Фордова фондација () јесте америчка приватна фондација чији је наведени циљ унапређење људског благостања. Основана 1936. године од стране Едсела Форда и његовог оца Хенрија Форда, првобитно је финансирана поклоном од 25.000 долара (око 550.000 долара у 2023. години) од Едсела Форда. До 1947. године, након смрти двојице оснивача, фондација је поседовала 90% акција без права гласа компаније Форд; породица Форд задржала је акције са правом гласа. Између 1955. и 1974. године, фондација је продала свој удео у компанији Форд и данас не игра никакву улогу у овој аутомобилској компанији.
Године 1949, Хенри Форд II основао је Фордову филантропију, засебну корпоративну фондацију која и данас служи као филантропски огранак Форд мотор компаније и није повезана са Фордовоm фондацијоm.
Дуго година финансијска средства Фордове фондације била су највећа приватна средства на свету; она остаје међу најбогатијим добротворним фондацијама. За фискалну 2023. годину пријавила је имовину од 16,8 милијарди долара и расходе од 852 милиона долара.
Мисија Након свог оснивања 1936. године, Фордова фондација преусмерила је свој фокус са филантропске подршке у Мичигену на пет области деловања. У извештају „Студија Фордове фондације о политици и програму” из 1950. године, повереници су утврдили пет „области деловања”, према Ричарду Магату (2012): економска побољшања, образовање, слобода и демократија, људско понашање и светски мир. Ове области деловања идентификоване су у извештају Хораса Роуана Гејтера из 1949. године.
Од средине 20. века, многи програми Фордове фондације фокусирали су се на повећање заступљености недовољно заступљених или „мањинских” група у образовању, науци и креирању политика. Више од осам деценија њихова мисија одлучно заговара и подржава смањење сиромаштва и неправде, између осталих вредности, укључујући очување демократских вредности, промовисање ангажовања са другим нацијама и одржавање људског напретка и достигнућа у земљи и иностранству.
Фордова фондација једна је од примарних фондација која нуди грантове за подршку и одржавање разноликости у високом образовању, са стипендијама за докторске и постдокторске студије како би се повећала разнолика заступљеност међу Индијанцима, Афроамериканцима, Латиноамериканцима и другим недовољно заступљеним азијским и латиноамеричким подгрупама широм академског тржишта рада у САД. Резултати истраживања њених стипендиста од краја 20. века до 21. века допринели су значајним подацима и научним радовима, укључујући националне анкете попут Нелсонових анкета о разноликости у СТЕМ областима.
Историја Фондација је основана 15. јануара 1936. године у Мичигену од стране Едсела Форда (председника Форд мотор компаније) и још двојице извршних директора „ради примања и управљања средствима за научне, образовне и добротворне сврхе, а све у корист јавног благостања.” То је била реакција на пореску реформу Френклина Делана Рузвелта из 1935. године којом је уведен порез од 70% на велика наследства. Током својих раних година, фондација је деловала у Мичигену под вођством чланова породице Форд и њихових сарадника, и подржавала је Болницу Хенри Форд и Музеј Хенрија Форда и Гринфилд вилиџ, између осталих организација.
Након смрти Едсела Форда 1943. године и Хенрија Форда 1947. године, председништво над фондацијом припало је Едселовом најстаријем сину, Хенрију Форду II. Убрзо је постало јасно да ће фондација постати највећа филантропска организација на свету. Управни одбор је тада ангажовао Гејтеров студијски комитет да зацрта будућност фондације. Комитет, на чијем је челу био калифорнијски адвокат Х. Роуан Гејтер, препоручио је да фондација постане међународна филантропска организација посвећена унапређењу људског благостања и „апеловао на фондацију да се фокусира на решавање најхитнијих проблема човечанства, какви год они били, уместо да ради у било којој одређеној области”. Извештај је подржао управни одбор фондације, и 1953. године изгласано је премештање фондације у Њујорк.
