мини|upright=2.5|
У ботаници, морфологија цвета је проучавање разноврсности облика и структура које представља цвет, који је, по дефиницији, грана ограниченог раста која носи модификоване листове одговорне за размножавање и заштиту гамета, зване цветни делови.Неки текстови сматрају само скривеносеменице цветницама, јер сматрају само цветове скривеносеменица (који преци у себи поседују уређене пршљенове чашичних листића, круничних листића, прашника и оплодних листића, и поседују семене заметке затворене у оплодним листићима тако да им се може приступити кроз жиг) цветовима. Овде, пратећи деноминацију Пија Фонта и Кера у његовом Ботаничком речнику (Dictionary of Botany), сматрамо да је цвет свака грана ограниченог раста која поседује плодне листове, тако да све семенице (и скривеносеменице и голосеменице) поседују цветове, као што је овде дефинисано.
Плодни листови или спорофили носе спорангије, које ће произвести мушке и женске гамете и стога су одговорни за производњу следеће генерације биљака. Стерилни листови су модификовани листови чија је функција заштита плодних делова или привлачење опрашивача. Грана цвета која спаја цветне делове са стабљиком је осовина која се назива цветна дршка (педицел), која се нормално шири на врху и формира цветну ложу (рецептакулум) у коју су усађени различити цветни делови.
Све семенице („биљке семенице”) поседују цветове као што је овде дефинисано (у ширем смислу), али је унутрашња организација цвета веома различита у две главне групе семеница: живим голосеменицама и скривеносеменицама. Голосеменице могу поседовати цветове који су сакупљени у шишарке (стробиле), или сам цвет може бити шишарка од плодних листова. Уместо тога, типичан цвет скривеносеменица поседује пршљенове или уређене кругове који се, споља ка унутра, састоје прво од стерилних делова, који се обично називају чашични листићи (ако им је главна функција заштитна) и крунични листићи (ако им је главна функција да привуку опрашиваче), а затим од плодних делова, са репродуктивном функцијом, који се састоје од пршљенова прашника (који носе мушке гамете) и коначно оплодних листића или карпела (који затварају женске гамете).
Распоред цветних делова на осовини, присуство или одсуство једног или више цветних делова, величина, пигментација и релативни распоред цветних делова одговорни су за постојање велике разноликости типова цветова. Таква разноликост је посебно важна у филогенетским и таксономским проучавањима скривеносеменица. Еволутивно тумачење различитих типова цветова узима у обзир аспекте адаптације цветне структуре, посебно оне који се односе на опрашивање, расејавање плодова и семена и заштиту репродуктивних структура од предатора.Barnard, G. (1961). The interpretation of the angiosperm flower. Aust. J. Sci. ..Foster, A. S. & Gifford, E. M. . San Francisco, Freeman & Co.
Распоред цветних делова мини|200x200px|Крупноцветна магнолија, спирални цвет. У зависности од породице која се посматра, делови цвета могу бити распоређени на цветној ложи на два различита начина. У случају спиралног распореда, делови се умећу узастопно и на различитим нивоима, описујући спиралу на осовини на исти начин као што су листови усађени на стабљици. Примери врста са спиралним цветовима су Magnolia grandiflora (магнолије), Victoria cruziana (локвањи) и индијска смоква Opuntia ficus-indica (кактуси). У случају пршљенастог или цикличног распореда, делови се умећу на различитим чворовима осовине, распоређени у пршљенове или циклусе. Сваки цветни део једног пршљена се смењује са деловима следећег пршљена, на пример, крунични листићи се смењују са чашичним листићима. У овим цветовима, који се називају цикличним или пршљенастим, број пршљенова може варирати, у зависности — поново — од породице која се посматра. Врло често цветови имају четири циклуса (због чега се називају тетрацикличним), као што су они код рода Solanum (помоћнице), који показују циклус чашичних листића, један круничних листића, други прашника и последњи оплодних листића. Такође су чести пентациклични цветови (који имају пет циклуса), пошто у овом случају имају два циклуса прашника уместо само једног, као што су цветови љиљана Lilium (љиљани). Коначно, постоји много других случајева у којима цветови имају неколико пршљенова прашника, као код тролисне поморанџе Poncirus trifoliata (рутице), у ком случају цветови имају више од пет циклуса.
