мини|300п|Портрет тринаест арадских мученика у литографији Миклоша Барабаша (12 генерала и 1 пуковник) Арадски мученици () су били тринаест мађарских побуњеничких генерала које је погубила Аустријско царство дана 6. октобра 1849. године у граду Араду, тада делу Краљевине Мађарске (сада у Румунији), након Мађарске револуције (1848–1849). Погубљење је наредио аустријски генерал Јулијус Јакоб фон Хајнау.
Сви су они били или активни војни официри или официри који су напустили Аустријску царску и краљевску војску. На крају Рата за независност, један од њих је имао чин генерал-потпуковника, једанаест њих је имало чин генерал-мајора, а један од њих је имао чин пуковника у Мађарској Домовинској армији. Пуковник Вилмош Лазар је класификован као генерал јер је командовао независним армијским корпусом на крају Рата за независност. С друге стране, победници нису званично признали ниједан њихов генералски чин. Међу мученицима, генерал-потпуковник Ерне Киш је био најстарији, пошто је претходно био пуковник Царске и краљевске војске, остали су имали ниже официрске чинове у заједничкој војсци.
Истог дана, први одговорни мађарски премијер, Лајош Баћањи, погубљен је у Пешти.
За комеморативну церемонију у Араду 6. октобра 1890. године, прослављени говор Лајоша Кошута је снимљен на грамофонски цилиндар док је био у егзилу у Торину. Цилиндар је такође однет у Арад, и тада су арадски комеморатори први пут чули глас Кошута, који је живео у егзилу: „...Не могу се поклонити у прашини мађарске Голготе...“.
Позадина
У историјском говору 3. марта 1848. године, убрзо након што су стигле вести о револуцији у Паризу, Лајош Кошут је захтевао парламентарну владу за Мађарску и уставну владу за остатак Аустрије. Револуција је почела 15. марта 1848. године, а након војних неуспеха током зиме и успешне кампање у пролеће, Кошут је прогласио независност 19. априла 1849. године. До маја 1849. године, Мађари су контролисали целу земљу осим Будима, који су освојили након тронедељне крваве опсаде. Међутим, наде у коначан успех су осујећене интервенцијом Русије.
Након што су сви апели другим европским државама пропали, Кошут је абдицирао 11. августа 1849. године у корист Артура Гергејиа (Artúr Görgei), за кога је сматрао да је једини генерал способан да спасе нацију. 13. августа 1849. Гергеји је потписао предају у Вилагошу (сада Ширија, Румунија) Русима, који су предали војску Аустријанцима.János B. Szabó, "Hungary's War of Independence" , History Net На инсистирање Руса, Гергеји је поштеђен. Аустријанци су предузели одмазду над другим официрима мађарске војске.Предаја код Вилагоша
Тринаест мађарских генерала погубљено је вешањем у Араду 6. октобра 1849. године, са изузетком Аристида Дешевфија (Arisztid Dessewffy) и још двојице, због њиховог пријатељства са принцом Францом де Паулом од Лихтенштајна. Вешање се сматрало понижењем, па су погубљени стрељачким водовима од 12 људи. Истог дана, гроф Лајош Баћањи (1806–1849), први мађарски премијер, погубљен је у Пешти у аустријском војном гарнизону.
Кошут је побегао у Османско царство, тврдио је да је Гергеји једини одговоран за неуспех побуне, називајући га „мађарским Јудом“.Encyclopedia of 1848 Revolutions , Ohio State University Други, гледајући на немогућу ситуацију у којој се Гергеји нашао, били су саосећајнији. Рекли су да, с обзиром на околности, није имао другог избора осим предаје.
У Араду на једном од јавних тргова налази се споменик мученицима, подигнут у знак сећања на генерале. Састоји се од колосалне фигуре Hungária, са четири алегоријске групе и медаљонима погубљених генерала.
Мађари су почели да сматрају тринаест побуњеничких генерала мученицима због одбране слободе и независности свог народа. Већина генерала није била мађарског порекла, али су се борили за независну и, за своје време, либералну Мађарску. Барон Ђула Отрубај Хруби, који је такође погубљен у Араду, заправо је био Чех и говорио је немачки, док је Дамјанич био српског порекла а Карољ Кнезић хрватског. Годишњица њиховог погубљења обележава се 6. октобра као дан жалости за Мађарску.
