Повлашћено позориште за децу и омладину Рода, познатије као Родино позориште, представља један од најзначајнијих раних покушаја институционалног организовања професионалног театра намењеног деци у Србији. Основано у Београду 1937. године, настало је као резултат дуготрајног интересовања за развој сценске уметности за најмлађе и као наставак идеја које је почетком 20. века иницирао Бранислав Нушић.

Посебност овог позоришта огледала се у чињеници да су дечије улоге тумачила деца, док су улоге одраслих играли професионални глумци, чиме се настојао остварити сценски израз прилагођен дечијој публици и њеном доживљају света.

Родино позориште није деловало искључиво као сценска институција, већ као шири културни систем у којем су се прожимали позориште, педагогија и савремени облици медијске комуникације. Његова делатност обухватала је сценске представе, радио програме и издавачку активност, чиме је формиран целовит модел дечије културне праксе у међуратном периоду.

Позориште је функционисало од 1937. године до почетка Другог светског рата, у време када институционални оквир дечјег позоришта у Србији још увек није био у потпуности развијен. Управо због тога, његов рад има изразито пионирски карактер, јер је кроз различите форме уметничког деловања поставио основе будућег система дечијег театра.

Утицај Родиног позоришта био је дуготрајан и препознатљив у послератном периоду. Из његове праксе проистекла је иницијатива за оснивање Пионирског позоришта, а затим и Позоришта Бошко Буха, које је наставило и институционално развило традицију професионалног позоришта за децу у Београду.

Историјски контекст и претходници

Развој позоришта за децу у Србији одвијао се постепено током прве половине 20. века, када су први покушаји усмерени ка стварању сцене за најмлађу публику били више аматерског и експерименталног карактера. И поред тога што су поједине представе за најмлађе извођене и раније, тек између два светска рата јављају се покушаји оснивања специјализованих дечијих позоришта, што је било у складу са савременим педагошким и културним тенденцијама у Европи. У том контексту значајна је иницијатива Бранислава Нушића који је, заједно са учитељем Михаилом Сретеновићем и Браном Цветковићем, још 1905. године покренуо Мало позориште, прво дечије позориште у Београду. И поред кратког трајања (1905 — 1907), овај пројекат оставио је трајан утицај на каснији развој дечијег театра. Тридесетак година касније, идеја о позоришту намењеном деци обновљена је оснивањем Повлашћеног позоришта за децу и омладину Рода. Оснивање је било подстакнуто управо Нушићевом иницијативом и интересовањем за развој позоришне уметности за најмлађе, док су организацију преузели чланови његове породице и сарадници.

Оснивање позоришта

Повлашћено позориште за децу и омладину Рода основано је у Београду 1937. године. Његови оснивачи били су Маргита (Гита) Предић-Нушић, њен супруг Миливој Предић, глумица Софија Вукадиновић (рођена Новаковић; 1904 — 1986), новинар Живојин Бата Вукадиновић и сценограф, костимограф и сликара Станислав Беложански, уз кључну покретачку идеју Бранислава Нушића. Назив повлашћено означавао је административни статус позоришта које је било ослобођено одређених пореза и такси, што је омогућавало његово лакше финансијско функционисање.

Бранислав Нушић је, као иницијатор идеје Родиног позоришта, посебну пажњу посветио његовом будућем репертоару намењеном дечијој публици. У том контексту започео је рад на комедији Пут око света малог Јованче Мицића, али дело није успео да доврши. Након његове смрти, текст су завршили Миливој Предић и Живојин Вукадиновић, заједно са сарадницима, али је дело у јавности објављено и извођено искључиво под Нушићевим именом.

Прве активности позоришта започете су у јесен 1937. године када је организована аудиције за децу узраста од три до седамнаест година. Убрзо након тога уследиле су припреме представа, као и рад на сценографији, костимографији и обликовању репертоара.

