Шехерезада (), оп. 35, јесте симфонијска свита коју је компоновао Николај Римски-Корсаков 1888. године, заснована на збирци прича Хиљаду и једна ноћ.

Ово оркестарско дело комбинује две карактеристике типичне за руску музику уопште, а посебно за Римски-Корсакова: заслепљујућу, живописну оркестрацију и интересовање за Оријент, који је играо значајну улогу у историји Руске Империје, као и оријентализам уопште. Име дела односи се на главну јунакињу Шехерезаду из Хиљаду и једне ноћи. То је једно од најпопуларнијих дела Римски-Корсакова.

Позадина мини|„Плава султанија”, Лав Бакст|лево Током зиме 1887. године, док је радио на довршавању недовршене опере Александра Бородина Кнез Игор, Римски-Корсаков је одлучио да компонује оркестарско дело засновано на сликама из Хиљаду и једне ноћи, као и на засебним и неповезаним епизодама. Након што је формулисао музичке скице свог предложеног дела, преселио се са породицом у дачу Глинки-Маврини у Нежговицима поред Череменечког језера (у близини данашњег града Луга, у Лењинградској области). Дачу у којој је боравио уништили су Немци током Другог светског рата.

Током лета је завршио Шехерезаду и Руску васкршњу увертиру. Белешке у његовој аутографској оркестарској партитури показују да је првонаведено дело завршено између 4. јуна и 7. августа 1888. године.Rimsky-Korsakov (1942:291–94). Шехерезада се састојала од симфонијске свите у четири повезана става који чине јединствену тему. Написана је да произведе осећај фантастичних приповедака са Оријента.

У почетку је Римски-Корсаков намеравао да ставове у Шехерезади назове „Прелид, Балада, Адађо и Финале”. Међутим, након што је одвагао мишљења Анатолија Љадова и других, као и сопствену аверзију према сувише дефинитивном програму, одлучио се за тематске наслове, засноване на причама из Хиљаду и једне ноћи.

Композитор је намерно учинио наслове нејасним како се не би повезивали са специфичним причама или путовањима Синбада Морепловца. Ипак, у епиграфу финала он заиста помиње авантуру принца Аџиба. У каснијем издању, Римски-Корсаков је у потпуности укинуо наслове, желећи уместо тога да слушалац чује његово дело искључиво као симфонијску музику са оријенталном тематиком која буди осећај авантуре из бајке, изјавивши:

Даље је навео да је задржао име Шехерезада јер је оно свима призивало у мисли чудеса из арапских ноћи и Оријент уопште.

Музика

Преглед Римски-Корсаков је написао кратак увод који је намеравао да користи уз партитуру, као и за програм премијере:

Мрачни бас мотив који отвара први став представља доминантног султана.

Ова тема наглашава четири ноте силазне целостепене лествице: Е–Д–Ц–Х (свака нота је наглашени део такта, тј. прва нота у сваком такту, са А уместо Х). Након неколико акорда у дрвеним дувачким инструментима, који подсећају на почетак Менделсонове увертире Сан летње ноћи, публика чује лајтмотив који представља саму приповедачицу, Шехерезаду. Ова тема је нежна, сензуална, вијугава мелодија за соло виолину, уз пратњу харфе.

Римски-Корсаков је изјавио:

Римски-Корсаков је имао тенденцију да супротставља тоналитете удаљене за велику терцу, што се може видети у снажном односу између Е-дура и Ц-дура у првом ставу. То, заједно са његовом препознатљивом оркестрацијом мелодија које су лако разумљиве, сложеним ритмовима и талентом за солистичко писање, омогућило је настанак дела попут Шехерезаде.

Ставови су обједињени кратким уводима у првом, другом и четвртом ставу, као и интермецом у трећем. Последњи је виолински соло који представља Шехерезаду, а слична уметничка тема приказана је у закључку четвртог става. Спокојна кода на крају финалног става представља Шехерезаду која коначно осваја султаново срце, омогућавајући јој да напокон мирно заспи.

Музика је премијерно изведена у Санкт Петербургу 28. октобра 1888. године, а дириговао је сам Римски-Корсаков.

