Грацијадио Исаија Асколи (; Горица, 16. јул 1829 — Милано, 21. јануар 1907) био је италијански лингвиста, глотолог (види: глотологија) и универзитетски професор. Био је сенатор Краљевине Италије од 26. јануара 1889. до смрти. Био је дописни члан Српског ученог друштва од 1885. и почасни члан Српске краљевске академије од новембра 1892.

Биографија Одрастање и образовање Родио се у имућној јеврејској трговачкој породици, од оца Леона Фламина и мајке Елене Норса. Није похађао редовну школу, али је рано осетио утицај хебраисте Самјуела Давида Луцата, а са његовим сином Филосеном, семитистом и познаваоцем санскрита, имао је свакодневне контакте. Његовом образовању допринели су контакти са научницима немачког говорног подручја и разноврсна језичка искуства у пракси фурланског, венецијанског, италијанског, немачког и словеначког језика.

Први радови Са шеснаест година изазвао је сензацију у филолошким круговима упоредном студијом фурланског дијалекта и влашког (румунског) језика под насловом „О фурланском идиому и његовој сродности са влашким језиком. Историјско-филолошка скица“ (Удине, 1846). То дело је посветио Јакопу Пирони, писцу „Речника фурланског језика“. Грацијадио је добио подстрек и инспирацију од Карла Катанеа, нарочито за формулисање принципа етничког супстрата.

Са деветнаест година Грацијадио је објавио политички спис „Италијанска, толерантна, сложна Горица. Истине и наде у Аустрији 1848.“, у којем је образложио разлоге сепаратистичких тежњи Ломбардо-Венеције. Објавио је 1851. дело о „Пасителеграфији“ – предлог универзалног система за примену на електрични телеграф.

Професор у Милану Асколи je 1854. основао први лингвистички часопис у Италији под насловом „Оријенталне и лингвистичке студије“. Два тома која су изашла 1854–1855. довела су га на катедру да предаје упоредну филологију на Академији научно-књижевној у Милану (). То је била прва катедра научно-компаративне лингвистике у Италији.

На академији је предавао „Курсеве глотологије“, који су касније објављени и преведени на енглески и немачки, а Берлинска академија му је доделила Бопову награду. Назив катедре је касније, на његов предлог, промењен у „упоредна историја класичних и неолатинских језика“.

Истраживања ромског језика и арио-семитске везе У периоду 1862–1866. Асколијева активност се одвијала у етимолошким белешкама, фонетским прецизирањима и објашњењима разних феномена који се тичу иранских језика (у које се тада још погрешно укључивао и јерменски). Асколијева студија о језику Рома (, Хале, 1865) истраживала је новоиндијско порекло и језичке утицаје који су из њега произашли. Радио је и истраживања која се тичу арио-семитске везе („Арио-семитске студије“, 1865).

Фонолошке студије Од 1867. до 1870. Асколијева се продукција све више усмеравала на проблеме лингвистике, нарочито индоевропске фонетике. Током овог периода настаје његово изучавање индоевропских звучних и безвучних сугласника, које ће имати значајан удео у формулисању теорије о три задњонепчаних (веларних) сугласника. Његови „Курсеви глотологије“, чији је први и једини свезак објављен 1870. са поднасловом „Предавања из упоредне фонологије санскрита, грчког и латинског“, дали су коначан облик тој материји. Дело је добило награду Академије писања и лепих књижевности у Паризу. Архив за италијанску глотологију Асколи је 1873. покренуо први том „Архива за италијанску глотологију“ (), часопис који је лично уређивао све до петнаестог тома (1899–1901). Циљ је био објављивање научних радова о италијанским дијалектима, као и студије о језицима старе Италије, из осврт на утицаје страних језика (попут келтских), који би могли послужити „њиховом непосредном осветљавању“.

Асколи је изнео своје мишљење о италијанском језику какво је изложио Алесандро Манцони, признајући да је са фонетске, морфолошке и синтаксичке тачке гледишта, књижевном италијанском језику најближи тоскански дијалекат. Тврдио је да је то због „врховне вештине Дантеа Алигијерија“. Такође је тврдио да Италији није толико потребно неселективно прихватање говорног флорентинског колико „радна енергија“ којој је признавао право легитимног ауторитета. Приметио је да раст културе у Италији долази са севера, где влада двојезичје (књижевни језик – дијалект).

Ирски кодекс и јеврејске студије Упоредо са романистичким студијама, Асколи је водио и индоевропске, које су се изузетно прошириле књигама V и VI Архива. Они су у потпуности посвећени објављивању и коментару „Ирског кодекса Амброзијане“ (1878). Од 1880. до 1894. додато је објављивање глосе из Сент Галена са преводом и речником староирског језика.

Из 1880. је публикација „Мало познати грчки, латински, хебрејски натписи из древних јеврејских гробница у Напуљском крају“, од капиталног значаја за попуњавање празнине од неколико векова у проучавању јеврејске епиграфије.