Премијера првог програма била је заказана за за 19. јануар 1938. године, али је тог дана преминуо Бранислав Нушић, па је извођење одложено. Неколико дана касније, 23. јануара, у Кoлaрчевој задужбини изведен је први програм позоришта, који је обухватао драмске, музичке и сценске тачке различитих жанрова.

Сачувани програм сведочи о разноврсности и амбицији првог извођења. У њему су се налазиле тачке као што су: Илустроване песме (од Чика Јове Змаја), Чешке народне игре, Живи стрип (Три прасета од чика Волта), Родина пошта, Вештица, Несрећна Кафина (по чика Јови), Мики и Мини међу играчкама (учествују и ученици школе гђе Чалејеве).

Поводом премијере, лист Политика објавио је веома позитивну критику, у којој се посебно истиче атмосфера представе и реакција најмлађе публике. Између осталог се наводи:Ова критика јасно показује да је први наступ Родиног позоришта изазвао снажан и позитиван одјек код публике и савремене културне јавности.

Организација и репертоар

Oснивачи и власници Родиног позоришта, према доступној документацији, били су Гита Предић Нушић, Софија Вукадиновић, Живојин Вукадиновић и Миливој Предић. Управничку функцију обављала је Гита Предић Нушић, док је уметничко вођење и режију представа преузимала Софија Вукадиновић.

У складу са тадашњим прописима, позориште је у званичном називу, као и на улазницама, плакатима и програмима, носило одредницу повлашћено. Она се односила искључиво на ослобађање од плаћања државне таксе на улазнице, без ширег институционалног статуса или финансијске подршке државе.

Будући да није имало сталну сцену, позориште је представе изводило у различитим београдским просторима, попут: Народног позоришта, Кoлaрчева задужбина, Мањежа и других, уз плаћање закупа. Организационо, деловало је кроз више целина: управу, драмски, балетски и музички одсек, као и сценографију и техничку службу. Иако је број стално запослених био мали, рад се одвијао кроз широку мрежу сарадника ангажованих по потреби.

Посебно место у функционисању позоришта имали су стручни сарадници. Даница Живановић била је задужена за балетску уметност, Ана Дорјан (Казањ, 1886 — Београд, 1968) за педагошки рад у области балета, Даворин Жупанић (Грац, 1. август 1912 — Нови Сад, 20. новембар 1983) за музичко вођство и дириговање, док је Станислав Беложански био сценограф. Њихов рад значајно је допринео професионалном изгледу и уметничком нивоу позоришта.

Организација рада заснивала се на сарадњи професионалних уметника и деце-извођача. Основни принцип био је повезивање дечијег сценског искуства са уметничким вођством искусних глумаца, како би се постигла уверљивост и емоционална аутентичност сценског израза.

Репертоар је био разноврстан и обухватао драмске текстове, бајке, музичке и балетске форме, са наглашеном педагошком и моралном компонентом. Посебно су се издвајале сценске целине у којима су се спајали говор, покрет и музика, што је представљало једну од препознатљивих карактеристика позоришта.

Поред сценског рада, Родино позориште је развијало и радијску делатност, припремајући драмске емисије за Београдски радио, чиме је своју уметност преносило и ван позоришне сцене.

Балет је био саставни део готово сваке представе. Захваљујући раду Данице Живановић, поједини млади извођачи открили су свој будући професионални пут. Међу њима се издвајају Милорад Мишковић, касније светски признати балетски уметник, и Катарина Обрадовић, примабалерина Народног позоришта у Београду.

Посебно значајан сегмент представљало је и постављање оперских дела намењених младој публици. Опера Дечија соба, са музиком Миленка Живковића и либретом Десанке Максимовић, као и дело Ми градимо град, у режији Ериха Хецела (; Лајпциг, 1. фебруар 1901 — Београд, 16. април 1944), представљале су амбициозне продукције које су прошириле уметнички опсег позоришта. За музичко обликовање и дириговање био је задужен Миленко Живковић уз сарадњу Музичке школе „Станковић“, док је у извођењу опере Дечија соба учествовала и Софија Вукадиновић.