Генерали #ПортретГенерал(животни век)ЧинНационалностФункцијаМандатИзвршење1.100px<center>Лајош Аулих(1793–1849)генерал-мајорнемац−мађар Министар рата Краљевине Мађарске 14. јул – 11. август 1849.Вешање Командант 2. пешадијског пука јул 1848 – Фебруар 1849 Командант II корпуса фебруар 1849 – 22. мај2.100px<center>Јанош ДамјанићЈован Дамјанић(1804–1849)генерал-мајорсрбин Министар рата Краљевине Мађарске 28. април – 7. мај 1849.Вешање Командант III. Банатског корпуса 9. јануар – 28. април 1849. Командант Арадског замка 27. јул – 17. август 1849.3. 100px<center>цернички и таркочкиАристид Дежефи(1802–1849)генерал-мајормађар Командант IX корпуса 2. јун – 16. август 1849.Стрељање Врховни командант мађарске коњице јул – август 1849.4.100px<center>елемирски и итебејскиЕрне КишKisi Ázád(1799–1849)генерал-потпуковникјермен−мађар Командант Банатског корпуса октобар 1848 – јануар 1849Стрељање Шеф Националне врховне команде март – август 18495.100px<center>Карољ КнезићDragutin Knezić(1808–1849)генерал-мајорхрват Командант III корпуса 28. април – 20. јун 1849.Вешање Командант Горњотиског корпуса 20. јун 1849 – ?6.100px<center>Ђерђ ЛахнерGeorg Lahner(1795–1849)генерал-мајорципсерски немац Командант Трећег хонведског батаљона септембар 1848.Вешање Главни инспектор наоружања и оружја септембар 1848 – август 1849 7. 100px <center>скарошкиВилмош Лазар(1815–1849) пуковник јермен−мађар Командант IX корпуса август 1849. Стрељање 8. 100px <center>алтлајнингенски грофКарољ Лејнинген-ВестербургKarl August Graf zu Leiningen-Westerburg(1819–1849) генерал-мајор аустријанац Вешање 9. 100px <center>Јожеф Нађшандор(1804–1849) генерал-мајор мађар заменик Јаноша Дамјанића јануар – мај 1849 Вешање 10. 100px <center>витезЕрне ПелтенбергErnst Poelt, Ritter von Poeltenberg(1814–1849) генерал-мајор аустријанац Командант VII корпуса април 1849 – август 1849 Вешање 11. 100px <center>Јожеф ШвајдлJoseph Schweidel(1796–1849) генерал-мајор ципсерски немац командант града Пеште мај 1849. – август 1849. Стрељање 12. 100px <center>немешчошкиИгнац Терек(1795–1849) генерал-мајор мађар Командант замка Комаром јануар – април 1849. Вешање 13. 100px <center>гроф хернадвечејски хајначкиКарољ Вечеји(1807–1849) генерал-мајор мађар Командант V корпуса април – август 1849. Вешање
Предаја мини|300п|Карољ Черна, цртеж арадског стратишта, илустрација из недељника Vasárnapi Ujság 1890. мини|300п|Јанош Торма: Арадски мученици[ Јанос Торма: „Арадски мученици“ слика, анализа] мини|300п|Скидање мученика са вешала (слика) Мађарска војска се предала руским трупама на пољу Чигерселеш код Вилагоша, око 15 km северно од града. Генерал руске коњице Фјодор Васиљевич Ридигер се саветовао о месту, времену, начину и другим околностима предаје Мађара са својим начелником штаба, генералом Фроловим. Према њима би место предаје требало да буде на горе наведеном пољу, иза Панкоте, уз поток Чигер, тачно 13. августа, у 15 часова
То је била велика увреда за царску страну, јер да су се Мађари предали њима, порука би била да је рат за независност против њих пропао, али порука предаје је била да више није могуће борити се против оружаних снага две велике силе. У писму Францу Јозефу од 16. августа, руски врховни командант Иван Фјодорович Паскевич позвао је аустријског цара да му помилује: „Нека се речи опроштаја и заборава изговоре са висине трона Вашег величанства.“ Az aradi vértanúk - 1849. augusztus 16. Paszkevics előterjesztése Ferenc Józsefnek, mek.oszk.hu Дана 27. августа 1849. године, аустријски министарски савет је одлучио да је „дужност фелдмаршала барона Хајнауа да идентификује најкривље у Мађарској и Трансилванији.“Az aradi vértanúk - 1849. augusztus 27. Részlet az osztrák minisztertanács jegyzőkönyvébő, mek.oszk.hu То је био један од главних разлога зашто су Аустријанци наредили да се мађарски генерали обесе уместо стрељањем на коју су официри имали право, након што су им Руси, упркос својим обећањима о супротном, предали своје заробљенике после извесног оклевања.
