Нађлак

Нађлак () је село у Мађарској, у крајње југоисточном делу државе. Село се налази у региону велике јужне равнице, чонградско−чанадске жупаније у макошком јарашу.Основни подаци и поштански број селаНађлак са геоподацима].

Географија Нађлак се налази на југоисточном рубу жупаније Чонград-Чанад. Његово административно подручје се протеже приближно 6 километара од севера ка југу, али у просеку једва 800 метара од истока ка западу, што га чини готово сигурно најмањим независним насељем у жупанији. Разлог за то је што није настао у свом садашњем облику као резултат историјског развоја, већ као резултат промена граница Тријанонског споразума: целокупно унутрашње подручје некадашњег насеља Нађлак је пренето Румунији 1920. године сада је под именом Надлак, а под мађарском влашћу је остало само мало погранично подручје, где је у 20. веку изграђена данашња општина.

Суседна подручја: Чанадпалота на северу, румунски Нађлак (Nádlac) на истоку, ненасељена подручја између Егреша (Игриш) и Нађсентмиклоша (Sânnicolau Mare) на југу, одсечена бившим рукавцима Муреша, и Мађарчанад на западу.Таксативни подаци о насељу

Историја мини|лево|240п|Гранични прелаз Мађарска и Румунија мини|лево|190п|Поништена поштанска марка Нађлака из 1889. Повеља из 1231. године, која наводи границе тадашњег села Чига на западу, још увек не зна ништа о Нађлаку, у њој се наводи да је источна граница Чиге пут који води северно од Мароша. Међутим, Нађлак је основан на месту где се овај пут додиривао са Марошем. Историја његовог оснивања повезана је са кланом Моносло, који је такође поседовао село Чига.Кратка историја Нађлак

Село Чига је дато сину бана Тамаша, сину бана Макаријаша из клана Моносло, од стране краља Андрије II 1231. године. Један од његових синова био је Гергељ, који је био главни господар Краса 1255. године и судија Кумана 1269. године. Вероватно је он био оснивач Нађлака. Његов син Еђед већ говори о овом подручју као о свом наслеђу. Немајући синове, саставио је тестамент 1313. године, и у њему „како би му се заслугама Светог Адалберта, за чије се заступање молио, опростили сви греси, завештао је своје наслеђено имање звано Нађлак, које се налази око реке Марош, са свим прилогом, цркви Светог Адалберта саграђеној на брду у Естергому“.

Почетком 15. века, Нађлак је већ био познато место. Чинио је центар великог поседа, који је, поред Нађлака, обухватао девет села Палота, Мезехеђеш, Реткерт, Тамашаза, Кенез, Јено, Деменг, Бозаш, Оливед (Palota, Mezőhegyes, Rétkert, Tamásháza, Kenéz, Jenő, Deméng, Bozzás, Ölyved) и пет пусти Дерекеђхаз, Ача, Фигед, Ујфалутелеке и Томпаеђхаз (Derekegyház, Acsa, Figed, Ujfaluteleke és Tompaegyház) у жупанији Чанад, затим осам села у жупанији Тамиш и 43 села и девет пустара у жупанији Крашо. Чанад се уздигао у ранг градова са годишњим националним вашаром и недељном пијацом сваке недеље.

Године 1451, подручје и село су већ били у власништву породице Хуњади. Почетком те године, гувернер Јанош Хуњади је наредио жупанијском суду Чанада да истражи да је „истина да су његови људи из Нађлака и њихови кметови доминирали шумом Телек и насилно однели 400 кола дрвета одатле?“.

Око 1464. године, породица Јакшић, која је пребегла са српске територије, добила је Нађлак и његове припадајуће поседе у жупанији Чанад. Управо под влашћу ове мађаризоване српске породице, Нађлак је достигао свој највећи степен просперитета. Чим су Иштван Јакшић и Деметра заузели Нађлак, убрзо су овде саградили замак. Сам замак је утврђен дрвеним даскама на начин сличан замку, како би био барем привремено заштићен од изненадног напада. Породица се од тада увек називала породица Јакшић из Нађлака.

