мини|220px|десно|Почетна позиција у шаху

Партија шаха се обично дели у три фазе: отварање, средишњицу и завршницу.. . Постоји велика количина теорије о томе како би партија требало да се игра у свакој од ових фаза, посебно у отварању и завршници. Они који пишу о шаховској теорији, који су често и истакнути играчи, називају се „шаховски теоретичари”.

„Теорија отварања” се обично односи на консензус, широко представљен актуелном литературом о отварањима. „Теорија завршнице” састоји се од тврдњи у вези са специфичним позицијама, или позицијама сличног типа, иако постоји мало универзално применљивих принципа. „Теорија средишњице” се често односи на максиме или принципе применљиве на средишњицу. Модерни тренд, међутим, јесте да се највећа важност придаје анализи специфичне позиције која се игра, пре него општим принципима.

Развој теорије у свим овим областима био је потпомогнут огромном литературом о овој игри. Године 1913, истакнути историчар шаха H. J. R. Murray написао је у свом магнум опусу од 900 страница, A History of Chess, да „ова игра поседује литературу која по садржају вероватно премашује литературу свих осталих игара заједно.”. Овај цитат се такође наводи у Hooper и Whyld, (одредница „literature of chess”). Проценио је да у то време „укупан број књига о шаху, шаховских часописа и новина које редовно посвећују простор овој игри вероватно прелази 5.000”. Године 1949, B. H. Wood је проценио да се тај број повећао на око 20.000.Hooper и Whyld, .Види B. H. Wood, „Books About Chess”, , Dover, Дејвид Хупер и Кенет Вајлд писали су 1992. да, „Од тада постоји сталан раст броја нових шаховских публикација из године у годину. Нико не зна колико их је штампано...” Највећа шаховска библиотека на свету, Колекција Џона Г. Вајта у Јавној библиотеци у Кливленду, садржи преко 32.000 шаховских књига и серијских публикација, укључујући преко 6.000 укоричених томова шаховских часописа. Шахисти данас такође користе компјутерске изворе информација.

Теорија отварања

Најраније штампано дело о шаховској теорији чији се датум може утврдити са неком тачношћу јесте Repeticion de Amores y Arte de Ajedrez Шпанца Луиса Рамиреза де Луцене, објављено око 1497. године, које је између осталог укључивало анализу једанаест шаховских отварања. Нека од њих су данас позната као Италијанска партија, Шпанска партија, Руска партија, Ловчево отварање, Дамијанова одбрана и Скандинавска одбрана, иако Луцена није користио те термине.. G.P. Putnam's Sons,

мини|усправно|лево|Рано штампано дело о шаховској теорији чији је аутор Луис Рамирез де Луцена око 1497.

Ауторство и датум Гетингенског рукописа нису утврђени,Hooper i Whyld, (одредница „Göttingen manuscript”). а процењује се да је датум његовог објављивања негде између 1471. и 1505. године.Hooper i Whyld, . Није познато да ли је он или Луценина књига прво објављена. Рукопис укључује примере партија са отварањима која су данас позната као Дамијанова одбрана, Филидорова одбрана, Италијанска партија, Руска партија, Ловчево отварање, Шпанска партија, Понцијанијево отварање, Примљен дамин гамбит, 1.d4 d5 2.Bf4 Bf5 (облик Лондонског система), Бердово отварање и Енглеско отварање. Мари примећује да то „није насумична колекција почетака партија, већ покушај да се отварања обраде на систематски начин.”

Петнаест година након Луценине књиге, португалски апотекар Педро Дамијано објавио је књигу Questo libro e da imparare giocare a scachi et de la partiti (1512) у Риму. Она укључује анализу Примљеног даминог гамбита, показујући шта се дешава када црни покуша да задржи гамбитног пешака са ...b5. Дамијанова књига „била је, у савременом смислу, први бестселер модерне игре.”. . Хари Голомбек пише да је „имала осам издања у шеснаестом веку и наставила се и у наредном веку са несмањеном популарношћу.” Модерни играчи знају Дамијана првенствено зато што је његово име везано за слабо отварање Дамијанова одбрана (1.e4 e5 2.Nf3 f6?), иако га је он осудио а не подржао.Hooper i Whyld, (одредница „Damiano Defence”).