Разлози за њену популарност су сасвим јасни; то је партитура препуна замамних оркестарских боја, свежих и пикантних мелодија, благог оријенталног призвука, ритмичке виталности која углавном недостаје многим великим оркестарским делима каснијег 19. века, и непосредности израза која није спутана квазисимфонијском сложеношћу текстуре и структуре.

Инструментација Дело је оркестрирано за оркестар који чине:

Дрвени дувачки инструменти 2 флауте и пиколо (друга флаута удвостручује други пиколо током неколико тактова) 2 обое (друга удвостручује енглески рог) 2 кларинета у А и Б 2 фагота

Лимени дувачки инструменти 4 хорне у Ф 2 трубе у А и Б 3 тромбона 1 туба

Удараљке Тимпани Бас бубањ Добош Чинеле Триангл Даире Гонг (там-там)

Гудачки инструменти Харфа Виолине Виоле Виолончела Контрабаси

Ставови Дело се састоји од четири става: I Море и Синбадов брод Largo e maestoso – Lento – Allegro non troppo – Tranquillo (Е-мол – Е-дур)

Овај став сачињен је од различитих мелодија и садржи општу форму А Б Ц А′ Б Ц′. Иако је сваки део веома препознатљив, аспекти мелодијских фигура се провлаче и уједињују их у јединствен став. Иако по форми подсећа на класичну симфонију, став је сличнији разноврсности мотива коришћених у једном од претходних дела Римски-Корсакова, Антар. Међутим, Антар је користио изворне арапске мелодије за разлику од сопствених идеја Римски-Корсакова о оријенталном призвуку.

II Прича о принцу Календару

Lento – Andantino – Allegro molto – Vivace scherzando – Moderato assai – Allegro molto ed animato (Х-мол)

Овај став прати тип тернарне теме са варијацијама. Варијације се мењају само у погледу пратње, наглашавајући „Римскијевску” природу дела у смислу једноставних музичких линија које омогућавају веће уважавање оркестарске јасноће и бриљантности. Унутар опште мелодијске линије, брза секција истиче промене тоналитета и структуре.

III Млади принц и млада принцеза

Andantino quasi allegretto – Pochissimo più mosso – Come prima – Pochissimo più animato (Г-дур)

Овај став је такође тернаран и сматра се најједноставнијим ставом по форми и мелодијском садржају. Унутрашњи део је наводно заснован на теми из Тамаре, док спољни делови имају певачки мелодијски садржај. Спољне теме су повезане са унутрашњом преко темпа и заједничког мотива, а цео став се завршава брзим повратком коде на унутрашњи мотив, лепо га уравнотежујући.

IV Празник у Багдаду. Море. Брод се разбија о стену на којој је бронзани коњаник.

Allegro molto – Lento – Vivo – Allegro non troppo e maestoso – Tempo come I (Е-мол – Е-дур)

Овај став повезује аспекте свих претходних ставова, додајући и неке нове идеје, укључујући увод како почетка става тако и Vivace секције засноване на теми султана Шахријара, понављање главне Шехерезадине виолинске теме, као и понављање мотива фанфара како би се приказао бродолом. Кохерентност се одржава уређеним понављањем мелодија, и наставља се утисак симфонијске свите, а не одвојених ставова. Коначни конфликтни однос субдоминантне молске Шахријарове теме према тоничној дурској каденци Шехерезадине теме разрешава се у фантастичном, лирском и коначно спокојном закључку.

Адаптације мини|Михаил Фокин и Вера Фокина у продукцији Шехерезаде трупе Ballets Russes|лево

Балет Оригинална балетска адаптација Шехерезаде премијерно је изведена 4. јуна 1910. године у Палати Гарније у Паризу у изведби трупе Ballets Russes. Кореографију за балет урадио је Михаил Фокин, а либрето су написали Фокин и Лав Бакст. Шехерезада ове трупе позната је по традиционално заслепљујућим костимима, раскошној сценографији и еротској кореографији и наративу који се ретко виђао у балетима тог времена.

