Вендиго () је новела британског писца Алџернона Блеквуда, први пут објављена 1910. године у збирци -{The Lost Valley and Other Stories}-.Joshi, S.T. , , Greenwood, 2010. Прича се на српском језику први пут појавила 2015. у оквиру збирке прича Врбе издавачке куће Орфелин, у преводу Саве Кузмановића.
Радња У дивљини северно од Рет Портиџа у северозападном Онтарију, двојица Шкота — студент богословије Симпсон и његов ујак, др Кеткарт, аутор књиге о колективној халуцинацији — налазе се на лову на лосове са водичима Хенком Дејвисом и Франкоканађанином, Жозефом Дефагом, љубитељем дивљине.
Док њихов индијански кувар Панк остаје да одржава главни логор, остали се деле у две ловачке групе. Др Кеткарт иде са Хенком, док Дефаго води Симпсона кануом низ реку да истраже огромну непознату територију.
Симпсон и Дефаго подижу логор и убрзо постаје јасно да Дефаго осећа — или бар мисли да осећа — неки чудан и застрашујући мирис у ветру. Те ноћи, Симпсон се буди и затиче Дефага како престрављен дрхти због нечега што се налази изван шатора. Чудан глас дозива Дефагово име, а водич бежи у ноћ, приморавајући Симпсона да крене у потрагу за њим. Он прати његове отиске у снегу много миља, схватајући да Дефаго није једини оставио трагове. Већи отисци стопала нису људски, и постепено се чини да су се Дефагови сопствени трагови преобразили у мање верзије тих већих. На крају, оба низа трагова нестају, а Симпсон верује да чује Дефагов далеки глас који дозива негде са неба изнад: „Ох, ох! Моје ноге горе! Моја стопала су ватра жива! Ох, ох! Каква висина, каква огњена брзина!”
Симпсон на крају успева да се врати у главни логор, где се поново налази са осталима. Др Кеткарт и Хенк се враћају са њим да потраже Дефага, и док поново логорују у дивљини, Дефаго — или нека језива пародија Дефага — појављује се пред њима, показујући своја ужасно деформисана стопала, пре него што поново нестане у ноћи.
Растрзани и узнемирени због онога што су видели, враћају се у главни логор и затичу да се Дефаго — прави Дефаго овога пута — сам вратио, патећи од делиријума, изложености и промрзлина. Убрзо умире, а тројица мушкараца остају збуњени и несигурни у погледу онога што се догодило. Једино је Панк могао да им то објасни, али је побегао кући чим је осетио ужасан мирис који је Дефаго носио са собом. Као Индијанац, он је одмах разумео да је Дефаго видео Вендига.
Пријем Грејс Изабел Колброн је у свом есеју „Algernon Blackwood: An Appreciation” из 1915. године приметила да: „По чистом, огољеном и концентрисаном ужасу, необјашњеном и необјашњивом, приче као што је Вендиго… могу се сматрати водећима међу натприродним причама.”Colbron, Grace Isabel. , , McFarland, 2008. .
Х. Ф. Лавкрафт је о овој причи рекао: „Још једна изузетно снажна, мада мање уметнички довршена прича [у односу на Блеквудове Врбе] јесте Вендиго, где се суочавамо са ужасним доказима о огромном шумском демону о коме дрвосече северних шума шапућу увече. Начин на који одређени трагови откривају невероватне појединости заиста представља изузетан тријумф уметничког умећа.”Price, Robert M. (Editor). , , Chaosium, Inc., 2006. .
Референце
Спољашње везе The Wendigo на Пројекту Гутенберг
Категорија:Књиге 1910. Категорија:Новеле