мини|Давид (1501–1504), Микеланђело, Галерија Академије, Фиренца. Историјска еволуција акта у уметности тече паралелно са историјом уметности уопште, осим малих посебности проистеклих из различитог прихватања нагости од стране различитих друштава и култура које су се током времена смењивале у свету. Акт је уметнички жанр који се састоји од представљања голог људског тела у различитим уметничким медијима (сликарство, скулптура или, у новије време, филм и фотографија). Сматра се једном од академских класификација уметничких дела. Голотиња у уметности је генерално одражавала друштвене стандарде за естетику и морал ере у којој је дело настало. Многе културе толеришу голотињу у уметности у већој мери него голотињу у стварном животу, са различитим параметрима за оно што је прихватљиво: на пример, чак и у музеју где су изложена дела акта, голотиња посетиоца генерално није прихватљива. Као жанр, акт је сложена тема за приступ због многих варијанти, како формалних, естетских, тако и иконографских, а неки историчари уметности га сматрају најважнијим предметом у историји западне уметности.Према Франсиску Калву Сераљеру, „акт није само уметничка форма, већ је објашњење или сам смисао постојања западне уметности: та драматична тачка или пресек између природног и небеског, између идеалног и стварног, између телесног и духовног, између тела и душе”. Хавијер Портус, кустос Музеја Прадо, такође сматра да је „вековима акт био уметничка форма par excellence на Западу, она која је у стању да изрази боље од било које друге вредности боје и сликарске материје”. ()

Иако се обично повезује са еротизмом, акт може имати различита тумачења и значења, од митологије до религије, укључујући анатомску студију, или као репрезентацију лепоте и естетског идеала савршенства, као у Античкој Грчкој. Његово представљање је варирало у складу са друштвеним и културним вредностима сваке епохе и сваког народа, и баш као што је за Грке тело било извор поноса, за Јевреје — а самим тим и за хришћанство — било је извор стида, било је стање робова и бедника.

Проучавање и уметничко представљање људског тела била је константа кроз историју уметности, од праисторијских времена (Венера из Вилендорфа) до данас. Једна од култура у којој је уметничко представљање акта највише процветало била је Античка Грчка, где је замишљен као идеал савршенства и апсолутне лепоте. Овај концепт је опстао у класичној уметности до данас и у великој мери је условио перцепцију акта и уметности уопште у западном друштву. У средњем веку, његово представљање било је ограничено на религиозне теме, увек засновано на библијским пасажима који су га оправдавали. У ренесанси, нова хуманистичка култура, више антропоцентричног усмерења, промовисала је повратак акта у уметност, генерално заснованог на митолошким или историјским темама, док су религиозне теме остале. У 19. веку, посебно са импресионизмом, акт је почео да губи свој иконографски карактер и да буде представљен једноставно због својих естетских квалитета, акт као сензуална и потпуно самореференцијална слика. У новије време, студије о акту као уметничком жанру фокусирале су се на семиотичке анализе, посебно на однос између дела и посматрача, и на родне односе. Феминизам је критиковао акт као објективизирајућу употребу женског тела и знак патријархалне доминације западног друштва. Уметници као што су Лусијан Фројд и Џени Севил разрадили су неидеализовани тип акта како би елиминисали традиционални концепт голотиње и трагали за њеном суштином изван појмова лепоте и рода.

Теоријска дистинкција: Акт наспрам голог Акт као уметнички жанр обликован је не само историјским и културним вредностима већ и еволуирајућим теоријским интерпретацијама, посебно у погледу разлика између „акта” и „голог”. Иако се „акт” и „голо” често поистовећују, они представљају различите концепте у историји уметности. Британски историчар уметности Кенет Кларк у својој књизи The Nude: A Study in Ideal Form, тврдио је да „бити го значи бити лишен своје одеће, и та реч имплицира извесну нелагоду коју већина нас осећа у том стању. Реч 'акт', с друге стране, носи, у образованој употреби, никакву непријатну конотацију.” Кларк је тврдио да „акт није предмет уметности, већ форма уметности”, сугеришући да људско тело постаје „акт” када га уметник идеализује и усавршава у приказу, уместо да га једноставно репродукује онако како се види у животу.

Џон Бергер је касније критиковао ову дистинкцију у Ways of Seeing, тврдећи да „голо тело мора бити виђено као објекат да би постало акт.” За Бергера, „акт” одражава културни оквир који позиционира тело као објекат приказивања и динамике моћи, посебно у односу на род. Франсес Борзело је проширила ове идеје у The Naked Nude, уводећи концепт „голог акта”, који комбинује рањивост са естетским традицијама. Неки примери који илуструју „голи акт” укључују аутопортрете Шантал Џофе, Алис Нил и Лусијана Фројда; ови радови истичу пресек рањивости и естетске традиције, приказујући тело као лично и политичко. Ова редефиниција наглашава тело као место за лични, политички и емоционални израз, превазилазећи традиционалне појмове идеализованог савршенства.

Праисторија мини|Венера из Вилендорфа, Природњачки музеј, Беч ().

Праисторијска уметност је уметност развијена од каменог доба (млађи палеолит, мезолит и неолит) до металног доба, периода када су се појавиле прве манифестације које људи могу сматрати уметничким. У палеолиту (25.000– 8000. п. н. е.), људи су ловили и живели у пећинама, стварајући пећинско сликарство. У неолиту (6000–3000. п. н. е.), људи су развили пољопривреду, што је промовисало све сложенија друштва у којима је религија добијала на значају, и започела производња занатских производа. У металном добу (3000–1000. п. н. е.), појавиле су се прве протоисторијске цивилизације.