На врхунцу Хладног рата, Фордова фондација била је умешана у неколико тајних операција. Најмање једна од њих укључивала је Борбену групу против нехуманости, групу под контролом ЦИА-е са седиштем у Западном Берлину која је предузимала различите мисије у Источној зони, укључујући прикупљање обавештајних података и саботаже. Године 1950. америчка влада је настојала да ојача легитимитет Борбене групе као кредибилне независне организације, па је Међународни комитет за спасавање регрутован да делује као њен заступник. Уз подршку Еленор Рузвелт, Фордова фондација је убеђена да Борбеној групи додели грант од 150.000 долара. У саопштењу за јавност којим је најављен грант указано је на помоћ коју је Борбена група пружила „пажљиво провереним” пребезима да дођу на Запад. Национални комитет за слободну Европу, који је био у власништву ЦИА-е, заправо је администрирао грант.Chester, Covert Network, .
Од 1958. до 1965. године, председник Фондације био је Џон Џ. Маклој, који је 1942. године основао Канцеларију за стратешке услуге, тајну обавештајну агенцију која је постала Централна обавештајна агенција (ЦИА). Маклој је свесно запошљавао бројне америчке обавештајне агенте и, на основу претпоставке да је однос са ЦИА-ом неизбежан, основао је трочлани комитет одговоран за решавање њених захтева. ЦИА је усмеравала средства кроз Фордову фондацију као део својих напора да утиче на културу.Petras, James. "The CIA and the Cultural Cold War Revisited" (Archive ). Monthly Review. November 1, 1999. Приступљено 18. 4. 2015.
Списатељица и активисткиња Арундати Рој изјавила је да је фондација, заједно са Рокфелеровом фондацијом, подржавала империјалистичке напоре америчке владе током Хладног рата. На пример, Ројева је написала да је успостављање курса економије од стране Фордове фондације на Индонежанском универзитету помогло да се студенти ускладе са државним ударом из 1965. године који је довео Сухарта на место председника.
Управни одбор одлучио је да диверсификује портфолио фондације и постепено се решио својих значајних акција Форд мотор компаније између 1955. и 1974. године. Ово отуђење омогућило је Форд мотору да постане јавно предузеће. Коначно, Хенри Форд II је поднео оставку на своју улогу повереника изненадним потезом у децембру 1976. године. У свом писму оставке, навео је своје незадовољство тиме што се фондација држи својих старих програма, великог особља и онога што је видео као антикапиталистичке призвуке у раду фондације. У фебруару 2019, Хенри Форд III је изабран у Управни одбор фондације, поставши први члан породице Форд који је служио у одбору откако је његов деда поднео оставку 1976. године.
Дуго година, фондација је била на врху годишњих листа америчких фондација са највише имовине и највећим годишњим давањима које је састављао Центар за фондације. Фондација је пала за неколико места на тим листама, посебно након оснивања Фондације Била и Мелинде Гејтс 2000. године. На дан 4. маја 2013, фондација је била друга по имовини и десета по годишњим давањима грантова.
Године 2012, фондација је изјавила да није истраживачка библиотека и пренела је своју архиву из Њујорка у Рокфелеров архивски центар у Слипи Холоуу, Њујорк.
Године 2020, Фордова фондација је раније те године издала понуду обвезница која јој је омогућила да прикупи милијарду долара и тиме „значајно повећа износ новца који дистрибуира.”
Грантови и иницијативе Медији и јавно емитовање Године 1951, фондација је дала свој први грант за подршку развоју Мреже јавног емитовања (ПБС), тада познате као Национална образовна телевизија (НЕТ), која је почела са емитовањем 1952. године. Ови грантови су настављени, а 1969. године фондација је дала милион долара Радионици за дечју телевизију како би помогла у стварању и покретању емисије Улица Сезам.
