Окањ () је село у Мађарској, у источном делу државе. Село се налази у региону велике јужне равнице, бекешке жупаније у шаркадском јарашу.Основни подаци и поштански број селаОкањ са геоподацима].

Географија Налази се у североисточном делу жупаније Бекеш, близу рукавца Шебеш-Кереш; са физичкогеографског становишта припада западном делу Киш-Шарет.[Magyarország kistájainak katasztere. Dövényi Zoltán. Друго, ревидирано и проширено издање. Budapest: MTA Földrajztudományi Kutatóintézet. 2010. 266. o. ] Њени суседи су: Керешујфалу на северу, Жадањ на истоку, Мезеђан (Нађђанте) на југоистоку, Шаркадкерестур и Шаркад на југу и Весте на западу. Само је веома близу, јер његово административно подручје не додирује границу Тархоша на југозападу.Таксативни подаци о насељу

Историја мини|лево|200п|Мапа територије насеља из 1782. (Josephinische Landesaufnahme) Подручје данашњег села је насељено од давнина и никада није изумрло. Изграђено је на обали изграђеној од алувијума Шебеш-Кереш, на ивици воденог света богатог дивљачи и рибом званог Киш-Шарет. Насеље је некада било затворено са севера и запада непрекидним пољима трске, водених жила и мочвара, могло му се прићи само са југа и истока преко водотокова.Кратка историја Окања

Окањ (Villa Vcan) се помиње у Варадском регеструму још почетком 13. века, 1220. године, у вези са становником Варада, „чију је руку опекло ватрено гвожђе у Вараду“. У повељама се помиње као Вкан (Wkan) 1249. и као Окан 1458. године.

Године 1249, Пал, регионални судија и поглавар Зале, био је његов власник. Окањ је већ имао организовану цркву 1332-34. године. У 15. веку припадао је породици Бачо из Окања и Хенчиде. Године 1507, судија Иштван Вербеци и Миклош Тордај добили су га као краљевску донацију на пола. Касније је неко време био у власништву породице Турзо из Бетленфалва.

Окањ није постао потпуно ненасељен чак ни током турског периода. Његови становници су већ у 16. веку усвојили реформацију. Године 1572, породица Бајони добила је краљевско писмо о донацији за цело село. Након Ракоцијевог рата за независност, Окањ је постао административно имање. Карло III је поклонио Окањ породици СлавиПородица Салави (њихов потомак, Јожеф Слави, касније је постао премијер, рударски инжењер, адвокат и члан Мађарске академије наука). Насеље је касније дошло у руке породица Урај Породица Урај, Нослопи и Горове Породица Нослопи Породица Горове.

Почетком 20. века, то је било имање породице Шварц (други правопис:Schwarcz), са прелепим дворским кућама, које су изградили чланови породице Слави.

Посед породице Шварц из Окања простирао се у региону Окања и Веста. Оснивач породице, Абрахам Шварц, прво је отворио продавницу прехрамбених производа, а затим се бавио издавањем земљишта у закуп. Његова деца су такође куповала земљу, и до краја века постали су највећи земљопоседници у Окању, а њихова узорна фарма брзо је постала позната. Изградили су два замка на ободу села и летњу вилу у центру насеља. У 1910-им, 25% становништва Окања живело је у Шварцовим дворцима.

Шандор Петефи је неколико пута путовао кроз село. Песник Јожеф Киш је дуго времена провео у насељу као путујући учитељ.

Село је имало сталног лекара од 1870-их. Његова апотека је отворена 1894. године под називом Патика (Апотека) под вођством Јожефа Дароција. Читалачко друштво је основано 1889. године, Грађански круг 1892. године, а Читалачки круг Независност 1905. године. Народни круг је почео са радом 1907. године. Јавна библиотека у селу је реорганизована 1952. године. Матична служба насеља је основана 1895. године. Сеоски вртић је почео са радом 1896-97. године. Године 1901, након поште, телефон је повезан са сеоском кућом. Године 1909, наређена је изградња јавног купатила и базена за нови обилни артешки бунар. Споменик херојима Првог светског рата у селу је отворен 1923. године.

У ноћи 23. децембра 1925. године, велика поплава је опустошила село и његове границе. Многе куће су се срушиле, а оштећена је и црква. Приземље садашње школе изграђено је 1937. године уз меницу и државну помоћ. Сеоско ватрогасно удружење основано је 1935. године.

Окањ је такође обухватао пусте Њарфаш, Ромођ, Халмађ, Урук, Палош, Керешеш, Варјаш, Ебуље, Техеђ, Балаж и Чокаш (Nyárfás, Romogy, Halmágy, Uruk, Pálos, Körösös, Varjas, Ebüllő, Tóhegy, Balázs и Csókás).

На брду ван села, према локалном предању, у част хунског краља Атиле, Оге-Кана, који је чувао село, дао је да се изгради монотеистички, кружни манастир, на чијим рушевинама је изграђена каснија хришћанска капела.

На стражарници водопривредне бране на ободу насеља (која се налази у дворишту стражарнице водопривредне бране Балог поред канала Хосуфоки, некадашњег пута за поштанске кочије), налази се храст лужњак (Quercus robur) стар преко 200 година (тзв. Сисино дрво), у чијем су се хладу краљица Елизабета и њен супруг, цар Франц Јозеф, одмарали на путу од града Ђуле до града Нађварада 27. маја 1857. године. Проглашен је заштићеним подручјем 1989. године.

Пре Тријанонског споразума, Окањ је припадао Чефа јарашу у жупанији Бихар. Године 1922. постао је седиште округа Чефа-Нађсалонтај. До 1950. године био је део жупаније Бихар.

Демографија Године 2001, 99% становништва насеља се изјаснило као Мађари, 1% као Роми.

На попису из 2011. године, 78,5% становника се изјаснило као Мађари, 2,9% као Роми, 0,2% као Немци, 0,2% као Румуни (21,3% се није изјаснило; због двоструких идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Верска расподела је била следећа: римокатолици 3,6%, калвинисти 31,3%, гркокатолици 0,4%, неконфесионални 35,9% (28,4% се није изјаснило).

У 2022. години, 86,7% становништва се изјаснило као Мађари, 3,4% као Роми, 1% као Румуни, 0,6% као Украјинци, 0,1% као Немци, 0,1% као Пољаци, 1,2% као друге националности које нису домаће (13,1% се није изјаснило; због двоструких идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Према својој вероисповести, 21,4% су били реформати, 2,2% римокатолици, 0,1% лутерани, 0,1% православци, 0,5% гркокатолици, 1% остали хришћани, 0,4% остали католици, 34,6% неконфесионално (39,6% није одговорило).

Референце

Литература

Erőss Zoltán: Magyar irodalmi helynevek A-tól Z-ig. Móra Ferenc Könyvkiadó, Budapest, 1985. Házi Albert: Okány krónikája. Községi Tanács, Okány. Okány, 1984. Házi Albert: Okányi tájszótár. Budapest,1996. Házi Albert: Lápoldal és lakói története. Képviselő-testület, Okány, 2001. Kiss Lajos: Földrajzi nevek etimológiai szótára I-II. Budapest, 1978. Szűcs Sándor: A régi Sárrét világa. Budapest, 1941.

Спољашње везе Веб-сајт локалне самоуправе Окањ на fallingrain.com Окањ на hunmix.hu Регионални атлас – Жупаније, срезови и насеља

Категорија:Насељена места у жупанији Бекеш