У мају 514. године, Иштван Батори, господар Темеша, бискуп Миклош Чаки и племићи који су били са њима тешко су поразили претходницу Ђерђа Доже, који је већ био улогорован под Ђулом са својом војском близу Апатфалве. Након победе, господари су се вратили у Нађлак, где су их Петар Јакшић и Марк дочекали великом гозбом. Ђерђ Дожа је стигао у Нађлак у зору следећег дана, напунио је јарке испод храстових дасака дрветом за огрев, а затим га запалио. За неколико тренутака, замак и цео град били су у пламену. Батори и Јакшићи су потом побегли у Темишвар, али су Миклош Чаки, Петар Раважди и многи други пали у руке побуњених сељака, који су их потом погубили.

Сељачка побуна је за собом оставила рушевине и разарање. Задатак обнове пао је на Петра и Марка Јакшића. Окупили су раштркано становништво и привукли нове кметове, због чега их је округ казнио. До почетка 1518. године, замак и тврђава су обновљени али овог пута зидови нису били изграђени од дрвених дасака, већ од чврстог природног камена и цигле.

Касим-паша из Будима је освојио Нађлак у октобру 1550. године и тамо оставио гарнизон, али га је Иштван Лошонци поново освојио касније те године и запалио. Године 1552. освојила га је војска краљице Изабеле, а након пада Темишвара поново је пао у турске и мађарске руке у новембру. Вратио се Турцима у јуну 1553. године.

Из пореског пописа темишварског дефтердара из 1557–58. године сазнајемо да је у то време у њему било 50 кућа, а у њима су живели мађарски и углавном српски кметови.

После пада Ђуле (1566) Турци су потпуно завладали и Надилаконом. Овакво стање ствари трајало је до краја 1595. године, када га је вођа Сигисмунда Баторија, Ђерђ Борбеј, повратио, али почетком септембра 1598. године, Мехмет Сатурџи је повратио замак, и од тада је Нагилак поново постао турски посед.

Затим је замак поново пао у руке трансилванског кнеза, али га је 14. јуна 1616. године Габор Бетлен трајно предао Мехмету, беглербегу из Темешвара, који га је, изгледа, уништио. Барем се више не помиње, али је насеље остало.Историја Чанадске жупаније

Године 1699, Карловачким миром ослобођен је од турске власти. Након протеривања Турака, Нађлак је такође био међу насељима Марош-мелек које је бечки двор изабрао за војну граничну стражу. Краљ Леополд II у јулу 1700. Дана 9. наредио је организовање граничног округа Марош; 50 хајдуша и 25 хусара били су стационирани у Нађлаку под командом капетана.. Граница Нађлака се такође знатно проширила; степе Чига, Бекоњ, Тузкез и Доминг су анектиране.

У пролеће 1701. године, Иштван Долни је обавестио чанадског бискупа да је, када је претходне јесени посетио Нађлак, својим очима видео колико је зграда већ подигнуто у селу, и иако су све биле заузете Рацима (Србима), у њему је и даље живело 600 пољопривредника.

Срби су играли важну улогу у Ракоцијевом рату за независност, а Нађлак је такође постао жртва. Дана 24. марта 1707. године, Шандор Карољи га је запалио као опасно гнездо и спалио до темеља. Међутим, уз подршку бечког двора, убрзо је обновљен, а његово становништво се повећало захваљујући Србима који су побегли из похода у јужној Мађарској. Тако је 1718. и 1723. године много људи дошло са друге стране Мароша, а српски капетан Нађлака је чак и олакшао ову имиграцију.

Краљица Марија Терезија је 2. септембра 1750. године распустила граничарски округ Марош и вратила Нађлак у жупанију Чанад. Српским граничарима је дала избор или да се преселе у новоформирани српски округ Кикинда или да остану део жупаније. У то време, Срби су масовно емигрирали у Русију.

Румуни су се затим преселили у напуштено село.Историја Нађлака на delmagyar.hu Нађлак је постао део благајничког имања Арад или Марош, а 1752. године је уздигнут на ранг трговачког града. Године 1757, становништво је чинило 105 земљопоседника и 70 властелина. Границе града су обухватале: Чигу, Палоту, Нађбодзаш и Киш-Бодзаш, Рарош пуста; Кевек, Домонику, Тевишкес, Дерекеш и Ача дуж, Нађлачки, Капитањи, Калуђерски. Јелијески и Љуцки-Ада острва. До 1767. године, број земљопоседника и њихових породица повећао се за 373 куће на 1.710, а број властелина за 370 кућа на 683.