У палеолитској уметности, акт је био снажно повезан са култом плодности, представљен палеолитским Венерама. Већина их потиче из орињачког периода и обично су изрезбарене у кречњаку, слоновачи или стеатиту. Истичу се фигуре Венере из Вилендорфа, Лепига, Ментона, Лосела итд. На мушком нивоу, представљање усправних фалуса у изолованом облику или у целом телу такође је било знак плодности, као у случају Дива из Серн Абаса (Дорсет, Енглеска). У пећинском сликарству — посебно оном развијеном у француско-кантабријској и левантинској области — уобичајене су сцене лова, или сцене обреда и плеса, где је људска фигура, поједностављена на штапићасте фигуре, понекад представљена истицањем полних органа. Неки примери се налазе у пећинама Ел Когула, Валторте и Алпере.

Античка уметност

Ово је назив за уметничке творевине најраније фазе историје, посебно оне великих цивилизација Блиског истока: Египта и Месопотамије. Такође би укључивало најраније уметничке манифестације већине народа и цивилизација широм свих континента. Један од великих напредака у овој ери био је проналазак писма, настао првенствено из потребе за вођењем евиденције економске и трговачке природе. лево|мини|300x300px|Музичари и плесачи (), Британски музеј. У првим религијама, од сумерске до египатске, древни култ Мајке Земље био је повезан са новим антропоморфним божанствима, повезујући женски облик са природом, јер су обе генератори живота. Тако су египатски близаначки богови Геб и Нут представљали земљу и небо, из чијег су заједништва настали сви елементи. У другим случајевима, богови су повезани са космолошким елементима, као што је богиња Иштар са планетом Венером, обично представљена нага и крилата, са полумесецом на глави. Друге представе Богиње мајке су обично мање или више одевене фигуре, али голих груди, као што је чувена Змијска богиња (Археолошки музеј Ираклиона), минојска статуета из око 1550. п. н. е. Ове представе биле су полазна тачка за иконографију грчких и римских богиња као што су Артемида, Дијана, Деметра и Церера.

У Египту, голотиња је виђена природно, и обилује у представама дворских сцена, посебно у плесовима и сценама гозби и прослава. Али присутна је и у религиозним темама, и многи од њихових богова представљених у антропоморфном облику појављују се голи или полуголи у статуама и зидним сликама. Такође се појављује у представљању самог људског бића, било да је у питању фараон или роб, војно или цивилно лице, као што је чувени Писар који седи из Лувра. Несумњиво због климе, Египћани су обично носили мало одеће, набедренике и сукње за мушкарце, и провидне ланене хаљине за жене. То се одражава у уметности, од сцена које приказују свечаности и церемоније двора до популарнијих сцена, које приказују свакодневни рад сељака, занатлија, пастира, рибара и других занимања. Исто тако, у ратним сценама појављују се бедна нага тела робова и заробљеника, третирана истим хијератским стилом и недостатком динамичности типичним за египатску уметност, где преовладава закон фронталности, тело ограничено на круте статичне положаје и недостатак реализма. Сликарство се углавном одликује представљањем фигура у паралелним равнима, са хијерархијским критеријумом. Преовладавао је профилни канон, који се састојао од представљања главе и удова у профилу, али рамена и очију фронтално. Међу делима која су нам дошла из Античког Египта, акт, делимичан или потпун, видљив је и у сликарству и у скулптури, било монументалној или у малим статуетама, као што су Лувров Приносилац или Девојка која свира харфу из Британског музеја; имамо статуе попут оних Рахотепа и Нофрет, Краља Менкауре (Микерина) и краљице или Луврове Даме Туи које, иако обучене у лан, провидност тканине открива њихову голотињу; у сликарству, мурале гробнице Ната, рачуновође Тутмоса IV, или Гробнице лекара у Сакари. У гробници Тутанкамона пронађена је статуа фараона нагог, која представља Ихија, сина богиње Хатор.

С друге стране, у Месопотамији, географски и хронолошки блиској Античком Египту, акт је практично непознат, осим неких асирских рељефа као што је Лов на лавове Асурбанипала (Британски музеј), где се краљ појављује голог торза, или неких сцена мучења затвореника, док на женској страни налазимо само голе груди халдејске бронзе која представља младу Канефору, присутну у Лувру. Нити налазимо актове у феничанској или јеврејској уметности, где је Мојсијев закон забрањивао људско представљање.

Класична уметност мини|Акропољски Мосхофорос, . Младић који носи теле на жртвовање приказан је у потпуној фронталној голотињи; међутим, делимично је обучен церемонијалном тканином која покрива леђа, надлактице и предњи део бутина. Класична уметностИзведен од латинског речи classicus („првокласан”), термин „класичан” односио се на период грчке уметности између архајског и хеленистичког периода, цењен као најкреативнији у историји грчке уметности. Тако је термин постао синоним за креативност, изврсност, најбољи период било ког уметничког стила, тако да су многи стилови током времена имали фазу названу „класичном”. Хајнрих Велфлин је, на пример, говорио о класичној уметности када је реч о италијанској ренесанси. је уметност развијена у античкој Грчкој и Риму, чији су научни, материјални и естетски напреци допринели историји уметности стилом заснованим на природи и људском бићу, где су преовладавали хармонија и равнотежа, рационалност облика и волумена, и осећај имитације („мимезис”) природе, постављајући темеље западне уметности, тако да је враћање класичним облицима било константно кроз историју у западњачкој цивилизацији.

Грчка