Плач града (енгл. Cry of the City) је амерички филм ноар из 1948. године, у режији Роберта Сиодмака, у којем главне улоге играју Виктор Матјур, Ричард Конте и Шели Винтерс. Адаптиран је према роману „Столица за Мартина Роума“ аутора Хенрија Едварда Хелсета. Сценариста Бен Хехт је радио на сценарију филма, али његов аутор није наведен. Филм је делимично снимљен у Њујорку.

Међу главним ликовима су Мартин Роум (Ричард Конте), харизматични криминалац, и поручник Виторио Кандела (Виктор Матјур), његов противник, али и некадашњи пријатељ из исте италијанске имигрантске заједнице, који га прогони са опсесивном одлучношћу.

Најчешће понављана анегдота о филму је да се сам Сиодмак, док је био задужен да сними део филма на локацији у Њујорку, осећао помало ван свог елемента. Такву нелагодност је тешко пратити, јер је чак и унутар фотографије на локацији очигледан његов стилизовани експресионизам.

Радња Мартин Роум (Ричард Конте), понижен криминалац, налази се у болничкој соби и чека операцију због тешких рана задобијених у пуцњави у којој је убио полицајца. У болници га, поред свештеника, посећују и његова девојка Тина Риканте (Дебра Паџет), као и поручник Виторио Кандела (Виктор Матјур) и поручник Џим Колинс (Фред Кларк). Кандера и Колинс испитују Мартина Роума о пљачки накита и убиству. Виторио Кандела посебно презире Мартина Роума због тога што се окренуо криминалу, нарочито јер су били пријатељи из детињства, који су долазили из исте сиромашне италијанско-америчке четврти. Мартина Роума такође посећује и В. А. Најлс (Бери Кругер), сумњиви адвокат, који покушава да га присили да призна пљачку накита, претећи да ће повредити његову девојку Тину Риканте. Након што адвокат В. А. Најлс долази други пут у посету, Роум, опорављен, покушава да га угуши. Убрзо, Роум заводи своју медицинску сестру Френсис Прует (Бети Гард), како би сакрила Тину од адвоката Најлса и поручника Кандела и Колинса. Након премештања у затворско болничко одељење, Роум бежи уз помоћ затворског повереника Орвија (Волтер Болдвин). Одлази у канцеларију адвоката Најлса захтевајући новац како би омогућио бекство и себи и својој девојци Тини, наговарајући га да отвори сеф. Након што открије украдени накит у тајном одељку, присиљава Најлса да призна да је саучесник у убиству и пљачки била масерка Роуз Гивенс (Хоуп Емерсон). Када адвокат В. А. Најлс посегне за пиштољем, Мартин Роум га убада ножем. Током борбе, Најлс случајно убија своју секретарицу која је прислушкивала разговор. Роум узима накит и сакрива га у ормарићу који се налази на станици метроа. Мартин Роум, прехлађен, са температуром и исцрпљен, одлази у стан својих родитеља. Иако је одбачен од стране његовог оца, вољен је од стране његовог брата тинејџера Тонија Роума (Томи Кук). Мајка, која га је прековарала због убиства, говори да мора да оде из стана. Међутим, док му је припремала оброк, појављује се поручник Виторио Кандела. У тренутку када се Кандела припремао да претражи стан, Роум узима пиштољ и бежи. Кандела одлучно разговара са Тонијем, упозоравајући га да не иде братовим стопама. Роум, уз помоћ своје бише девојке Бренде Мартингејл (Шели Винтерс), покушава да пронађе адресу Роуз Гивенс, али је због својих повреда толико слаб да Бренда ангажује нерегистрованог страног лекара Верофа (Константин Шејн) како би му пружио неопходну помоћ док је био без свести. Када га Бренда коначно одвезе до Роуз Гивенс, Роум јој нуди накит који је узео из Најлсове канцеларије у замену за „5 000 долара, аутомобил, пут у Латинску Америку и мирну ноћ“. У полицијској станици, Кандела и Колинс, испитују особе које су могле помоћи Мартину Роуму да побегне из затвора, укључујући и повереника, управника болничког одељења и неколико нерегистрованих лекара. Један од тих лекара је ветеринар, који признаје да је лечио тражену особу. У међувремену, Роуз покушава да обезбеди новац и превоз за Роума, који покушава да их превари, позивајући Кандела да му јави да ће се састати са Роуз на станици метроа где је скривени накит. Роум се први сусреће са Роуз и тражи новац који му је обећала, али она прво захтева накит. Када полиција долази да је ухапси, у насталој гужви покушава да пуца у Роума, али погађа поручника Виториа Кандела. Пре него што је отпуштен из болнице, Кандела одлази у потрагу за Тином, која би га могла одвести до Роума. Открива да је Тина отишла у цркву како би се сусрела са Роумом. Тина одбија да побегне са Роумом, а Кандела је убеђује да напусти цркву и оде кући. Кандела признаје да никада није морао да убије никога, али каже да ће то учинити ако буде потребно. Роум предаје пиштољ Кандели, он покушава да га ухапси, међутим Роум видевши да је Кандела рањен, одваја се од њега и одлази улицом. Кандела му пуца у леђа и убија га. Тони, који није могао да украде новац од мајке као што му је Роум тражио, стиже на време да види мртвог брата на тротоару. Помаже Кандели да уђе у полицијски аутомобил, док дечак у сузама прима утеху од поручника.

Продукција Роберт Сиодмак је вероватно најважнији и свакако најплоднији редитељ жанра крими филмова који познајемо као филм ноар. Јеврејско-немачки емигрант дошао је у Холивуд 1940. године, упркос успешној каријери режије филмова у Немачкој и Француској, почео је испочетка од дна, пробијајући се од Б-филмова до студијског уговора са Universal Pictures. Редитељ Роберт Сиодмак доноси италијански, неореалистички додир овом ноар трилеру.

