Ноћ игуане је позоришна представа америчког писца Тенесија Вилијамса која је заснована на његовој краткој причи из 1948. године. Првобитно је осмишљена као једночинка, а током наредне две године Вилијамс је развио још две верзије - 1959. и 1960. године. Коначна верзија са три чина је премијерно изведена на Бродвеју 1961. године. Постоје две филмске адаптације: прва, награђивана, чији је режисер Џон Хјустон из 1964. године и друга која је рађена у хрватској продукцији из 2000. године.
Опис радње Лик велечасног Т. Лоренса Шенона током проповеди описује западњачку представу Бога као „сенилног преступника“ због чега бива избачен из цркве. Шенон је смештен у установу за менталне болести због „нервног слома“. Радња се одвија у Мексику четрдесетих година двадесетог века, неколико дана након што су га пустили из установе. Шенон ради као туристички водич за другоразредну туристичку агенцију. Непосредно пре почетка радње представе, он је оптужен за упражњавање сексуалног односа са малолетном девојком која има шеснаест година, Шарлот Гудол, која је део његове туристичке групе.
На почетку представе, Шенон са групом жена стиже у јефтин хотел на обали Мексика, којим управљају његови пријатељи Фред и Максин Фолк. Фред је недавно преминуо, па је Максин преузела одговорност за вођење хотела.
Шенон, емоционално нестабилан, покушава да се избори са својом групом туриста која се окренула против њега зато што је имао сексуалне односе са малолетницом. Максин показује интересовање за њега из чисто телесних разлога. У сред ове збрке, појављује се уседелица Хана Јелкс са својим старим дедом Ноном, који, упркос свом лошем здрављу, пише своју последњу песму. Хана, која себе издржава као путујућа сликарка, убрзо почиње да зависи од Максинине милости. Шенон, који значајно утиче да Максин, јој нуди уточиште, а централни однос драме развија се кроз дубоку повезаност између Хане и Шенона.http://www.tennesseewilliamsstudies.org/journal/work.php?ID=110
Споредни ликови укључују групу немачких туриста чије нацистичке песме парадоксално ублажавају тешку атмосферу ове драме, али, у исто време и подсећају на ужасе Другог светског рата; затим мексичке младиће које Максин запошљава у хотелу као испомоћ који игноришу њена наређења; као и Џудит Фелоус, учитељицу која је задужена за Шарлот током пута.
Лик Шенона је делимично инспирисан Вилијамсовим рођаком и блиским пријатељом, свештеником Сиднијем Ланијером.
Оригинална бродвејска продукција Драма је премијерно изведена на Бродвеју 28. децембра 1961. године и извођена је 316 пута. Улоге су тумачили Патрик О’Нил (Шенон), Бети Дејвис (Максин) и Маргарет Лејтон (Хана). Лејтон је за своју улогу освојила награду Тони за најбољу глумицу.
Филмске адаптације Филм из 1964. режирао је Џон Хјустон, који је заједно са Ентонијем Вејлером написао сценарио. У филму глуме Ричард Бартон (Шенон), Ава Гарднер (Максин) и Дебора Кер (Хана).
Филм је освојио Оскара за костимографију и био номинован у више категорија. У филмској верзији изостављени су немачки туристи и лик Џејка Лате, а Шенон је отпуштен путем комичног телефонског позива.
Хрватска филмска адаптација коју је режирао Јануш Кица изашла је 2000. године.
Касније позоришне продукције Драма је доживела бројне обнове и извођења, укључујући продукције у САД и Великој Британији, са познатим глумцима попут Вудија Харелсона и Клајва Овена у улози Шенона.
У популарној култури Песма „Night of the Iguana“ („Ноћ игуане“) ауторке Џони Мичел представља адаптацију драме Тенесија Вилијамса.
Референце
Категорија:Позоришне представе