Војин Ђуричић (Београд, 23. фебруар 1888 — Београд, 29. јул 1944) био је српски економиста који је обављао функцију министра финансија Краљевине Југославије између јануара и августа 1939.

Провео је 12 година као директор Државне хипотекарне банке. Између септембра 1939. и априла 1940. обављао је функцију градоначелника Београда.

Одрастање и образовање Војинов отац Милан био учитељ. Војин је у Ваљеву похађао основну школу и гимназију. Завршио је гимназију у Нишу, а затим је студирао архитектуру и хемију у Француској, где је 1910. дипломирао право на универзитету у Монпељеу. У Прагу је 1911. докторирао, мада није јасно да ли је то било из политичке економије или економско-финансијског права.

Војин је био ожењен руском студенткињом коју је упознао док су обоје студирали у Француској. Такође је водио церемонију венчања Владимира Стржижевског. Каријера у струци и политици Ђуричић је 1912. ступио у министарство финансија Краљевине Србије, где ће радити до 1927. (тада Краљевина СХС). Почевши као чиновник, преузео је позицију шефа буџетског одељења, а затим и позицију генералног директора одељења за државни дуг и државне кредите. Почев од априла 1927. радио је као управник Државне хипотекарне банке. Ову позицију ће обављати до 1939.

Обављао је високе положаје у компанији за извоз пољопривредних производа, а потом и у аграрној банци. Од 1938. Ђуричић је био на челу Југословенског челика. Између 6. јануара и 26. августа 1939. обављао је функцију министра финансија у другој влади Драгише Цветковића. У тој улози, у априлу 1939. потписао је споразум са Немачком о зајму од 200.000 немачких марака за куповину оружја и авиона.  Претходно је преговарао са Уједињеним Краљевством о ратном дугу Југославије. Водио је неуспешне преговоре о зајму од 50 милиона фунти од Ротшилд групе. У септембру 1939. изабран је за председника општине Београд (данас је то функција градоначелника Београда), позицију коју ће обављати до априла 1940. године. Током његовог мандата, проширен је јавни превоз у Београду, обезбеђено је више земљишта за проширење путева, а изграђено је и Централно београдско гробље. Ђуричић је пензионисан 26. јуна 1940. у 52. години живота. Након тога, био је члан управног одбора фабрике Утва, што ће бити његов последњи јавни ангажман.

Награде

Орден Светог Саве првог реда, Орден Југословенске круне другог реда, Орден Белог орла четвртог реда, Бугарски Орден за грађанске заслуге првог реда, Чехословачки Орден Белог лава, Чланство у француској Легији части, Почасни грађанин Лиона.

Остале активности У својој улози директора Државне хипотекарне банке, Ђуричић је одобрио велики зајам Академском астрономском друштву за нову опсерваторију, а након тога, Ђорђе Николић, први председник Друштва, предложио је Ђуричића за почасног члана на оснивачкој скупштини Друштва. Ђуричић је 1936. изабран да замени Николића на месту председника Друштва и ту функцију је обављао до 1941. године. Током овог периода, Ђуричић је још изабран за почасног професора Више економске школе у Београду, сада Економског факултета Универзитета у Београду.

Ђуричић је обављао функције у бројним другим културним и друштвеним институцијама. Био је председник одбора за подизање споменика значајним личностима из Ваљева и околине, као и члан управног одбора Института Николе Тесле, у чијем је оснивању учествовао. Поред тога, учествовао је у оснивању, финансирању и раду Балканског института.

Ђуричић је водио Ваздухопловну једриличарску групу „Девети“ (што се односи на девет људи који су тада били потребни за лансирање једрилице). Изабран је за председника ове групе приликом оснивања 1933. године. Овај аероклуб је био прва таква организација у Краљевини Југославији. Ђуричић је представљао Југославију на конференцији ФАИ у Прагу 1925. заједно са Тадијом Сондермајером. Ђуричић је такође забележен као власник часописа „Наша крила“, чији је уредник био Милош Црњански. Поред тога, био је један од оснивача Аеропута, чију је оснивачку скупштину водио у просторијама Државне хипотекарне банке 1926. године.

Ђуричић је иницирао објављивање монографије посвећене Београду која је под називом „Београд“ објављена 1940. Ова књига је изазвала критике немачког амбасадора у Београду због приказа аустроугарских ратних злочина у Србији током Првог светског рата. Немачки амбасадор је позвао на забрану ове монографије. Књигу је напало и бечко издање часописа „Фолкишер Беобахтер“, које је објавељене фотографије прогласило лажним, а за саму књигу су навели да је написана под утицајем „британске пропаганде“ и "против духа Нове Европе". Окупаторске власти су наредиле да се књига уништи, међутим, неколико примерака је преживело, а књига је поново објављена 2004. године. Могуће је да се Ђуричић рано пензионисао управо због овог инцидента.

Смрт Ђуричића је 1942. ухапсило неколико СС официра и војника и одвело у подрум данашње зграде Дома војске, а касније у Окружни суд. Пуштен је нешто мање од месец дана касније, међутим, највероватније је претучен у затвору, јер је од тада патио од болова у пределу бубрега и главобоља. Његово стање се погоршало, још више када је почело бомбардовање Београда 1944. Премештен је у кућу свог пријатеља Владимира Стржижевског, која се налазила у безбеднијем делу града. Ђуричић је преминуо од уремије. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Види још

Списак министара финансија Југославије Списак градоначелника Београда

Референце

Категорија:Рођени 1888. Категорија:Умрли 1944. Категорија:Политичари из Београда Категорија:Економисти из Београда Категорија:Југословенски политичари Категорија:Српски економисти Категорија:Српски пилоти Категорија:Српски банкари Категорија:Градоначелници Београда Литература

В. Лепојевић, „Војин Ђуричић председник Астрономског друштва Руђер Бошковић", Зборник радова Конференције Развој астрономије код Срба, IV, Београд 2007. Политика, 7. II 1939, 2; 14. IX 1939, 6;

Додатна литература Ново време, 30. VII 1944; 1. VIII 1944; Н. Вучо, Пољопривреда Југославије 1918--1941, Београд 1958; М. Стојадиновић, Ни рат ни пакт. Југославија између два рата, Ријека 1970; С. Ђуровић, Државна интервенција у индустрији Југославије 1918--1941, Београд 1986; Б. Божовић, Београд између два светска рата, Београд 1995; Историја Београда, Београд 1995; А., „Први људи престонице", 2000, 145, 34;

Категорија:Министри Краљевине Југославије Категорија:Министри финансија Србије Категорија:Српски политичари Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду