Орфеум је било кабаретско позориште које је 1899. године у Београду основао свестрани српски уметник и стваралац Брана Цветковић. Било је то прво српско хумористичко позориште. Репертоар се у великој мери, осим на хумору, заснивао и на сатири, кроз својеврсни актуелни рапорт о догађањима у Београду, које је Цветковић сваке вечери изводио у виду музичке и текстуалне пародије. Како је залазио у осетљиве теме, овај програм се није допадао власти. По увођењу Шестојануарске диктатуре 1929. године, због све већих притисака и цензуре, Брана Цветковић је био присиљен да затвори Орфеум, после чега се посветио књижевном стваралаштву и превођењу, пишући углавном за децу.

Историја мини|250x250п|Зграда хотела Булевар, данас заштићена као споменик културе Биоскоп Балкан, у којој су извођене прве представе Браниног Орфеума

Још током студија на Академији ликовних уметности у Минхену Брана Цветковић је био у сталној вези са немачким редитељем српског порекла Јоцом Савићем, који му је омогућио статирање у минхенском Градском театру. Кад год је налазио времена упознавао се са вештинама театарског стваралаштва: глумом, режијом, сценографијом, костимографијом, а донекле и са драматургијом. Неколико година по повратку у Београд основао је 1899. године позориште Орфеум. Првобитно су представе овог првог хумористичког позоришта у Србији почеле да се изводе у дворани хотела Булевар, да би се касније играле у простору пивнице Коларац, као и салама неколико еминентних београдских хотела и Боторићевој пивници. У послу му је помагала његова супруга, глумица Каја Цветковић. Кроз Орфеум су продефиловали многи српски глумци, међу којима су били Петар Ланер, Олга Илић, Коста Илић, Коста Делини, Димитрије Гинић, Зорка Гинић и многи други. До почетка балканских ратова ово позориште је било непрекидно добро посећено.

Вративши се августа 1925. у Београд, поново је отворио своје позориште, овога пута под именом Бранино позориште. Сада је имао нове кандидате за своју сатиричку оштрицу, све оне који су се нагло обогатили на рачун државне касе. Репертоар се у великој мери, осим на хумору, заснивао и на сатири, кроз својеврсни актуелни рапорт о догађањима у Београду, које је Цветковић сваке вечери изводио у виду музичке и текстуалне пародије. Како је залазио у осетљиве теме, овај програм се није допадао власти. По увођењу Шестојануарске диктатуре 1929. године, због све већих притисака и цензуре, Брана Цветковић је био присиљен да затвори Орфеум. У последњој представи, циљајући на генерала Петра Живковића, публици је рекао да „сада наступа генералски орфеум”.

По затварању Орфеума Брана Цветковић је напустио позориште и у потпуности се посветио књижевном стваралаштву и превођењу, посебно дечјој књижевности.

Брана Цветковић у позоришном животу Србије

Упоредо са вођењем Орфеума, Брана Цветковић је сарађивао и са другим позориштима Од 1900. до 1911. повремено је радио декор за представе београдског Народног позоришта. Заједно са Нушићем и Михаилом Сретеновићем основао је 1905. прво дечје позориште у Србији. Учествовао је у ратовима који су уследили, што је на неко време прекинуло рад Орфеума. Током Првог светског рата је српском војском 1915. прешао Албанију и по доласку на Крф формирао војничко позориште. Истовремено је био надзорник свих војничких позоришта на солунском фронту. По ослобођењу био је ангажован на разним пословима: у сезони 1921/22. био је управник Народног позоришта у Скопљу, а 1922/23. управник Српског народног позоришта у Новом Саду, где је остао до краја сезоне 1924/25. као редитељ и глумац.

Позоришни репертоар Позориште Орфеум је неговало лаки жанр. Репертоар су чиниле хумористичне једночинке, скечеви, соло и дует сцене, комични дијалози, оперетске тачке, гротескна балетска извођења, као и духовито састављени рецитали афоризама, епиграма и кратких песама, које је најчешће говорио и певао у дуету сам Брана Цветковић, уз одговарајућу музичку пратњу.

Најчувеније су биле његове стиховане слике назване Кроз Београд, својеврсни рапорт о актуелним догађањима у Београду, које је Цветковић сваке вечери изводио у виду музичке и текстуалне пародије. Рапорт је задирао у све области спољне и унутрашње политике, и имао је стални рефрен „Јој како то, јој зашто то?”, који је публика заједно са Браном певала уз пратњу чувеног оркестра Цицварића из Шапца. Како је залазио у осетљиве теме, првобитни назив тропар власт је убрзо забранила, па га је писац обрнуо, назвавши га рапорт. Веома популарне су биле Бранине музичке пародије на чувене опере: Маскањијеву Кавалерију рустикану, Лепу Јелену Жака Офенбаха, као и текстуална пародија на Даму с камелијама. Пародија названа Артиљерија рустикана била је недостижна по броју приказивања, па се помиње податак да је од 1906. до Првог светског рата играна 493 пута. Станислав Винавер је писао да је ово била најчувенија Бранина пародија, тако да је народ целе Србије, "фијакерима, лађом, железницом, па и штајер-вагеном, путовао у Београд да се тог миља наслуша". Пародији је извргавао и актуелне друштвене догађаје и појаве. Тако је, на пример, друштво „Цвијета Зузорић” у својим текстовима исмевао под именом „Цвијета Узорић”. Кроз мозаички програм чувеног исмевао је партијско-политички живот, страначке сукобе, скупштинске зађевице, подвале, интриге, министарске афере.

Екранизације У оквиру Новогодишњег програма Другог програма Радио-телевизије Београд за дочек Нове 1975. године приказан је ТВ филм У Орфеуму код Бране, сценски колаж скечева који су играни у позоришту Орфеум. Идеја је била да се млађим генерацијама представи позоришни живот у Београду пре Другог светског рата. У филму су улоге тумачили Иван Бекјарев, Азра Ченгић, Горица Поповић, Жарко Радић, Жижа Стојановић, Радисав Радојковић, Мима Вуковић Курић и Мирослав Жужић.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Позоришта у Београду Категорија:Историја српског позоришта Категорија:Историја Београда