Писма и методолошки радови У „Глотолошком писму“ од 6. септембра 1879. (упућеном Наполеону Кајксу), Асколи је идентификовао један италички (различит од римског) слој у неолатинском подручју, пруживши илустрацију језичке симбиозе. У чланку „Дијалекатска Италија“ за Енциклопедију Британику (1880; поново објављеном у Архиву, VIII, 1882), дао је прву научну класификацију италијанских дијалеката. У писму од 16. септембра 1885, под насловом „О неограматичарима“, упућеном Пјетру Мерлу, Асколи је потврдио своје теорије пред неограматичарима, који су наступали као носиоци нове науке, посебно у погледу принципа аналогије.

Теоријски доприноси Асколи је формулисао концепт „језичког супстрата“ – деловања које поражени језик врши на језик победника. Такође је увео концепте суперстрата и адстрата. Његово разликовање између веларних и палаталних сугласника (као што је разлика између гласова у енглеским речима "kite" и "quite") решило је многе потешкоће у примени Гримовог закона. У чланку „Италија дијалекатска“ дао је прву научну класификацију италијанских дијалеката.

Признања и почасти Асколи је добио многе почасти и признања током своје професионалне каријере:

Више пута биран за председника Краљевске научно-књижевне академије у Милану; Члан Вишег савета за јавну наставу; Витез Ордена за грађанске заслуге Савоје; Витез Ордена светих Мауриција и Лазара (21. јун 1863); Велики официр Ордена круне Италије; Члан Института Ломбардије; Члан Академије деи Линчеи; Дописни члан Академије натписа и лепих књижевности у Паризу; Члан академија у Берлину, Бечу, Будимпешти, Санкт Петербургу; Витез Ордена „За заслуге“ Пруске (Pour le Mérite, 1905); Почасни грађанин Милана; Добитник Бопове награде Берлинске академије; Добитник награде Академије натписа и лепих књижевности у Паризу; Добитник награде Друштва за проучавање романских језика у Монпељеу.

Одабрана дела "О фурланском идиому и његовој сродности са влашким језиком. Историјско-филолошка скица" (), Удине, 1846; "Италијанска, толерантна, сложна Горица. Истине и наде у Аустрији 1848" (), 1848; "Пасителеграфија" (), Трст, 1851; "Оријенталне и лингвистичке студије" (), 1854–1855; "О циганима" (), Хале, 1865; "Арио-семитске студије" (), 1865; "Курсеви глотологије. Предавања из упоредне фонологије санскрита, грчког и латинског" (), Торино-Фиренца, 1870; "Радијски огледи" (), Беч, 1872 (поново објављено у првом тому „Архива за италијанску глотологију“); "Архив за италијанску глотологију" (), I–XV, 1873–1901 (као оснивач и уредник); "Критичке студије" (), I, Горица, 1861; II, Торино, 1877; "Ирски кодекс Амброзијане" (), у V и VI тому „Архива за италијанску глотологију“, 1878; "Глотолошка писма" (), Торино-Милано, 1881–1886; "Дијалекатска Италија" (), у Енциклопедији Британики, 1880 (поново објављено у „Архиву за италијанску глотологију“, VIII, 1882); "О неограматичарима" (), писмо Пјетру Мерлу, 1885.

Политички ангажман као сенатор Своју дуго очекивану номинацију за сенатора Краљевине Италије добио је 26. јануара 1889. Асколи је отишао у пензију 25. јуна 1902.

Види још Глотологија Италски језици Влашки језик Венецијански језик Индоевропски језици Ирански језици Ромски језик Санскрт

Референце

Литература

De Gubernatis, Angelo. Dictionnaire International des Écrivains du Jour. – Фиренца: L. Niccolai, 1888–1891. Vapereau, Gustave. Dictionnaire Universel des Contemporains. – Париз: Hachette, 1893. Larousse, Pierre. Grand Dictionnaire Universel du XIXe Siècle. – Париз: Larousse, 1866–1877. Brockhaus, Friedrich Arnold. Konversations-Lexikon. – 14. изд. – Лајпциг: Brockhaus, 1894–1896. Meyer, Hermann Julius. Meyers Konversations-Lexikon. – 5. изд. – Лајпциг: Bibliographisches Institut, 1893–1897. Wurzbach, Constant von. Biographisches Lexikon des Kaiserthums Oesterreich. – Беч: K. K. Hof- und Staatsdruckerei, 1856–1891. Reines, Moses. Dor wa-Ḥakamaw (Хебрејски). – Краков: Druck von Josef Fischer, 1890. – С. 21–27.

Категорија:Рођени 1829. Категорија:Умрли 1907. Категорија:Италијански лингвисти Категорија:Чланови Српског ученог друштва Категорија:Професори универзитета Категорија:Дијалектологија Категорија:Италијански Јевреји