Ове и касније књиге говоре о партијама играним разним отварањима, замкама у отварању и најбољем начину за игру обе стране. Одређене секвенце потеза у отварању почеле су да добијају имена, од којих су неке од најранијих биле Дамијанова одбрана, Краљев гамбит (1.e4 e5 2.f4), Дамин гамбит (1.d4 d5 2.c4) и Сицилијанска одбрана (1.e4 c5).

За Дамијановом књигом уследиле су опште расправе о шаховској игри аутора Руја Лопеза де Сегуре (1561), Ђулија Чезареа Полерија (1590), Пјетра Карере (1617), Ђоакина Грека (око 1625), Џозефа Бертина (1735) и Франсоа-Андреа Даникана Филидора (1749).I.A. Horowitz, Chess Openings: Theory and Practice, Simon and Schuster, 1964.Hooper i Whyld, (одредница „Bertin, Joseph”), 157–58 (одредница „Greco, Gioacchino”).

Први аутор који је покушао да направи свеобухватан преглед тада познатих отварања био је Арон Александер у свом делу Encyclopédie des Échecs из 1837. године.Hooper i Whyld, (одреднице „Alexandre, Aaron” и „openings literature”). Према Хуперу и Вајлду, „Карл Јениш је направио прву анализу отварања по модерним линијама у свом делу Analyse nouvelle des ouvertures (1842-43).”Hooper i Whyld, . Године 1843, Паул Рудолф фон Билгер је објавио немачки Handbuch des Schachspiels, који је комбиновао врлине Александерових и Јенишових дела. Handbuch, који је прошао кроз неколико издања, од којих је последње објављено у неколико делова 1912–16, био је једна од најважнијих референци за отварања током многих деценија.„Билгеров Handbuch био је доминантна референца неко време док га није заменио низ међународних расправа, које су, на енглеском говорном подручју, укључивале Modern Chess Openings и Practical Chess Openings.” I.A. Horowitz, Chess Openings: Theory and Practice, Simon and Schuster, 1964, стр. VII. Четири године након објављивања првог издања Handbuch-а, Хауард Стаунтон је у предговору за The Chess-Player's Handbook, о коме ће бити речи у наставку, назвао Handbuch „делом — било да се посматра у односу на његово истраживање, његову сугестивност, или методичку потпуност његовог уређења — које стоји без премца и усамљено”. Howard Staunton, The Chess-Player's Handbook, Henry C. Bohn, 1847, стр. vii. Последње издање Handbuch-а уредио је Карл Шлехтер, који је играо нерешено меч за титулу светског првака са Емануелом Ласкером 1910. године. Интернационални мајстор Вилијам Хартстон назвао га је „врхунским делом, можда последњим које је успешно обухватило целокупно шаховско знање у једном тому.”. Harper & Row, 1985, . .