Године 1774, зидови старе цркве и замка још увек су били видљиви.

Словаци су се доселили у насеље од почетка 19. века.Térképcentrum: Nagylak

Након Тријанонског споразума (1919. године), бивши трговачки град је припојен Румунији.

Фабрика за намакање конопље и лана (сада фабрика Hungarohemp Zrt.) основана је 1903. године, а у почетку су у њој радили Швабе из жупаније Бач који су били искусни у овој области. Према Тријанонском споразуму, гвоздена ограда границе пролазила је кроз средину фабричког дворишта, врећа лана падала је у Румунију, а радници су ишли на посао са потврдом о преласку границе.

Дана 26. фебруара 1922. године, мађарско-румунски комитет за разграничење границе коначно је доделио врећу лана са свим обрадивим земљиштем Мађарској, а истовремено је подручје исте величине код Мезехеђеша припојено Румунији. Тако је западни део румунске границе Нађлака припао Мађарској: железничка пруга, железничка станица, фабрика конопље и део пољопривредног земљишта остали су у Мађарској. На ових две хиљаде хектара земље, 1. октобра 1921. године основано је независно село са 512 становника, које се развило око железничке станице. Године 1925. додељено је 56 нових стамбених јединица, а три године касније изграђен је сеоски дом. Пут између два унутрашња подручја изграђен је 1938. године.

Током Другог светског рата, Совјети су окупирали насеље 24. септембра 1944. године. Године 1945. у селу су готово истовремено основане локалне организације Социјалдемократске партије, Независне странке малих пољопривредника и Комунистичке партије, а исте године додељено је 65 хектара земље, углавном фабричким радницима. Фабрика конопље је национализована 30. марта 1948. године. Седамдесетих година прошлог века запошљавала је преко 600 људи, али осамдесетих година дошло је до отпуштања. Фабрика је банкротирала 1992. године, што је додатно повећало број незапослених.

Године 1967. основана је нова фабрика лима, која је производила плоче за намештај Поздорја. Путни прелаз отворен је 6. априла 1968. године. Године 1996. поред постојећег контролног пункта изграђен је терминал за камионе. Године 1994. приход по глави становника 80 одсто породица није достигао минималну зараду.

Демографија Године 2001, 97% становништва насеља се изјаснило као Мађари, 1% као Румуни, 1% као Словаци и 1% као остале националности. Године 2001, 38,2% становништва општине били су римокатолици, 9,4% калвинисти, 9,4% евангелисти и 1,0% гркокатолици. 0,5% је припадало другој цркви или деноминацији, док 19,8% није припадало ниједној деноминацији или религији. 21,8% становништва је имало непознату деноминациону припадност или се није одазвало попису. Насеље има румунску мањинску самоуправу.

Године 2011, 91% се изјаснило као Мађари, 6% као Румуни, 1% као Роми, 1% као Словаци и 1% као Немци у селу.

Године 2022, 83,2% становништва се изјаснило као Мађари, 13,7% као Румуни, 1,3% као Роми, 1,1% као Словаци, 0,5% као Немци, 0,5% као Бугари, 0,3% као Српци, 1,3% као остале, недомаће националности (10% се није изјаснило; због двоструког идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Године 2022, према својој вероисповести, 24,7% су били римокатолици, 8,9% калвинисти, 8,4% православци, 3,7% евангелисти, 0,8% гркокатолици, 0,3% остали хришћани, 0,8% остали католици, 21,6% неденоминациони (30,8% није одговорило).

Референце

Литература

Kirándulások a Maros völgyében (Szerkesztette: Tóth Veronika) Hábel Béla: Kenderfonó és Szövőipari Vállalat Nagylaki Kenderfonógyára, Nagylak, 1979. Csongrád megye építészeti emlékei. Szerk. Tóth Ferenc dr. Szeged: Csongrád Megyei Önkormányzat. 2000. (Szerkesztette: Domokos László) Hagymafesztivál Alapítvány, Makó

Спољашње везе Веб-сајт локалне самоуправе Нађлак на fallingrain.com Нађлак на hunmix.hu Регионални атлас – Жупаније, срезови и насеља Nagylak az utazom.com honlapján

Категорија:Насељена места у жупанији Чонград