мини|Италијанска верижна кошуља из 15. века. Верижна кошуља (), оклоп од верижњаче (исплетених прстенова од жице) за заштиту трупа (до кукова или колена) и руку (до лаката или до чланака).

Терминологија Верижна кошуља у српском језику имала је кроз историју бројна имена, која су често коришћена паралелно у исто време. У средњовековним писаним изворима (служба краљу Милутину од Данила II, пре 1337), име за оклоп, било кожни или жичани, је брња, реч највероватније германског порекла (), која се сачувала у имену за гвоздени прстен (брњица) који је Вук Караџић забележио у Ријечнику средином 19. века. Далеко популарнији назив, широко коришћен у 19. веку (Јован Мишковић, 1890) и 20. веку (Оружје и оклопи, 1990), чак и у народним песмама (панцијер), био је панцир (панцирна кошуља), реч италијанског порекла. Модернији израз верижњача усвојен је тек средином 20. века (Петар Томац, 1959). и постепено се одомаћио у стручној литератури (Војна енциклопедија, 1973) и преведеним делима (Господар прстенова, превод из 1988).

Историја

Стари и рани средњи век У Европи, кратке верижне кошуље први су носили Келти у 4. веку пре нове ере, а од њих су их преузели Римљани и Германи. У раном средњем веку оклоп је у западној и средњој Европи чинила верижна кошуља до кукова, а ратници Карла Великог (772-814) носили су их са кожним прсним оклопима, а на ногама кожне чарапе (лат. femoraliae). Касније (11. век) се између кошуље и шлема појављује оковратник, причвршћен за шлем, за заштиту грла, врата и лица; најпре је од коже, а касније од челичне жице (верижна огрлица). Верижна кошуља продужена је до листова ногу, са разрезима са предње и задње стране да не би сметала при јахању.

Кратке верижне кошуље од малих, јаких жичаних карика, са или без рукава, биле су најчешћи оклоп источњачких народа (Турци, Арабљани) у средњем веку. У Србији, верижне кошуље се помињу у изворима од 11. века.

Оклоп прелазног типа (13-14. век) До краја 13. века верижне кошуље ношене су без додатног оклопа, изузев прошивеног капута који се често носио испод, и просте тунике без рукава са насликаним грбом (), која је ношена преко оклопа. Развој пројектилног оружја, пре свега самострела, које верижњача није могла да заустави, довео је до потребе да се оклоп појача на посебно осетљивим местима, најпре на грудима и зглобовима. Тако су крајем 13. века развијени додатни делови оклопа од гвоздених плоча, који су ношени преко верижне кошуље, као што су пршњак, нараменице, лактењаче и колењаче. Почетком 14. века развијен је и капут од плоча, као алтернатива пршњаку. Нешто после 1370 године појавио се и леђни оклоп, који је заједно са пршњаком чинио кирасу.

Доба пуног оклопа (15-17. век) Појава пуног оклопа у 15. веку постепено је истиснула верижне кошуље као примарни оклоп тешке коњице, иако су их многи сиромашнији ратници и даље носили, саме или у комбинацији са прошивеним капутом или бригандином. Од 15. века, панцирна кошуља постаје синоним лаког, а пуни оклоп тешког наоружања. На Западу панцирна ношуља прелазй у наоружаље пешадије, а пун оклоп у наоружање коњице.

Док су у западној и средњој Европи од 15. века доминирали пуни и делимични плочасти оклопи, Руси и источни народи су задржали верижне кошуље све до 17. века.

Референце

Литература

Категорија:Средњовековни оклоп