Енглески мајстор Хауард Стаунтон, можда најјачи играч на свету од 1843. до 1851. године,Статистичар Арпад Ело, креатор Ело система рејтинга, анализирао је резултате свих 342 меч, турнирских и егзибиционих партија од значаја међу девет најбољих играча на свету од 1846. до 1862. Из тих партија, проценио је рејтинге најбољих играча у том периоду као 1. Пол Морфи 2695; 2. Адолф Андерсен 2552; 3. Данијел Харвиц 2518; 4. Игнац Колиш 2516; 5. Staunton 2508. Arpad E. Elo, . Стаунтон је вероватно био најјачи играч на свету између 1843, када је победио у мечу против француског шампиона Пјера Шарла Фурнијеа де Сен-Амана, и 1851, када је завршио четврти на нокаут турниру у Лондону 1851, на ком је победио Андерсен. укључио је преко 300 страница анализе отварања у своју расправу из 1847. године The Chess Player's Handbook. То дело је одмах постало стандардно референтно дело у земљама енглеског говорног подручја,Hooper i Whyld наводе да је „постало стандардно референтно дело у земљама енглеског говорног подручја.” Hooper i Whyld, (одредница „Openings literature”).Murray наводи да је књига „одмах заузела место као водећи енглески уџбеник о шаху.” и поново је штампано 21 пут до 1935.Richard Eales, Chess: The History of a Game, (књига „је постала стандардно референтно дело за енглеске клупске играче све до краја века, са двадесет и једним прештампавањем до 1935.”). . Међутим, „како је време пролазило, појавила се потражња за ажурнијим делима на енглеском”.Hooper i Whyld, (одредница „Openings literature”). Вилхелм Штајниц, први светски шампион, који се широко сматра „оцем модерног шаха,”Гари Каспаров, . .Емануел Ласкер, . .Рихард Рети, . .. . екстензивно је анализирао разна отворена отварања (која почињу 1.e4 e5) у својој књизи The Modern Chess Instructor, објављеној 1889. и 1895. године.. Edition Olms AG, Zürich, (репринт). . Такође 1889. године, Едвард Фриборо и Чарлс Ранкен објавили су прво издање Chess Openings Ancient and Modern; каснија издања су објављена 1893, 1896. и 1910. Године 1911, Ричард Грифит и Џон Херберт Вајт објавили су прво издање Modern Chess Openings. То је данас најдуже објављивана расправа о отварањима у историји; петнаесто издање (често називано MCO-15), чији је аутор велемајстор Ник де Фирмијан, објављено је у априлу 2008.. McKay Chess Library,

Према Хуперу и Вајлду, разна издања Modern Chess Openings, последње издање Handbuch-а и четврто издање Lärobok i Schack („Уџбеник шаха”) Лудвига Колина на шведском језику, уз револуционарне доприносе Рубинштајна, Ретија, Шпилмана и Нимцовича, „били су популарни референтни извори за јаке играче између два светска рата.” У периоду 1937–39. бивши светски шампион Макс Еве објавио је расправу о отварањима у дванаест томова, De theorie der schaakopeningen, на холандском. Касније је преведена на друге језике.Hooper i Whyld, (одредница „Openings literature”).

Крајем 1930-их и почетком 1950-их Рубен Фајн, један од најјачих играча на свету,Фајн је делио прво место са Паулом Кересом на турниру АВРО 1938, у то време најјачем турниру икада одржаном, испред играча као што су тадашњи светски шампион Александар Аљехин, бивши светски шампион Хосе Раул Капабланка и будући светски шампион Михаил Ботвиник. Након Аљехинове смрти 1946. године, Фајн је позван да учествује на меч-турниру за избор новог шампиона, али је одбио како би се посветио студијама психоанализе. „Од отприлике 1936. до 1951, када је практично одустао од такмичарског шаха, Фајн је био међу осам најјачих играча на свету.” David Hooper i Kenneth Whyld, . . такође је постао један од његових водећих теоретичара, објавивши важна дела о отварању, средишњици и завршници. Она су почела са његовом ревизијом Modern Chess Openings, која је објављена 1939. године.R.C. Griffith, J.H. White, Reuben Fine i P.W. Sergeant, Modern Chess Openings, David McKay (6. изд. 1939). Године 1943. објавио је Ideas Behind the Chess Openings, где је настојао да објасни принципе на којима се отварања заснивају.Reuben Fine, Ideas Behind the Chess Openings, David McKay, 1943. Године 1948. објавио је сопствену расправу о отварањима, Practical Chess Openings, која је била конкурент MCO-у.Reuben Fine, Practical Chess Openings, David McKay, 1948. Године 1964, Интернационални мајстор И. А. Хоровиц објавио је том од 789 страница Chess Openings: Theory and Practice, који поред анализе отварања садржи и велики број илустративних партија.