Павле Киш (; 1809 – 1867) био је мађарски генерал током Мађарске револуције 1848–1849. Био је командант Петроварадинске тврђаве и познат је по разарању Новог Сада.
Биографија Павле Киш рођен је 1809. године у Диосигу. Његов отац је био трговац цинцарског порекла, интегрисан у мађарско племство, православне вероисповести. Павле Киш је студирао на Реформатском колеџу у Дебрецину, након чега се пријавио у Аустријску царску војску.
У пролеће 1848. године, док је био стациониран у Великом Варадину, прешао је у војску хонведа. Од јула 1848. био је један од организатора и инструктора Националне гарде у Бихорској жупанији. Од 6. септембра 1848. био је мајор, командант 10, а потом 9. батаљона хонведа. Од јануара 1849. био је потпуковник и командант бригаде у саставу Банатске дивизије, а затим у 3. армијском корпусу.
Одликован је Орденом војних заслуга III класе за храброст исказану у бици код Тапиобичке. Дана 29. априла 1849. добио је Орден војних заслуга II класе и постао командант дивизије у оквиру 1. армијског корпуса. Од јуна 1849. био је генерал, а потом је именован за команданта Петроварадинске тврђаве.
Петроварадинска тврђава Дана 5. јуна 1849. године, на предлог министра Шебе Вуковића, Павле Киш је именован за команданта Петроварадинске тврђаве. Ово именовање изазвало је мањи сукоб са Мором Перцелом, ослободиоцем тврђаве, који је желео да она буде стављена под команду његовог брата, Миклоша Перцела.
Гарнизон Петроварадина остао је веран циљевима Мађарске револуције 1848–1849, отворивши капије Аустријанцима тек 7. септембра 1849, неколико недеља након капитулације код Вилагоша, након што је послата делегација утврдила стварно стање и примила писмо Гергеја у којем се препоручује капитулација.
Најконтроверзнији тренутак опсаде одиграо се 12. јуна 1849. године. Пошто су аустро-хрватско-српске снаге, под командом Јосипа Јелачића, ушле у Нови Сад, Киш је наредио бомбардовање града. Бомбардовање је трајало неколико сати, а том приликом уништене су две трећине града.
Након завршетка Мађарске револуције, Киш је ухапшен и осуђен на смрт, али га је у последњем тренутку помиловао аустријски цар Франц Јозеф. Живео је као земљопоседник на својим имањима у Тисаершу и Тисафиреду. Године 1854. оженио се Маријом Бернат. Преминуо је 1867. године у Пешти, а сахрањен је у Тисафиреду. Музеј у Тисафиреду носи његово име.
Референце
Категорија:Рођени 1809. Категорија:Умрли 1867. Категорија:Цинцари Категорија:Мађарски генерали Категорија:Учесници револуције 1848.