Симетрија цвета За објекат се каже да има симетрију када га бар једна раван може поделити на два дела, тако да је сваки део слика у огледалу оног другог. Спирални цветови немају раван симетрије и каже се да су асиметрични или неправилни, као у случају тулипановца Liriodendron tulipifera (магнолије). Међутим, код пршљенастих цветова, због понављања цветних делова, може постојати једна или више равни симетрије, па могу имати билатералну симетрију (тј. једну раван симетрије) или радијалну симетрију (тј. неколико равни може поделити цвет на исто толико слика у огледалу). Дакле, два типа цветова се могу разликовати по својој симетрији. Цветови који се називају актиноморфним, звездастим или полисиметричним имају радијалну симетрију, као што је случај код лале Tulipa gesneriana (љиљани) или обичног лана Linum usitatissimum (ланови). Насупрот томе, моносиметрични, дорзивентрални или зигоморфни цветови имају билатералну симетрију и еволуција њиховог облика повезана је са потребом да привуку и усмере опрашиваче ка њима, као што су, на пример, цветови орхидеја и многих махунарки.. Editorial ACME S.A.C.I., Buenos Aires.
Перијант и перигон
мини|Перијант цвета јагорчевине (Primula); истакнути су чашични и крунични листић. Перијант (цветни омотач) је структура цвета која се састоји од два стерилна пршљена, чашице и крунице. У многим случајевима, као на пример код жалосне врбе (Salix babylonica, врбе) или белог јасена (Fraxinus excelsior, маслине), перијант може недостајати, односно цветови имају само плодне пршљенове (андроцеум и гинецеум) и називају се аперијантним, ахламидним или једноставно „голим” цветовима. Цветови који имају перијант — што је најчешћи случај — називају се перијантним, хламидним или „одевеним”.
Код перијантних цветова може се десити да имају само чашицу, па се називају монохламидним или, чешће, апеталним (бескруничним), а најуочљивији пример је породица коприва (Urticaceae). Одсуство круничних листића у овим цветовима не би требало да доведе до претпоставке да они нису упадљиви, јер постоје случајеви у којима чашични листићи (названи „петалоидни чашични листићи”) попримају конзистенцију, облик и боју круничних листића, као на пример код врста из рода павит (Clematis) (љутићи).. 8th ed. Omega. Barcelona, 1088
Када перијантни цветови имају и чашицу и круницу, називају се дихламидним. Чланови оба пршљена могу се међусобно разликовати по облику и боји и за такве цветове се каже да су хетерохламидни, као на пример ружа (Rosa sp., руже). Када се, с друге стране, делови чашице и крунице не могу разликовати једни од других по облику и боји, цвет се назива хомохламидним. У овом типу цветова, типичном за многе породице монокотила као што су перунике (Iridaceae) и амарилиси (Amaryllidaceae), перијант се назива перигон, а делови који га чине називају се тепали. Ако тепали подсећају на крунични листић, перигон се назива королним (од крунице или короле), а ако подсећају на чашичне листиће, перигон се назива чашичним (каликсним).
У пупољку или цветном пупољку, релативни распоред чашичних или круничних листића сваког цветног пршљена назива се вернација (префлорација). Овај распоред се мора посматрати у цветном пупољку јер су у потпуно отвореном цвету цветни делови често толико удаљени једни од других да се вернација не може утврдити. Постоји шест главних типова вернације. У валварној вернацији, цветни делови се могу додиривати ивицама, али ниједан од њих није постављен изнад или испод суседних; у контортој (уврнутој) вернацији сваки се пење на онај који следи и преклопљен је оним који му претходи; у квинкунцијалној, постоје два потпуно спољашња дела, два потпуно унутрашња, а пети део је спољашњи на једној ивици, а унутрашњи на другој. У имбрикатној (црепастој) вернацији, постоји један спољашњи део на обе ивице, други, суседан претходном, потпуно је унутрашњи, а преостала три су спољашња на једној ивици и унутрашња на другој. Вексиларна вернација је варијанта претходне, са потпуно унутрашњим делом који је суседан спољашњем, који заузима горњи положај. Коначно, у кариналној вернацији, спољашњи део вексиларне вернације постаје унутрашњи, а један од доњих делова постаје спољашњи. Вернација је важна у опису и идентификацији биљака јер често карактерише различите породице. Тако слезови имају валварну вернацију, лицуре конторту; а код махунарки су карактеристичне вексиларна и каринална вернација.
Чашица
мини|Детаљ „нектарне оструге” цвета драгољуба (Tropaeolum majus). Чашица (каликс) је најудаљенији пршљен цвета. Има заштитну функцију и састоји се од чашичних листића (сепала), који су углавном зелене боје. Ако су чашични листићи слободни један од другог, чашица се назива дијалисепалном, док се уколико су срасли назива гамосепалном, као код каранфила (Dianthus caryophyllus, каранфили) или коралног дрвета (Erythrina crista-galli, махунарке).
Када је чашица гамосепална, могу се разликовати три добро дефинисана дела: цев, што је део у коме су чашични листићи срасли; ждрело, што је место где се чашични листићи одвајају један од другог; и лимб, што је слободни део, формиран од вршних крајева сваког чашичног листића или режња.
Чашични листићи могу имати различиту конзистенцију и облик. Код главочика (Asteraceae), на пример, чашични листићи су редуковани у длачице или чекиње које чине папус (паповку).
У зависности од свог трајања у односу на остале цветне делове, чашица може бити ефемерна или пролазна, када чашични листићи отпадају при отварању цвета, као код булке (Papaver rhoeas, макови); листопадна (опадајућа), када чашични листићи отпадају након оплодње; или постојана када остаје након оплодње и прати плод, као код јабуке (Malus domestica, руже).Gola, G., Negri, G. and Cappeletti, C. . 2nd ed. Labor S.A. Barcelona, 1110 p.
Чашични листићи могу формирати оструге које носе нектар (називају се нектарне оструге) за привлачење опрашивача, као што се дешава код љубичица (Viola) и драгољуба (Tropaeolum). Код других врста, као на пример код лепог јове (Impatiens balsamina), неки делови чашице попримају облик и боју круничних листића и из тог разлога се описују као петалоидни.Valla, J. J. . Buenos Aires. Hemisferio Sur.
Круница
мини|313x313px|Детаљ круничног листића каранфила (Dianthus). Доњи део, ужи и зеленкаст или беличаст, јесте нокатац; шири, обојени део је лиска (лимб) круничног листића. мини|200x200px|Цвет рода Mimulus. Цвет под природним светлом (лево) и под ултраљубичастим светлом (десно) који показује путоказе за нектар који нису видљиви људском оку. Круница (корола) је унутрашњи пршљен перијанта и онај који окружује плодне пршљенове цвета. Састоји се од круничних листића (петала), који су генерално већи од чашичних листића и обојени су. Сваки крунични листић се састоји од нокатца који га фиксира за цветну ложу и лиске или лимба који је најшири и најупадљивији део. Нокатац може бити веома кратак, као код ружа, или веома дуг као код каранфила (Dianthus). Лиска може бити веома разноврсна по облику, боји и ивици.
У одређеним родовима — Narcissus (нарцис), на пример — на врху нокатца налази се лигуларни додатак који формира чашицу унутар циклуса тепала који се назива параперигон или „лажна круница”. У другим случајевима — Hymenocallis — параперигон је сачињен од мембране која спаја филаменте прашника. У овом другом случају параперигон се такође назива „стаминална корона”.
Ако су крунични листићи слободни једни од других, круница се назива дијалипеталном. Ако су, уместо тога, спојени својим ивицама, круница се назива гамопеталном и, као и код чашице, има цев, ждрело и лимб.