У време њеног настанка, Париз је био у последњим годинама епохе познате као Belle-Époque. У преводу, „Belle-Époque” значи „лепа епоха”, и био је то период индустрије и оптимизма у којем је „потрага за задовољством наводно засенила друштвене, економске и политичке бриге.” Оријентализам је био на врхунцу моде у Европи, а Ballets Russes су настојали да донесу Оријент (или позападњачени стереотип) на Запад како би публика могла да проживљава своје егзотичне фантазије без страха од друштвених последица. Овај балет провоцирао је егзотичност приказивањем маскулинског Златног роба, којег је плесао Вацлав Нижински, како заводи Зобеиду, коју је плесала Ида Рубинштајн, а која је једна од многобројних шахових жена. Нижински је био обојен у златно и сматра се да је представљао фалус, а еротичност је веома присутна у оргијастичним сценама које се одвијају у позадини. Контроверзно, ово је био један од првих случајева позорнице пуне људи који симулирају сексуалну активност. Нижински је био низак и андрогин, али је његов плес био моћан и театралан. Шехерезада је преокренула конвенције класичног балета преусмеравањем фокуса публике са грациозности и лепоте женских тела на мушку снагу и сензуалност. За разлику од класичних балета тог времена, кореографија Шехерезаде укључивала је сензуалније покрете укључујући таласање тела и ближи контакт. Златни роб је такође инкорпорирао више таласастих и споријих, страствених покрета за разлику од великих, скакачких и окретних мушких сола на која је публика навикла у класичним балетима.

Када се шах врати и затекне своју жену у загрљају Златног роба, осуђује на смрт све своје неверне жене и њихове љубавнике. Прича се да се Нижински у овој сцени смрти вртео на глави. Балет није усредсређен на кодификовану технику класичног балета, већ на сензуалне покрете горњег дела тела и руку. Користе се егзотични гестови као и еротска савијања уназад која откривају ребра и наглашавају груди. Театралност и пантомима играју огромну улогу у причању приче.

Шехерезада је уследила након Петипиног Лабудовог језера и Успаване лепотице, који су били балети снажно фокусирани на класични балет и технику. Фокин је пригрлио идеју умањене технике и даље је истраживао ово након Шехерезаде када је креирао Петрушку 1912. године. Наставио је да инспирише друге кореографе да одбаце технику и пригрле аутентичност у покрету.

Бакст, који је дизајнирао сценографију и костиме за Шехерезаду, видео је сцену као тродимензионални пејзаж у којем су плесачи, сценографија и костими били од једнаке важности. Имао је велики утицај на дизајн ентеријера и моду тог времена користећи необичне шеме боја и егзотичне костиме за балет. У својим костимима за Шехерезаду, фокусирао се на наглашавање покрета тела кроз своје украшене, „хистрионске” костиме.

Сматра се да су извођење и пријем балета у Паризу променили ток балета. Ballets Russes су премијерно наступили у Паризу јер конзервативна позоришта у Русији не би подржала нити одобрила приказивање таквих ризичних идеја, али у Паризу је то био хит. Као и многи балети ове трупе, Шехерезада је привукла публику из свих крајева. Њени костими и сценски дизајни чак су инспирисали и утицали на моду у годинама које су долазиле.

Удовица Римски-Корсакова протестовала је против онога што је видела као нарушавање музике свог супруга у овој кореографској драми.

Савремене балетске адаптације

Алонзо Кинг – LINES Ballet (2009) Нова визија Шехерезаде Алонза Кинга наручена је 2009. године за прославу стогодишњице трупе Ballets Russes на фестивалу Monaco Dance Forum. Кинг је сарађивао са композитором Закиром Хусеином на партитури која инкорпорира традиционалне источне инструменте са мелодијама оригиналне симфонијске свите Римски-Корсакова.

За разлику од наратива оригиналног балета, у којем је Шехерезада само приповедач приче о Шахријару и Зобеиди, Алонзо лик Шехерезаде ставља у први план балета. Она, а не Зобеида, постаје главни женски лик. Међутим, Кинг апстрахује наратив на такав начин да његов „кореографски фокус није био на детаљима приче из Арапских ноћи, већ на симболичком значењу Шехерезаде.” У Кинговој верзији, осуђени брак Шахријара и Зобеиде и покретач хиљаду и једне ноћи, како их приповеда Шехерезада, више нису главна радња. Уместо тога, Кинг се фокусира на Шахријаров коначни однос са самом Шехерезадом и развој његове љубави према њој кроз њено приповедање.