Жоржет Агут (; Париз, 17. мај 1867 — Шамони, 6. септембар 1922), позната и као Жоржет Агут-Сембат (), била је француска сликарка, вајарка и колекционарка уметничких дела. Њено стваралаштво припада кругу уметничких струја с краја 19. и почетка 20. века, са снажним ослонцем на постимпресионизам и фовизам.

Биографија Рођена као Луиз Жоржет Агут (), била је ћерка Мари Деблади (; 1844 — 1934) и сликара Жан-Жоржа Агута (; 1840 — 1867). Отац је преминуо неколико месеци пре њеног рођења, што је значајно обележило њено рано детињство. Након очеве смрти, њена мајка се преудала за Пјера-Николу Ервијеа (), трговца металима у Паризу.

Уметничко образовање започела је у области вајарства код Жан-Луја-Дезиреа Шредера (; 1828 — 1897), а већ 1887. године излагала је на Салону француских уметника () у организацији Друштва француских уметника ().

Године 1888. удала се за критичара Пола Флеа (; 1864 — 1918), захваљујући коме је ушла у уметничке кругове Париза. Око 1893. године упознала је сликара Ренеа Пјоа (; 1866 — 1934), ученика Гистава Мороа, који ју је подстакао да се усавршава у сликарству.

У Мороовом атељеу, где је била једина жена, стекла је значајну уметничку самосталност и независност. Ту је упознала и истакнуте уметнике као што су Анри Матис и Жорж Руо.

После развода од Пола Флеа 1894. године, поново се удала 27. фебруара 1897. за политичара и мецену Марсела Сембат (; 1862 — 1922), који је одиграо важну улогу у њеном уметничком и друштвеном животу. Пар је живео и радио у Бонијеру на Сени, Паризу и Шамонију, где су подигли планинску кућу. Много су путовали, што се огледа у бројним акварелима које је уметница израдила током тих путовања.

Током 1910-их и 1920-их година била је активна у Социјалистичкој партији.

Након изненадне смрти супруга 1922. године од можданог удара, извршила је самоубиство у Шамонију. У опроштајној белешци записала је:

Сахрањена је у Бонијеру на Сени, у заједничкој гробници са супругом.

Уметнички рад Уметнички рад Жоржет Агут обухвата сликарство, скулптуру и таписерију и представља значајан допринос француској уметности прве половине 20. века. Њене композиције, карактерисане живописним бојама, снажним колоритом и експерименталним приступима, сведоче о њеној слободи уметничког изражавања и укључености у авангардне токове свог времена. Дела су настала у различитим срединама, од Париза до Шамонија, и често одражавају мотиве из живота и околине у којој је боравила.

Сликарство Сликарство Жоржет Агут у почетку је било под снажним утицајем постимпресионизма, а касније је, под утицајем Анрија Матиса, еволуирало ка умереном фовизму. Њена употреба смелих и живописних боја видљива је у делима као што је Мртва природа са лубеницама, вазом и тепихом (; 1912 — 1914), која се чува у Музеју у Греноблу (). Од 1912. године почела је да користи технику сликања на цементној подлози (, ), коју је примењивала до краја каријере, нарочито за мурале и декорације.

Од 1904. године редовно је излагала на Салону независних и Јесењем салону. Током периода од 1908. до 1919. године, њена дела била су изложена у водећим париским галеријама тог времена, као што су Жорж Пети (), Ежен Друје () и Бернхајм-Жен ().

Скулптура Жоржет Агут се бавила и вајарством. Међу њеним значајним делима је споменик Жилу Геду у Рубеу, чија је бронзана биста као оснивача Радничке партије француске (), моделована за његовог живота.

Таписерија Агут је радила и дизајне за Националну школу декоративних уметности у Обисону (). Њене таписерије, укључујући планинске пејзаже, излагане су на Салону уметника декоратора () 1921. године. На Међународној изложби модерне декоративне и индустријске уметности () у Паризу 1925. године Национална школа декоративних уметности је представила њен декоративни панел за камин са мотивом букетa невена, ткање из 1923. године.

Колекционарство уметнина Заједно са супругом Марселом Сембатом, Жоржет Агут сакупљала је дела савремених уметника који су били и њени пријатељи, укључујући Пола Сињака, Анрија Матиса, Андреа Дерена и Кеса ван Донгена. У свом последњем тестаменту одредила је да се ова колекција завешта Музеју у Греноблу, који је 1923. године наследио збирку од 44 слике, 24 цртежа, 20 керамичких дела и две скулптуре.

Већина њених главних дела данас се чува у Музеју у Греноблу а ретроспективна изложба је приређена крајем децембра 2003. године.

Почасти Једна улица у 18. арондисману Париза носи њено име, као и улица у Шамберију и булевар Агут-Сембат () у Греноблу. Постоји и трг Жоржет Агут () у Сен Гратјену (Долина Оазе). Центар за разоноду изграђен на имању виле у Бонијеру на Сени такође носи њено име. Мали град у департману Изер, Борепер, исто је једну од својих улица назвао Улица Агут-Сембат. Град Нарбон, у департману Од, такође има улицу Жоржет Агут. Једна улица у граду Шампињи на Марни носи име Улица Марсел и Жоржет Сембат.

Галерија

Напомене

Референце

Литература

Hélène Vincent (2003). La collection Agutte-Sembat (на језику: француски). Grenoble et Paris: Éditions du Musée de Grenoble, ISBN 978-2-711-84665-8. Henri Matisse; Marcel Sembat; Georgette Sembat; Christian Phéline; Marc Baréty (2004). Matisse-Sembat : correspondance. Pergamine (на језику: француски). Lausanne: Bibliothèque des arts. ISBN 978-2-884-53118-4. Anne Galloyer; Marie-Agnès Arnould (2005). À la belle époque des Fauves (на језику: француски). Chatou: Musée Fournaise. стр. 72. OCLC 470233810. Françoise Celdran; Ramon-R. Vidal y Plana; Michel Varagnac (2006). Triangle : échanges artistiques : Henri Matisse, Georgette Agutte, Marcel Sembat (на језику: француски). Montigny le Bretonne: Yvelinédition. ISBN 978-2-846-68131-5. Françoise Celdran; Georgette Agutte; Ramon-R. Vidal y Plana (2008). Un fauve en son jardin : Georgette Agutte, Claude Monet, Henri Matisse (на језику: француски). Isabelle Delabruyère-Neuschwander (2008). Marcel Sembat et Georgette Agutte à la croisée des avant-gardes entre Jaurès et Matisse (на језику: француски). Paris: Somogy. стр. 200. ISBN 978-2-757-20180-0. Reflets de la Seine impressionniste (на језику: француски). Éditions du Valhermeil. 2008. стр. 127. ISBN 978-2-354-67031-3. François Lespinasse (2010). La Seine au fil des peintres : de Boudin à Vallotton (на језику: француски). Bonsecours: Édition Point de vues ; Musée de Vernon. ISBN 978-2-915-54850-1.

Спољашње везе

Кућа Агут-Сембат

Категорија:Рођени 1867. Категорија:Умрли 1922. Категорија:Француски сликари Категорија:Француско сликарство