Плач Града (1948) снимљен је за 20th Century Fox. Студио је постигао успех у серији крими трилера заснованих на истинитим причама и сниманих на стварним локацијама како би се стекао осећај реализма. Шеф студија, Дарил Ф. Занук, развио је овај пројекат, заснован на роману „Столица за Мартина Роума“ Хенрија Едварда Хелсета. По сценарију који су написали Бен Хехт и Чарлс Ледерер, пројекат је преименован у „Закон и Мартин Роум“ и снимање је постављено за Сан Франциско са Лоном Мекалистером у улози криминалца Мартина. Пре него што је снимање започето, локација је премештена у Њујорк, сценарио је преписао Ричард Мерфи, а Ричард Конте и Виктор Матјур су одабрани за главне улоге, иако не исте које су на крају играли. Конте је првобитно био изабран за улогу полицајца, а Матјур за криминалца, али су заменили улоге када је Виктор Матјур одлучио да би, након филма Пољубац смрти (1947), био бољи потез у каријери да не игра још једног криминалца. Сви делови су били спремни, укључујући планове за снимање кључних сцена на одређеној локацији у Њујорку, када је редитељ Сиодмак ангажован. Према речима историчара филм ноара и организације Noir Alley водитељ Еди Милер, Роберт Сиодмак је више волео контролу над филмским студијом, али је ипак на леп начин искористио локације Њујорка. Урбана атмосфера градског саобраћаја и изгребана и истрошена аутентичност правих излога и тротоара дају филму набој реализма. Кадрови који су били неопходни за идентификацију града снимљени су у Њујорку, док је Лос Анђелес играо већу улогу у многим уличним сценама, посебно у драматичним ноћним сценама где је Сиодмак применио свој експресионистички стил појачаних сенки и светлости. Једна од визуелно најгушћих градских уличних сцена филма створена је на студијској звучној сцени прекривеној неоном и постављеној уз присилну перспективу градске силуете. Као Мартинова млада девојка, Дебра Паџет је дебитовала на филму са 15 година (студијска реклама је фалсификовала њене године у саопштењима за штампу, чинећи је 18-годишњакињом). Шели Винтерс има малу, али упадљиву улогу лојалне и не превише бистре плесачице која помаже Мартину да се сакрије. Филм је био у предпродукцији под називом „Закон и Мартин Роум“ када је адвокат из Балтимора, Мериленд, Мартон Е. Роум, контактирао студио. Приговорио је томе да види своје име залепљено на постерима и натписима. „Моје је мишљење да би приказивање таквог филма... оштетило моју личну каријеру и изложило ме исмевању“, написао је у свом писму и јасно ставио до знања да ће „покренути судски спор око овог питања“ уколико не промене наслов. Студио, већ под притиском власника биоскопа незадовољних насловом, преименовао је филм у Плач града. Музику је компоновао прослављени композитор Алфред Њуман, дугогодишњи музички директор у 20th Century Fox-у, а он користи своју култну тему Улична сцена, композицију у стилу Гершвина коју је компоновао за драму Улична сцена из 1931. године. Поновио је тему у бројним филмовима, од филм ноар класика Будим се вриштећи (1941) и Пољубац смрти (1947), до драме награђене Оскаром Џентлменски споразум (1947) и упадљиве романтичне комедије у техниколор стилу Како се удати за милионера (1953). Иако је коришћена у свим жанровима, постала је незванична химна филм ноара захваљујући честом појављивању у Фоксовим урбаним криминалистичким драмама.

Улоге +ГлумацУлогаВиктор МатјурПоручник Виторио КанделаРичард КонтеМартин РоумФред КларкПоручник Џим КолинсШели ВинтерсБренда МартингејлБети ГардМедицинска сестра Френсис ПруетБери КругерВ. А. НајлсТоми КукТони РоумДебра ПаџетТина РикантеХоуп ЕмерсонРоуз ГивенсРоланд ВинтерсЛедбетерВолтер БолдвинОрвиЏун СториГоспођица БунТито ВуолоОтац РоумМими АгулијаМајка РоумКонстантин ШејнДр. ВерофХауард ФриманСаливанЏоун МилерВераДолорес КаслРозаКетлин ХауардМајка госпођице Прует

Рецепција филма Часопис Variety је филм навео као разочарање на благајнама.

У време када је филм објављен, The New York Times је похвалио филм Cry of the City описавши га као „напет и суморно реалистичан“. Критика је похвалила глумачке изведбе као „потпуно ефектне“ и рекла да „Виктор Матјур, глумац за кога се некада сумњало да има ограничене таленте, обавља потпуно задовољавајућу улогу искреног и љубазног полицајца, који не само да познаје свој посао већ и врсту људи које проналази“.

Редакцији часописа Variety се допао филм и написали су: „Напета неизвесност формуле потере дата је врхунски представљена у филму Cry of the City. То је узбудљив филм, веродостојно склопљен да исцеди сваки делић снажне акције и напетости својствен таквој радњи. Робертова склоност ка обликовању мелодраматског узбуђења које допире до публике реалистично је спроведена у овом филму.“

Награде и фестивали Године 1949. филм је био номинован за The Robert Meltzer Award (Writers Guild of America Awards), за сценарио који се највештије бавио проблемима америчке сцене, за филм. Приказан је на Locarno International Film Festival 1949. године и на Берлинском међународном филмском фестивалу, познат и као Берлинале, 1998. године.

Референце