Друга подјела Пољске () догодила се 1793. као друга од три подјеле, којима је до 1795. окончано постојања Пољско-литванске државне заједница (краће Пољска). Друга подјела се догодила непосредно након Пољско-руског рата 1792. и Тарговичке конфедерације из исте године, а одобриле су је државе које су из ње извукле корист — Руска Империја и Краљевина Пруска. Подјелу је ратификовао пољски Сејм 1793. (Гродњенски Сејм) под принудом, што је био краткотрајан покушај да се спријечи неизбјежно потпуно припајање Пољске, односно Трећа подјела.
Позадина До 1790. године, на политичком плану, Пољско-литванска заједница је запала у тако беспомоћно стање да је била приморана на савез са својим непријатељем, Пруском. Потписан је Пољско-пруски савез из 1790, који је дао лажну наду да је Пољска напокон пронашла савезника који ће је заштитити док спроводи унутрашње преуређење. Мајски устав из 1791. године дао је грађанска права буржоазији, успоставио подјелу власти на три гране и укинуо злоупотребе Репњиновог Сејма. Ове су реформе подстакле насилна дјеловања сусједа, који су страховали од могућег препорода Пољске. Руска императорка Катарина II била је гњевна; тврдећи да је Пољска пала као жртва радикалног јакобинизма, који је тада био на врхунцу у Француској, руске снаге су извршиле упад 1792. године.
мини|лево|Послије битке код Зјеленца, дјело Војћеха Косака из 1898. године.
Током Пољско-руског рата 1792, који је вођен за одбрану устава, пољске снаге које су га подржавале бориле су се против Руске империјалне војске, коју је у помоћ позвао проруски савез пољских магната, познат као Тарговичка конфедерација. Конзервативно племство (шљахта) вјеровало је да ће им Руси помоћи да поврате своју Златну слободу. Напуштене од својих пруских савезника и суочене са знатно бројнијим непријатељем, пољске снаге одане Уставу водиле су под вођством кнеза Јозефа Поњатовског одбрамбени рат са извјесним успјехом, али им је њихов врховни командант, краљ Станислав Август Поњатовски, наредио да обуставе сва дејства. Краљ је одлучио да се придружи Тарговичкој конфедерацији, што су Руси и захтијевали.
Русија је извршила упад у Пољску како би осигурала пораз пољских реформи, без отвореног циља за новом подјелом (сусједну државу је посматрала као свој протекторат и није видјела велику потребу да дијелове Пољске препушта другим земљама). Међутим, пруски краљ Фридрих Вилхелм II видио је ове догађаје као прилику за снажење своје државе. Фридрих је од Катарине захтијевао да му се — због тога што је његова земља напустила Пољску као блиског савезника, због учешћа Пруске у Рату прве коалиције (1792—1797) против револуционарне Француске (на шта је Русија подстицала) и због чињенице да је Пруска недавно претрпјела тежак пораз у бици код Валмија (1792) — додијели накнада, по могућности у виду дијелова пољске територије. Русија је убрзо одлучила да прихвати пруску понуду.
Споразум о подјели мини|усправно|десно|Гродњенски споразум између Русије и Пољске (француско издање), касније познат као Други споразум о подјели.
Пруска је потписала споразум са Русијом 23. јануара 1793, у којем су се сагласиле да пољске реформе буду поништене и да обје државе добију простране појасеве територије Пољске. Руске и пруске трупе преузеле су надзор над областима које су запосјеле, при чему су руске снаге већ биле присутне на терену, док су пруске трупе наишле на незнатан отпор. Заступници у Гродњенском Сејму 1793, посљедњем сазиву Сејма Заједнице, у присуству руских војних снага, пристали су на руске и пруске територијалне захтјеве. Гродњенски Сејм је постао злогласан не само као посљедњи Сејм Заједнице, већ и зато што су његови заступници били потплаћени и присиљени од стране Руса (Русија и Пруска су жељеле правно одобрење Пољске за своје захтјеве).
Русија је добила Кијевско, Брацлавско, Подољско и Минско војводство, као и дијелове Виљенског, Новогрудског, Брест-литовског и Волињског војводства. Гродњенски Сејм је ово прихватио 22. јула. Русија је своје новостечене области преуредила у Минско и Изјаславско намјесништво (које је 1795. године подијељено на Подољско и Волињско намјесништво). Русија је припојила територију од око 250.000 км².
Пруска је добила градове Гдањск (Данциг) и Торуњ (Торн), као и Гњезненско, Познањско, Сјерадско, Калишко, Плоцко, Брест-кујавско и Иновроцлавско војводство, затим Добжињску земљу и дијелове Краковског, Равског и Мазовског војводства. Гродњенски Сејм је ово прихватио 23. или 25. септембра (извори се разликују). Пруска је своје новостечене области преуредила у Јужну Пруску. Пруска заузела територију од око 58.000 км².
Пољско-литванска заједница је изгубила око 307.000 км², чиме је сведена на свега 215.000 км². Подјелом је изгубила око пет милиона становника, док јој је преостало свега око четири милиона. Оно што је преостало била је мала тампон држава са марионетским краљем и руским војним посадама које су надзирале бројчано умањену војску.
Посљедице Припадници Тарговичке конфедерације, који нису очекивали нову подјелу, као и краљ Станислав Август Поњатовски, који им се прикључио пред сам крај, изгубили су знатан углед и подршку. Са друге стране, реформатори су привлачили све већу подршку народа. У марту 1794. почео је Кошћушков устанак. Пропаст устанка у новембру исте године исходовао је коначном, Трећом подјелом Пољске, чиме је окончано постојање Пољско-литванске државне заједнице.
Види још Административна подјела Пољско-литванске заједнице Административна подјела Пољско-литванске заједнице након Подјела Подјеле Пољске Прва подјела Пољске Трећа подјела Пољске
Референце
Литература
Додатна литература
Спољашње везе
Категорија:Поделе Пољске Категорија:Пољско-литванска заједница у 1793. Категорија:Споразуми Краљевине Пруске Категорија:Споразуми Руске Империје Категорија:Споразуми Пољско-литванске заједнице