Њу Џерзи, чиме је постала прва жена ортодоксни рабин у Сједињеним Америчким Државама. Тренутно служи у синагоги у улици Волнат у савезној држави Масачусетс.
Године 2021. Шира Марили Мирвис је именована за духовну вођу синагоге Шират Хатамар у Ефрату, у Израелу.
Карактеристике Ортодоксне јеврејске феминисткиње, ослањајући се на историјске преседане и поменута либералнија правна тумачења, омогућавају обављање верских ритуала на начине које традиционалнија или конзервативнија тумачења сматрају прикладним искључиво за мушкарце. Многе праксе ортодоксног јеврејског феминизма сматрају се контроверзним због њиховог другачијег приступа свакодневној верској пракси већине ортодоксних Јевреја. Одређени ритуали и обичаји посебно су у фокусу расправе.
Борба за агунoт Агунот су жене које су затражиле развод брака или су их мужеви напустили, али муж одбија да им изда гет — јеврејску исправу о разводу, неопходну да би жена могла поново да се уда. Мужеви који одбијају да издају гет често су под притиском заједнице да то учине, јер се жена без тог документа налази у правној и друштвеној неизвесности: нема мужа, али није у могућности ни да поново ступи у брак.
Борба за права агунoт и решавање „кризе агунoт” један је од главних приоритета ортодоксног јеврејског феминизма. Многе активисткиње делују у организацијама посвећеним овом питању, док се неке тиме баве самостално.
Однос према Тори Љубљење свитка Торе помоћу сидура (молитвеника), руком или директно уснама током богослужења на Шабат и Јом Тов представља обичај присутан у многим савременим ортодоксним заједницама, као и у неортодоксним јеврејским заједницама. Иако га многи сматрају саставним делом богослужења, он се не практикује у харедимским и хасидским заједницама.
Плес са свитком Торе и обилазак синагоге у процесијама (хакафот) током празника Симхат Тора представља још један вид интеракције верника са Тором. Ови обичаји имају посебан значај у круговима ортодоксног јеврејског феминизма.
Учешће у зимуну Једна од најраспрострањенијих и вероватно најмање контроверзних пракси ортодоксних јеврејских феминисткиња јесте учешће жена у зимуну. Ову праксу понекад примењују и жене које не припадају самом покрету.
Женски зимун се одржава када је оброк заједно појело мање од три мушкарца, али најмање три жене. Зимун представља формални позив на молитву који претходи заједничком изговарању молитве Биркат Хамазон (благослов после јела). Једна од формула женског зимуна готово је иста као и мушка, али се на почетку позива реч rabotai („господо”) замењује речју chaverot („пријатељице”), чиме се позив прилагођава женском роду.
Употреба талита У оквиру ортодоксног јеврејског феминизма ношење талита (молитвеног огртача) не сматра се ношењем мушке одеће нити увредом за заједницу. Због тога је ношење молитвених огртача од стране жена релативно уобичајено у овим круговима.
Употреба тефилина мини|Чланица Жена зида се моли док носи талит и тефилин. Позивајући се на талмудске и касније изворе, ортодоксне феминисткиње сматрају да је и женама дозвољено стављање тефилина.
У традиционалном ортодоксном јудаизму жене се сматрају изузетим од свих позитивних заповести које су временски ограничене, као што је стављање тефилина. Средњовековно халахичко дело Орах Хајим забрањује женама које желе да носе тефилин да то чине. Међутим, у древним временима то није увек био случај. Постоји више извештаја о женама за које се тврди да су носиле тефилин.
Према Јерусалимском Талмуду, Берахот 2:3:9, „Михал, кћи Кушијеве [Саулове], носила је тефилин и мудраци се томе нису противили”. Ипак, у истом трактату рабин Јехезекија закључује да су мудраци заправо забранили Михал да носи тефилин.
Мишнајски трактат Нашим („жене” или „супруге”), који се углавном бави питањима породичног живота и брака, један је од најобимнијих извора који се баве правним аспектима улоге жена у јудаизму. Средњовековне ашкенаске заједнице представљале су период у коме је добровољно учешће жена у религијском животу било на врхунцу, чак и у аспектима које је талмудско право сматрало забрањеним. Познато је да су жене у северној Француској стављале тефилин током молитве.
Поред тога, постоје сведочанства да су жене учествовале у молитвеним кворумима и служиле као сандекаит (жена која држи дете током обрезања) на обредима обрезања. Међутим, политички и економски положај европских Јевреја постепено се погоршавао од XIII века. Као одговор на то, заједнице су се враћале традиционалнијим праксама, а многи од дотадашњих напретака у положају јеврејских жена били су заустављени.
Активности Ортодоксне јеврејске феминисткиње учествују у бројним организованим и неформалним активностима које изражавају њихову посвећеност вредностима феминизма, али и ортодоксног јудаизма.
Конференције и верске заједнице Организовање различитих врста конференција представља једну од главних активности ортодоксних јеврејских феминисткиња, чији је циљ едукација, међусобно повезивање и јачање покрета. Организација Јеврејска православна феминистичка алијанса (енгл. Jewish Orthodox Feminist Alliance (JOFA)) редовно организује конференције за своје чланове и ширу јавност, које окупљају учеснике из Северне Америке, али и из других делова света.
Поред тога, неке ортодоксне феминисткиње учествују у партнерским минијанима и другим независним минијанима, где сматрају да могу слободније и у складу са сопственим уверењима да практикују јудаизам. Ова појава била је тема конференције Мехон Хадар, посвећене независним минијанима.
Заједничко и институционално вођство У појединим синагогама, посебно у оквиру отвореног ортодоксног покрета, уведена је нова функција која омогућава женама да обављају улогу приправника у синагоги или заједници — положај који је традиционално био резервисан за мушкарце.
Духовно вођство Blu Greenberg залаже се за то да жене буду примљене у ортодоксни рабинат. Мими Фајгелсон, ученица рабина Шлома Карлебаха, рукоположена је након његове смрти, али из поштовања према ортодоксној друштвеној структури не користи титулу „рабин”. Хавива Нер-Давид има еквивалент ортодоксног рабинског рукоположења, али предаје на конзервативној јешиви.
Сара Хурвиц је махарат у Хебрејског института у Ривердејлу. Она поседује потпуну обуку ортодоксног рабина. Њена титула представља акроним за Manhiga Hilchatit Ruchanit Toranit („халахички духовни и тораски вођа”). Према рабину Ави Вајсу, она је пуноправни члан свештенства. Махарат обавља функције духовног вође, пружа пасторалну бригу, предводи обреде везане за животне циклусе и има овлашћење да подучава Тору, као и да одговара на питања из области јеврејског верског закона.
У неким заједницама духовну функцију, различиту од рабинске, може обављати и жена. Дина Најман обавља функцију Rosh Kehila („вођа заједнице”) у заједници Kehilat Orach Eliezer (KOE) на Менхетну.
Шарона Марголин Халицкман делује као Madricha Ruchanit („духовни ментор”) у Хебрејском институту Ривердејл.
Махарат Рејчел Кол Фајнголд је директорка образовања и духовног развоја у конгрегацији Шар Хашомајим у Монтреалу и активна је у организацији JOFA.
Лин Кеј обавља функцију еквивалентну помоћном рабину у заједници Шеарит Израел на Менхетну.
Махарат Рут Балински Фридман делује као махарат у Националној синагоги у Вашингтону.
Рори Пикер Најс ради као директор програма, образовања и ангажовања заједнице у конгрегацији Бајс Абрахам у Сент Луису, у савезној држави Мисури.
Године 2015. Џени Розенфелд постала је прва жена ортодоксни духовни саветник у Израелу, када је именована за духовног саветника (manhiga ruchanit) заједнице Efrat. Исте године Миријам Гончарска из Пољске добила је maharat smicha, постајући прва Европљанка са овим звањем.
Аустралијска заједница Шира Хадаша позвала је Махарат Мелани Ландау да преузме улогу духовног вође, али је она ту понуду одбила. Заједница је остала вођена од стране лаика, док богослужбене службе и читање Торе обављају чланови заједнице, укључујући Манди Кац и Алекса Фејна.
Библиографија Хартман, Това, Феминизам се сусреће са традиционалним јудаизмом: Отпор и прилагођавање. Brandeis, Либан, Њу Хемпшир, 2008. Референце
Спољашње везе JOFA - јеврејска православна феминистичка алијанса Жене зида - јеврејска виртуелна библиотека Моје јеврејско учење - ортодоксни феминизам за 21. век KOE - Kehilat Orach Eliezer Бајит Хебрејски институт Ривердејла
Категорија:Ортодоксни јудаизам Категорија:Феминизам