Хојсалска архитектура

десно|мини|350px|Профил хојсалског храма у Соманатхапури Хојсалска архитектура је грађевински стил у архитектури хиндуистичких храмова развијен под владавином Хојсала царства између 11. и 14. века, у региону који је данас познат као Карнатака, држава Индије. Утицај Хојсала био је на врхунцу у 13. веку, када је доминирао регионом јужне Деканске висоравни. Велики и мали храмови изграђени током ове ере остају као примери хојсалског архитектонског стила, укључујући Ченакешава храм у Белуру, Хојсалешвара храм у Халебидуу и Кешава храм у Соманатхапури.Foekema (1996), Ова три храма су 2023. године добила статус Унескове светске баштине. Остали примери хојсалског занатства су храмови у Белавадију, Амрутхапури, Хосахолалуу, Мосалеу, Арасикеру, Басаралуу, Кикерију и Нугехалију. Проучавање хојсалског архитектонског стила открило је занемарљив северноиндијски утицај, док је утицај јужноиндијског стила израженији.Перси Браун у Kamath

Храмови изграђени пре независности Хојсала средином 12. века одражавају значајне утицаје Западних Чалукја, док каснији храмови задржавају неке карактеристике значајне за архитектуру Западних Чалукја, али имају додатну инвентивну декорацију и орнаментику, особине јединствене за хојсалске занатлије. Познато је да око три стотине храмова постоји у данашњој држави Карнатака, а много више их се спомиње у натписима, иако је само око седамдесет документовано. Највећа концентрација ових објеката је у брдским окрузима (Малнад), родном крају хојсалских краљева.

Хојсалску архитектуру утицајни научник Адам Харди класификује као део Карната Дравида традиције, тренда унутар дравидске архитектуре на Декану који се разликује од тамилског стила даље на југу. Други термини за ову традицију су Весара и Чалукја архитектура, подељена на рану архитектуру Бадами Чалукја и архитектуру Западних Чалукја која је непосредно претходила Хојсалама. Цела традиција обухвата период од око седам векова, започет у 7. веку под покровитељством династије Чалукја из Бадамија, даље развијан под Раштракутама из Манјакхете током 9. и 10. века и Западним Чалукјама из Басавакалјана у 11. и 12. веку. Њена последња фаза развоја и трансформација у независни стил одвила се током владавине Хојсала у 12. и 13. веку.Hardy (1995), стр. 6–7, одељак Introduction-Dynasties and Periods Средњовековни натписи истакнути на локацијама храмова пружају информације о донацијама за одржавање храма, детаље о посвећењу и повремено чак и архитектонске детаље.

Хиндуизам је комбинација секуларних и светих веровања, ритуала, свакодневних пракси и традиција која се развијала током више од две хиљаде година и оличење је сложене симболике која спаја природни свет са филозофијом.

Хиндуистички храмови су почели као једноставна светилишта у којима је боравило божанство, а до времена Хојсала еволуирали су у добро артикулисана здања у којима су верници тражили трансценденцију свакодневног света. Хојсалски храмови нису били ограничени на неку специфично организовану традицију хиндуизма и подстицали су ходочаснике различитих хиндуистичких покрета посвећености. Хојсале су своје храмове обично посвећивали Шиви или Вишнуу (двојици популарних хиндуистичких богова), али су повремено градили и храмове посвећене џаинистичкој вери. Обожаваоци Шиве називају се шаивистима, а обожаваоци Вишнуа ваишнавама.Foekema (1996), стр. 19–20, поглавље-The dedications and names of temples Иако су краљ Вишнувардана и његови потомци били ваишнавске вере, записи показују да су Хојсале одржавали верску хармонију градећи једнак број храмова посвећених Шиви као и Вишнуу.

Већина ових храмова има секуларне карактеристике са широким темама приказаним у њиховим скулптурама. Ово се може видети у познатом Ченакешава храму у Белуру посвећеном Вишнуу и у Хојсалешвара храму у Халебидуу посвећеном Шиви. Кешава храм у Соманатхапури је другачији по томе што је његова орнаментика строго ваишнавска. Генерално, ваишнавски храмови су посвећени Кешави (или Ченакешави, што значи „Прелепи Вишну”), док је мањи број посвећен Лакшминарајани и Лакшминарасими (Нарајана и Нарасима су обојица аватари, или физичке манифестације Вишнуа) са Лакшми, Вишнуовом супругом, која седи поред његових ногу. Храмови посвећени Вишнуу увек носе име по божанству.

Шаивистички храмови имају Шива лингам, симбол плодности и универзални симбол Шиве, у светилишту. Имена Шивиних храмова често се завршавају суфиксом ешвара што значи „Господар”. Име „Хојсалешвара”, на пример, значи „Господар Хојсале”. Храм такође може бити назван по поклонику који је наручио његову изградњу, на пример Бучешвара храм у Коравангали, назван по поклонику Бучију. Најупечатљивији скулптурални украси су хоризонтални редови профилација са детаљним рељефом и сложено исклесаним приказима богова, богиња и њихових пратилаца на спољним панелима храма.