Међу значајнијим представама издвајају се:

Пепељуга, 1938. (једна од првих поставки након отварања позоришта); Цар Ћира, 1938 — 1939. (репертоар раног периода, тачна премијера није јединствено утврђена у свим изворима); Три сестре и велики везир, 1939; Радио станица, 1939 — 1940. (каснији репертоар, повезан и са радијским формама); Мишеви, 1938. (један од писаних комада за децу Миливоја Предића); Позоришна проба, 1938 — 1939; Дедин рођендан, 1938; Риста спортиста, 1939. (једна од најпознатијих и најигранијих представа).

Посебан успех постигла је представа Риста спортиста, која је стекла широку популарност и била адаптирана и у стрип форму.

До јуна 1940. године позориште је реализовало укупно 80 представа, у оквиру којих је изведено око 100 различитих тачака. Репертоар је обухватао дела друштвене тематике, сценске минијатуре, бајке са музичким елементима и балетске тачке, при чему су доминирала домаћа ауторска дела.

Овај обим и разноврсност програма сведоче о високом нивоу организације и уметничкој амбицији Родиног позоришта, које је у релативно кратком периоду успело да формира препознатљив и утицајан репертоар.

Чланови и значајни учесници

Родино позориште окупило је велики број деце и младих који су касније постали истакнути уметници. Међу њима су били глумац Власта Велисављевић, балетски уметник Милорад Мишковић, примабалерина Катарина Обрадовић, као и сестре Улмански (Рената, Ксенија и Милана). У раду позоришта учествовали су и професионални редитељи, глумци и музичари, док су оснивачи активно писали текстове, преводили комаде и прилагођавали их извођењу са децом. Миливој Предић написао је више дечјих комада за репертоар позоришта, међу којима Мигулаћ, Носоња, Дедин рођендан и Мишеви.

У представама су учествовали бројни истакнути глумци тог времена, међу којима: Жанка Стокић, Љубинка Бобић, Миливоје Живановић и други.

Престанак рада и наслеђе

Делатност Родиног позоришта одвијала се до 6. априла 1941. године, када је избијање Другог светског рата захватило и територију Краљевине Југославије. У условима окупираног Београда ансамбл је почетком јесени исте године покушао да настави рад, али су околности и ограничења која су наметале окупационе власти, као и управа Милана Недића, онемогућили да позориште функционише у складу са својим уметничким и педагошким принципима, па је рад обустављен.

По ослобођењу Београда, крајем 1944. године, некадашњи чланови Родиног позоришта поново су се окупили и наставили делатност под новим именом, Пионирско позориште, користећи сценографију, костиме и реквизите сачуване из Роде. Овај ансамбл је у кратком периоду извео више запажених представа у Београду, настављајући концепцију дечијег театра развијену у претходном периоду. У априлу 1945. године позориште је гостовало у Бугарској, где је наступило са својим репертоаром и привукло значајну пажњу публике. Након повратка са турнеје, Пионирско позориште је убрзо престало са радом. Одлука о укидању позоришта саопштена је тадашњој управници Гити Предић-Нушић и њеној сарадници Софији Вукадиновић. Према њиховим каснијим сведочењима, као и наводима из писма које је Гита Предић-Нушић упутила Позоришту Бошко Буха поводом свог пензионисања, образложење је било да ангажовање деце у глуми и балету није у складу са педагошким начелима. Истицало се да такве активности могу штетно утицати на њихов развој, подстицати непримерене амбиције и одвлачити их од школских обавеза, због чега би, како је наведено, деца требало да се усредсреде искључиво на образовање. О самом доношењу ове одлуке није сачуван формални документ, па се подаци о престанку рада Пионирског позоришта заснивају пре свега на накнадним сведочењима учесника и доступној преписци.