Либерални социјализам је политичка филозофија која укључује либералне принципе у социјалистичку идеологију. Ова синтеза види либерализам као политичку теорију која узима унутрашњу слободу људског духа здраво за готово и усваја слободу као циљ, средство и правило заједничког људског живота. Социјализам се види као метод за остваривање овог признања слободе кроз политичку и економску аутономију и еманципацију од стега хитне материјалне нужности. Либерални социјализам се противи укидању одређених компоненти капитализма и заступа нешто најближе мешовитој економији која укључује и друштвено власништво и приватну својину над капиталом.

Либерални социјализам је био посебно заступљен у британској и италијанској политици.

Основне идеје либрералног социјализма могу се пратити до Џона Стјуарта Мила, који је теоретисао да капиталистичка друштва треба да доживе постепени процес социјализације путем предузећа која контролишу радници, која коегзистирају са приватним предузећима. Мил је одбацивао централизоване моделе социјализма за које је сматрао да би могли обесхрабрити конкуренцију и креативност, али је тврдио да је представништво неопходно у слободној влади и да демократија не може да опстане ако економске могућности нису добро распоређене, стога је демократију схватао не само као облик представничке власти, већ као целокупну друштвену организацију. Истакнуто је да „циљеви либерализма нису толико различити од циљева социјалиста“, иако је ово подударање у циљевима описано као обмањујућа због различитих значења која либерализам и социјализам дају слободи, једнакости и солидарности. У модерном контексту, либерални социјализам се понекад користи наизменично са савременим терминима социјални либерализам или социјалдемократија.

Теорија Либерални социјализам се супротставља економском либерализму типа лесе фер и државном социјализму. Сматра и слободу и једнакост компатибилним једна са другом и обострано неопходним за постизање веће економске једнакости која је неопходна за постизање веће економске слободе. За Полањија, циљ либералног социјализма био је превазилажење експлоататорских аспеката капитализма експропријацијом земљопоседника и отварањем могућности свима да поседују земљу. То је представљало кулминацију традиције коју су, између осталих, започели физиократе.

Метју Макманус, професор политичких наука на Универзитету у Мичигену, у својој књизи The Political Theory of Liberal Socialism (2024) тврди да сви либерални социјалисти деле три основна схватања:

мини|Р. Х. Тони, оснивач етичког социјализмаНормативни индивидуализам уз методолошки колективизам, у коме је слобода и добробит појединца примарна морална брига, али да остваривање такве индивидуалне слободе захтева препознавање како су људи уграђени у друштво и како колективна акција може служити индивидуалистичким циљевима. „Развојна етика“, у којој се свакој особи пружа једнака прилика да живи што квалитетнији живот кроз лични развој (нпр. талената, интелекта) кроз обезбеђивање заједничких ресурса, уместо конкуренције за сирову потрошњу. Високо партиципативне либерално-демократске институције и заштита индивидуалних права утемељене у основној друштвеној структури која обухвата политичку, економску и друштвену сферу (нпр. демократија на радном месту, грађанске поротнике).

Етички социјализам Наглашава потребу за морално свесном економијом заснованом на принципима служења, сарадње и социјалне правде, док се супротставља посесивном индивидуализму. Етички социјализам се разликује по свом фокусу на критику етике капитализма, а не само на критику материјалних питања капитализма. Тони је осудио себично, аморално и неморално понашање за које је тврдио да га капитализам подржава. Противио се ономе што је назвао „аквизитивним друштвом“ које узрокује да се приватна својина користи за пренос вишка профита „нефункционалним власницима“ - капиталистичким рентијерима. Међутим, Тони није осудио менаџере у целини, верујући да би се менаџмент и запослени могли удружити у политичком савезу за реформе. Подржавао је обједињавање вишка профита путем прогресивног опорезивања како би се ова средства прерасподелила ради обезбеђивања социјалне заштите, укључујући јавно здравствено осигурање, јавно образовање и јавно становање.

Тони се залагао за национализацију стратешких грана привреде и услуга. Такође се залагао за учешће радника у управљању економијом, као и за сарадњу потрошача, запослених, послодаваца и државе у економији.

Види још Социјални либерализам

Референце

Литература

Категорија:Социјализам Категорија:Социјалдемократија Категорија:Либерализам Категорија:CS1 извори на језику — шпански (es) Категорија:Шаблон:Исечак