Феликс цу Шварценберг по налогу премијера, а уз одобрење Франца Јозефа, 13 мађарских хероја је изведено пред војни суд, осуђено на смрт и погубљено..
Војним судом је председавао Карл Ернст, главни судија. Пресуде је требало послати Јулијусу Јакобу фон Хајнауу, познатом међу својим војницима као Ајнхау (Беке), као опуномоћеном гувернеру Мађарске на потврду и потпис. Сви генерали су осуђени на смрт вешањем, упркос чињеници да је Десефију, на пример, обећано слободно повлачење пре него што се предао. Хајнау је, по препоруци војног суда, преиначио казне четворице својих смртних казни са посебног помиловања на стрељањем, што је било достојно војника. Генерал-потпуковник Ерне Киш је добио ово „помиловање” јер се никада није заправо борио против царских снага током Рата за независност, Аристид Десефи и Вилмош Лазар јер су положили оружје пред царским трупама, и коначно Јожеф Швејдел јер се борио против царских снага само у бици код Швехата, а након тога служио на административним положајима, и јер је као градски командант Пеште имао прилику да учини добру услугу аустријским официрима који су били ратни заробљеници.Hermann Róbert (szerkesztette): Vértanúk könyve, Budapest, 2007,
Егзекуције у Араду и погубљење грофа Лајоша Баћањија у Пешти нису случајно заказане за 6. октобар, већ су намерно извршене на прву годишњицу Треће бечке револуције 1848. године и атентата на царског министра рата Теодора Бајеа фон Латура, што је стога дан жалости због крвопролића револуције и рата за независност.Пример жигосања, одмазде и личне освете 6. октобра, anyanyelvapolo.hu
Пресуда Пресуда на суђењу Лајошу Аулиху, Јаношу Дамјаничу, Аристиду Дежефију, Карољу Кнезићу, Ђерђу Ланеру, Вилмошу Лазару, Карољу Лајнинген-Вестербургу, Јаношу Ленкеју, Јожефу Нађшандору, Ернеу Пелтенбергу и Игнац Тереку је донешена 26. септембра 1849. године.Az aradi vértanúk Válogatta, szerkesztette, az előszót és a jegyzeteket írta Katona Tamás 1849. augusztus 26 – október 6., mek.oszk.hu Истовремено са њима је осуђен и генерал Андраш Гашпар. Он је осуђен на десет година затвора, али је касније помилован и доживео дубоку старост.Magyar életrajzi lexikon az Arcanum közlésében Гашпар се касније присећао пресуде: „Прихватили су смртну казну са таквим поносом, као да су им све похвале прочитане. Током испитивања, када су се још надали да ће побољшати своју судбину, можда су деловали благо, али сада: сви су се стврднули попут гранитних стена.“Idős korában Vasváry Ferencnek tollba mondott visszaemlékezéseit Bartha Albert nyomán idézi: Az aradi vértanúk. Szerkesztette Katona Tamás. Neumann Kht., Budapest, 2001
Ерне Киш и Карољ Вечеји су имали одвојена суђења: пресуде су изречене у оба њихова суђења 21. септембра 1849. године.Kiss Ernőre kimondott ítélet, mek.oszk.huVécsey Károlyra kimondott ítélet, mek.oszk.hu>
Погубљења Игнац Терек је доживео срчани удар пре него што га је џелат могао докрајчити. Изрицање казни, начин и редослед погубљења били су засновани на детаљним разматрањима. Дамјанич је највише узнемирио царски двор, па би био последњи, али Хајнауова лична освета је то надјачала, па је гроф Вечеј био последњи погубљен.
Смрт стрељањем (у пола шест ујутру) Вилмош Лазар главни официр (пуковник) Аристид Дежефи генерал Ерне Киш генерал Јожеф Швајдл генерал
Дванаест војника је стајало у стрељачком строју окренуто ка њима са напуњеним оружјем, њихов командант је дао знак са мачем и одјекнуше пуцњи. Сва тројица, осим Ернеа Киша, падоше на земљу без живота. Ернеа Киша је хитац погодио само у раме, па су тројица војника стала директно испред њега и сва тројица су поново пуцала.
Смрт вешањем (после шест ујутру)
Генерал витез Ерне Пелтенберг Генерал Игнац Терек Генерал Ђерђ Лахнер Генерал Карољ Кнезић Генерал Јожеф Нађшандор Генерал Карољ Лејнинген-Вестербург Генерал Лајош Аулих Генерал Јанош Дамјанић Генерал Карољ Вечеји