Фонд за образовање одраслих Активан од 1951. до 1961. године, овај огранак Фордове фондације подржавао је иницијативе у области образовања одраслих, укључујући образовну телевизију и јавно емитовање. Током свог постојања, Фонд је потрошио преко 47 милиона долара. Међу његовим програмима финансирања била је серија индивидуалних награда за људе који раде у образовању одраслих за подршку обуци и искуствима на терену. Фонд је такође спонзорисао конференције на тему образовања одраслих, укључујући Институт Бигвин о лидерству у заједници 1954. године и Конференцију о образовању одраслих Планинских равница 1957. године. Ове конференције биле су отворене за академике, организаторе заједница и чланове јавности укључене у област образовања одраслих.
Поред давања грантова организацијама и пројектима, Фонд је успоставио сопствене програме, укључујући Пројекат Тестни градови и Пројекат експерименталне дискусије. Пројекат експерименталне дискусије производио је медије који су дистрибуирани локалним организацијама за спровођење сесија гледања или слушања и дискусија. Обрађене теме укључивале су међународне односе, светске културе и историју Сједињених Држава.
Теоретичар образовања Роберт Мејнард Хачинс помогао је у оснивању Фонда, а заговорник образовне телевизије Ц. Скот Флечер служио је као његов председник.
Уметност и слобода говора Фондација је финансирала Фонд за Републику током 1950-их. Током 1950-их, фондација је обезбедила стипендије за уметност и хуманистичке науке које су подржале рад личности попут Јозефа Алберса, Џејмса Болдвина, Сола Белоуа, Херберта Блауа, Е. Е. Камингса, Ентонија Хекта, Фланери О’Конор, Џејкоба Лоренса, Мориса Валенсија, Роберта Лоуела и Маргарет Мид. Године 1961, Кофи Анан је добио стипендију за образовање од фондације да би завршио студије на Колеџу Макалестер у Сент Полу у Минесоти.
У оквиру свог „Програма за драмске писце”, фондација је помогла у подршци писцима у професионалним регионалним позориштима попут Радионице за глумце у Сан Франциску и понудила сличну помоћ Позоришту Алеј у Хјустону и Сцени Арена у Вашингтону.
Репродуктивна права У 1960-им и 1970-им годинама, фондација је давала новац владиним и невладиним иницијативама за контрацепцију како би подржала контролу становништва, достигавши врхунац од процењених 169 милиона долара крајем 1960-их., second edition , .Ford Foundation Annual Report 1964 Фондација је окончала већину подршке програмима контрацепције до 1970-их.
Између 1969. и 1978. године, фондација је била највећи финансијер истраживања вантелесне оплодње у Уједињеном Краљевству, што је довело до рођења прве бебе, Луиз Браун, зачете овом техником. Фордова фондација је обезбедила 1.170.194 долара за истраживање.
Правне клинике и парнице за грађанска права Године 1968, фондација је почела да исплаћује 12 милиона долара како би убедила правне факултете да „правне клинике” постану део њиховог наставног плана и програма. Клинике су биле намењене пружању практичног искуства у адвокатури док су пружале про боно заступање сиромашнима. Конзервативна критичарка Хедер Макдоналд тврди да је финансијско учешће фондације уместо тога променило фокус клиника са пружања практичног искуства студентима на бављење левичарским заговарањем. Mac Donald's characterization of clinics as primarily vehicles for leftwing advocacy was disputed in several letters to the editor published two weeks later. See "Letters to the Editor" (25 January 2006). Wall Street Journal. p. A13.
Крајем 1960-их и 1970-их, фондација се проширила на парнице за грађанска права, доделивши 18 милиона долара групама за парнице за грађанска права. Мексичко-амерички фонд за правну одбрану и образовање основан је 1967. године уз грант од 2,2 милиона долара од фондације. Исте године, фондација је финансирала оснивање Југозападног савета Ла Разе, претходника Националног савета Ла Разе. Године 1972, фондација је обезбедила трогодишњи грант од 1,2 милиона долара Фонду за права Индијанаца. Исте године, отворен је Фонд за правну одбрану и образовање Порториканаца уз средства бројних организација, укључујући и фондацију. Године 1974, фондација је донирала средства Југозападном пројекту за регистрацију гласача и образовање.
Децентрализација државних школа у Њујорку