Храм Лакшми Деви („Богиња богатства”) у Додагадавалију је изузетак јер није посвећен ни Вишнуу ни Шиви. Пораз џаинистичке Западне Ганга династије (у данашњој јужној Карнатаки) од стране Чола почетком 11. века и растући број следбеника ваишнавског хиндуизма и вирашаивизма у 12. веку одразили су се на смањено интересовање за џаинизам. Међутим, две значајне локације џаинистичког богослужења на територији Хојсала биле су Шраванабелагола и Камбадахали. Хојсале су градили џаинистичке храмове како би задовољили потребе џаинистичког становништва, од којих је неколико преживело у Халебидуу, садржећи иконе џаинистичких тиртанкара. Градили су и степенасте бунаре зване Пушкарни или Каљани, од којих је пример китњасти резервоар у Хуликереу. Овај резервоар има дванаест мањих светилишта са хиндуистичким божанствима.Foekema (1996), табла 27

Два главна божанства која се налазе у скулптури хојсалских храмова су Шива и Вишну у њиховим различитим облицима и аватарима (инкарнацијама). Шива се обично приказује са четири руке које држе трозубац и мали бубањ, међу осталим амблемима који симболизују предмете који се обожавају независно од божанске слике са којом су повезани.Foekema (1996), стр. 31, поглавље:Recognizing the most important deities Свака мушка икона приказана на овај начин је Шива, иако се понекад женска икона може приказати са овим атрибутима као Шивина супруга, Парвати. Постоје различити прикази Шиве: који га приказују нагог (потпуно или делимично), у активностима као што је убијање демона (Андхака) или плес на глави убијеног слона (Гађасура) при чему држи његову кожу иза својих леђа. Често је у пратњи своје супруге Парвати или приказан са биком Нанди. Може бити представљен и као Баирава, још једна од многих Шивиних манифестација.

Мушка фигура приказана како држи одређене предмете као што су шкољка (симбол вечног, небеског простора) и точак (вечно време и деструктивна моћ) је Вишну. Ако је женска фигура приказана како држи ове предмете, она се сматра његовом супругом, Лакшми. На свим приказима Вишну држи четири предмета: шкољку, точак, лотос и буздован. Икона их може држати у било којој руци, што омогућава двадесет четири различита облика Вишнуа, од којих сваки има јединствено име.Foekema (1996), стр. 32, поглавље:Recognizing the most important deities Осим ових, Вишну је приказан у било којој од својих десет инкарнација, што укључује Вишнуа који седи на Ананту (небеска змија и чувар животне енергије позната и као Шеша), Вишнуа са Лакшми која му седи у крилу (Лакшминарајана), са главом лава који вади утробу демону у свом крилу (Лакшминарасима), са главом вепра који хода преко демона (Вараха), у инкарнацији Кришне (као Венугопала или пастир који свира вену (флауту), плеше на глави змије Калије, подиже брдо као што је Говардан), са стопалима изнад главе мале фигуре (Вамана), заједно са Индром који јаше слона, са Лакшми која седи на Гаруди, и орлом (краде дрво паријата).

У фокусу храма је центар или светиња над светињама (гарбагриха) у којој се налази слика божанства, тако да је архитектура храма дизајнирана да покреће верника споља ка гарбагрихи кроз пролазе за кружење и холове или одаје (мантапе) који постају све светији како се божанству прилази. Хојсалски храмови имају различите делове који су спојени у јединствену органску целину, за разлику од храмова у тамилској земљи где различити делови храма стоје независно. Иако површински јединствени, хојсалски храмови структурно личе једни на друге. Карактерише их комплексно обиље скулптура које украшавају све делове храма, исклесане од меког стеатита (сапунастог камена), доброг материјала за замршено клесање, што су углавном радили локални занатлије, и показују архитектонске карактеристике које их разликују од осталих храмовних архитектура Јужне Индије.

Већина хојсалских храмова има једноставан покривени улазни трем подржан кружним или звонастим стубовима који су се понекад додатно клесали дубоким жлебовима и обликовали декоративним мотивима. Храмови се могу градити на платформи уздигнутој за око један метар под називом „ђагати”. Ђагати, осим што храму даје уздигнут изглед, служи као прадакшинапата или „стаза за кружење” за обилазак око храма, пошто гарбагриха не нуди такву могућност. Такви храмови ће имати додатни низ степеница које воде до отворене мантапе са парапетним зидовима. Добар пример овог стила је Кешава храм у Соманатхапури. Ђагати који је у јединству са остатком храма прати звездасти дизајн, а зидови храма прате цик-цак образац, што је хојсалска иновација.

Верници могу прво да заврше ритуално кружење на ђагатију почевши од главног улаза ходајући у смеру казаљке на сату (према лево) пре уласка у мантапу, пратећи скулптуралне рељефе у низу у смеру казаљке на сату на спољним зидовима храма који приказују секвенце епских сцена из хиндуистичких епова. Храмови који нису изграђени на ђагатију могу имати степенице са балустрадама у облику слона које воде до мантапе са нивоа земље. Пример храма који нема уздигнуту платформу је Бучешвара храм у Коравангали. У храмовима са два светилишта (двикута), вимане (светилишта) могу бити постављене једна поред друге или на супротним странама.Хојсалешвара светилиште и Шанталешвара светилиште у Хојсалешвара храму у Халебидуу су примери. (Foekema 1996, стр. 59) Храм Лакшмидеви у Додагадавалију јединствен је за хојсалску архитектуру јер има четири светилишта око заједничког центра и пето светилиште унутар истог комплекса за божанство Баирава.Foekema (1996), стр. 25, 57, одељак:Dodda Gadduvalli Поред тога, четири мања светилишта постоје на сваком углу дворишта (пракарам).

Архитектонски елементи

Мантапа мини|десно|Китњасти надвратник преко улаза мантапе у Ченакешава храму у Белуру мини|upright|Китњасти плафонски залив у мантапи у храму Вира Нарајана, уобичајена карактеристика хојсалских храмова

Хојсалска архитектура

Źródło i licencja