мини|Фашистички пропагандни плакат на којем је приказан Бенито Мусолини, италијански дуче, са натписом „Победити! И победићемо”

Историја фашистичке идеологије је дуга и ослања се на многе изворе. Фашисти су црпели инспирацију из извора старих попут Спартанаца због њиховог фокуса на расну чистоћу и њиховог нагласка на владавини елитне мањине. Истраживачи су такође уочили везе између фашизма и идеала Платона, иако постоје кључне разлике између њих. Италијански фашизам се представљао као идеолошки наследник Старог Рима, а посебно Римског царства. Став Георга Вилхелма Фридриха Хегела о апсолутном ауторитету државе такође је снажно утицао на фашистичко размишљање. Француска револуција из 1789. године имала је велики утицај утолико што су нацисти сматрали да се боре против многих идеја које је она истакла у први план, посебно против либерализма, либералне демократије и расне једнакости, док се с друге стране фашизам у великој мери ослањао на револуционарни идеал национализма. Предрасуда о „високој и племенитој” аријевској култури насупрот „паразитској” семитској култури била је срж нацистичких расних погледа, док су се други рани облици фашизма бавили нерасистичким концепцијама својих нација.

Уобичајене теме међу фашистичким покретима укључују: ауторитаризам, национализам (укључујући расни национализам и верски национализам), хијерархију, елитизам и милитаризам. Може се сматрати да и други аспекти фашизма — попут перцепције декаденције, антиегалитаризма и тоталитаризма — потичу из ових идеја. Роџер Грифин је предложио да је фашизам синтеза тоталитаризма и ултранационализма, сакрализована кроз мит о националном препороду и регенерацији, коју он назива „палингенетски ултранационализам”.

Фашизам је имао сложен однос са другим идеологијама које су му биле савремене. Фашизам је те идеологије често сматрао својим противницима, али је у исто време био фокусиран и на кооптирање њихових популарнијих аспеката. Фашизам је подржавао приватну својину — са изузетком група које је прогонио — и мотив профита у капитализму, али је настојао да елиминише аутономију крупног капитализма у односу на државу. Фашисти су делили многе циљеве конзервативаца свог времена и често су ступали у савез са њима привлачећи регруте из незадовољних конзервативних редова, али су се представљали као заступници модерније идеологије — са мање фокуса на ствари попут традиционалне религије — и настојали су да радикално преобликују друштво кроз револуционарну акцију, уместо да очувају статус кво. Фашизам се противио класном сукобу и егалитарном и интернационалном карактеру социјализма. Снажно се противио либерализму, комунизму, анархизму и демократском социјализму. Идеолошки корени

Рани утицаји (пре 1880) мини|Приказ старогрчког хоплитског ратника. Древна Спарта се сматрала инспирацијом за фашистичке и квазифашистичке покрете, попут нацизма и квазифашистичког метаксасизма. Рани утицаји који су обликовали идеологију фашизма датирају још из старе Грчке. Политичкој култури старе Грчке, а посебно старогрчком граду-држави Спарти под Ликургом, са њеним нагласком на милитаризму и расној чистоћи, дивили су се нацисти. Нацистички фирер Адолф Хитлер истицао је да Немачка треба да се придржава хеленских вредности и културе — посебно оних древне Спарте. Он је одбацио потенцијалне критике да хеленске вредности нису немачке истичући заједничку везу аријевске расе са старим Грцима, рекавши у Мајн кампфу: „Не сме се дозволити да разлике појединих раса разоре ширу расну заједницу”. Заправо, повлачење расних веза са старогрчком културом сматрано је неопходним за национални наратив, јер Хитлер није био импресиониран културним делима германских племена тог времена, говорећи: „Ако нас неко пита за наше претке, требало би непрестано да алудирамо на старе Грке.”

Хитлер је даље рекао у Мајн кампфу: „Борба која данас бесни укључује веома велике циљеве: култура се бори за свој опстанак, култура која спаја миленијуме и обухвата хеленизам и германство заједно”. На Спартанце се угледао и квазифашистички режим Јоаниса Метаксаса, који је позивао Грке да се у потпуности посвете нацији са самоконтролом, као што су то чинили Спартанци. Присталице Режима 4. августа током 1930-их и 1940-их година правдали су Метаксасову диктатуру тиме да је „Прва грчка цивилизација” укључивала атинску диктатуру предвођену Периклеом, који је стару Грчку довео до величине. Грчки филозоф Платон подржавао је многе политичке ставове сличне фашизму. У Држави (око 380. п. н. е.), Платон истиче потребу за краљем филозофом у идеалној држави. Платон је веровао да би идеалном државом владала елитна класа владара познатих као „чувари” и одбацио је идеју друштвене једнакости. Платон је веровао у ауторитарну државу. Платон је презирао атинску демократију говорећи: „Закони демократије остају мртво слово на папиру, њена слобода је анархија, њена једнакост је једнакост неједнаких”. Попут фашизма, Платон је наглашавао да се појединци морају придржавати закона и обављати дужности, одбијајући да им призна права да ограниче или одбаце уплитање државе у њихове животе. Попут фашизма, Платон је такође тврдио да би идеална држава имала државно образовање које би било осмишљено да промовише способне владаре и ратнике. Попут многих фашистичких идеолога, Платон се залагао за спровођење државно спонзорисаног програма еугенике како би се унапредила класа чувара у његовој Држави кроз селективно узгајање. Италијански фашистички дуче Бенито Мусолини био је снажно привржен Платоновим делима. Међутим, постоје значајне разлике између Платонових идеала и фашизма. За разлику од фашизма, Платон никада није промовисао експанзионизам и противио се офанзивном рату.

Италијански фашисти су идентификовали своју идеологију као повезану са наслеђем старог Рима, а посебно Римског царства: идолизовали су Јулија Цезара и Августа. Италијански фашизам је посматрао модерну државу Италију као наследницу Римског царства и наглашавао потребу да се италијанска култура „врати римским вредностима”. Италијански фашисти су сматрали Римско царство идеалним органским и стабилним друштвом за разлику од савременог индивидуалистичког либералног друштва, које су у поређењу с тим видели као хаотично. Јулије Цезар је сматран узором међу фашистима јер је предводио револуцију која је збацила стари поредак како би успоставила нови поредак заснован на диктатури у којој је он имао апсолутну моћ. Мусолини је наглашавао потребу за диктатуром, активистичким стилом вођства и култом вође попут оног Јулија Цезара, што је укључивало „вољу да се успостави уједињујући и уравнотежени центар и заједничку вољу за акцијом”. Италијански фашисти су такође идолизовали Августа као шампиона који је изградио Римско царство. Фасцес — симбол римског ауторитета — био је симбол италијанских фашиста, а додатно су га усвојили и многи други национални фашистички покрети формирани по узору на италијански фашизам. Док су бројни нацисти одбацивали римску цивилизацију јер су сматрали да је некомпатибилна са аријевском германском културом, а такође су веровали и да је аријевска германска култура изван римске културе, Адолф Хитлер се лично дивио старом Риму. Хитлер се фокусирао на стари Рим током његовог успона ка доминацији и на врхунцу његове моћи као модел који треба следити, и дубоко се дивио Римском царству због његове способности да искује снажну и уједињену цивилизацију. У приватним разговорима, Хитлер је кривио пад Римског царства због римског усвајања хришћанства јер је тврдио да је хришћанство одобрило расно мешање за које је тврдио да је ослабило Рим и довело до његовог уништења.

мини|Левијатан (1651), књига коју је написао Томас Хобс и која заговара апсолутну монархију Постојали су бројни утицаји на фашизам из доба ренесансе у Европи. За Никола Макијавелија се каже да је утицао на италијански фашизам, посебно кроз своје промовисање апсолутног ауторитета државе. Макијавели је одбацио све постојеће традиционалне и метафизичке претпоставке тог временанарочито оне повезане са средњим векоми тврдио је као италијански патриота да је Италији потребна снажна и свемоћна држава предвођена енергичним и немилосрдним вођом који би освојио и ујединио Италију. Мусолини је себе видео као модерног макијавелисту и написао је увод за своју почасну докторску тезу на Универзитету у Болоњи„Увод у Макијавелија”. . 22 November 1924. Originally published in the Italian journal Gerarchia in 1924, edited by Mussolini and Margherita Sarfatti). Mussolini's thesis was titled "Comments of the year 1924 on the Prince of Machiavelli," (University of Bologna, 1924). Мусолини је изјавио да је Макијавелијев „песимизам у погледу људске природе вечан у својој оштрини. На појединце се једноставно није могло ослонити да ће добровољно 'поштовати закон, плаћати порезе и служити у рату'. Ниједно добро уређено друштво не би могло да жели да народ буде суверен”. Већина диктатора 20. века опонашала је Мусолинијево дивљење Макијавелију, а „Стаљин... је видео себе као отелотворење макијавелистичке virtù”.

Енглески политички теоретичар Томас Хобс је у свом делу Левијатан (1651) створио идеологију апсолутизма која се залагала за свемоћну апсолутну монархију ради одржавања реда унутар државе. Апсолутизам је утицао на фашизам. Апсолутизам је свој легитимитет заснивао на преседанима римског права, укључујући централизовану римску државу и манифестацију римског права у Католичкој цркви. Иако је фашизам подржавао апсолутну моћ државе, противио се идеји да апсолутна моћ буде у рукама монарха и противио се феудализму који је био повезан са апсолутним монархијама.

мини|лево|Портрет Јохана Готфрида Хердера, творца концепта национализма Током просветитељства, појавили су се бројни идеолошки утицаји који ће обликовати развој фашизма. Развој проучавања универзалних историја од стране Јохана Готфрида Хердера резултирао је Хердеровом анализом развоја нација. Хердер је развио термин Nationalismus („национализам”) да би описао овај културни феномен. У то време национализам се није односио на политичку идеологију национализма која је касније развијена током Француске револуције. Хердер је такође развио теорију да су Европљани потомци индоаријевских народа на основу лингвистичких студија. Хердер је тврдио да су германски народи имали блиске расне везе са старим Индијцима и старим Персијанцима, за које је тврдио да су напредни народи који поседују велики капацитет за мудрост, племенитост, уздржаност и науку. Хердерови савременици користили су концепт аријевске расе да би направили разлику између онога што су сматрали „високом и племенитом” аријевском културом у односу на „паразитску” семитску културу, а ова антисемитска варијанта погледа на аријевске корене Европљана формирала је основу нацистичких расних погледа. Још један велики утицај на фашизам дошао је из политичких теорија Георга Вилхелма Фридриха Хегела. Хегел је промовисао апсолутни ауторитет државе и рекао је да „ништа мање од државе није актуализација слободе” и да је „држава марш Бога на земљи”.