alt=Детаљна страница Никомахове етике на латинском|мини|Прва страница издања Аристотелове етике из 1566. године на грчком и латинском језику Никомахова етика (, ) је најпознатије дело Аристотела о етици: наука о добром за људски живот, ономе што је циљ или сврха којој теже све наше акције. Састоји се од десет целина, које се називају књигама, и уско је повезана са Аристотеловом Еудемовом етиком. Дело је суштинско за тумачење аристотеловске етике.

Текст се фокусира на питање како најбоље живети, тему коју је претходно истраживао Платон, Аристотелов пријатељ и учитељ. У Аристотеловој Метафизици, он описује како је Сократ, Платонов пријатељ и учитељ, окренуо филозофију људским питањима, док је предсократовска филозофија била само теоријска и бавила се природном науком. Етика је, тврдио је Аристотел, практична пре него теоријска, у аристотеловском смислу ових појмова. Она није само истраживање о томе од чега се добро састоји, већ има за циљ да пружи практичну помоћ у постизању добра.

Повезана је са још једним Аристотеловим практичним делом, Политиком, које одражава сличан циљ: да људи постану добри, кроз стварање и одржавање друштвених институција. Етика се бави тиме како појединци треба најбоље да живе, док политика усваја перспективу законодавца, гледајући на добробит целе заједнице.

Никомахова етика је имала значајан утицај на европски средњи век, и била је једно од основних дела средњовековне филозофије. Као таква, била је од великог значаја за развој целокупне модерне филозофије као и европског права и теологије. Аристотел је постао познат као „Филозоф” (на пример, овако се на њега позива у делима Томе Аквинског). У средњем веку постала је широко распрострањена синтеза између аристотеловске етике и хришћанске теологије, коју је увео Алберт Велики. Најважнија верзија ове синтезе била је она Томе Аквинског. Други више „авероистички” аристотеловци, попут Марсилија Падованског, такође су били утицајни.

Све до дубоко у седамнаести век, Никомахова етика се још увек нашироко сматрала главним ауторитетом за дисциплину етике на протестантским универзитетима, са преко педесет протестантских коментара објављених пре 1682. године. Током седамнаестог века, међутим, аутори попут Франсиса Бејкона и Томаса Хобса тврдили су да средњовековна и ренесансна аристотеловска традиција у практичном размишљању омета филозофију.За Бејкона види на пример Нови органон; за Хобса, О грађанину.

Интересовање за Аристотелову етику обновљено је оживљавањем етике врлине. Недавни филозофи у овој области укључују Аласдера Макинтајра, Г. Е. М. Анском, Мортимера Адлера, Ханс-Георга Гадамера и Марту Нусбаум.

Наслов и скраћенице Обично се претпоставља да се наслов односи на Аристотеловог сина Никомаха. Једна теорија је да је дело њему посвећено, друга је да га је он уредио (иако се верује да је умро млад, вероватно пре него што је то могао сам да изведе). Друга могућност је да је дело посвећено Аристотеловом оцу, који се такође звао Никомах. Мало је вероватно да га је посветио сам Аристотел, јер изгледа да није у форми коју је Аристотел намеравао за објављивање. Уместо тога, изгледа да је реч о нечему попут бележака за предавања намењених предавачу или за консултације студентима.

Најстарије познато помињање Никомахове етике под тим насловом је у делима Атика (око 175. н. е.), који такође по имену наводи Еудемову етику.

На старогрчком наслов је (), који се понекад наводи и у генитиву као (). Латинска верзија је или .

Референцирање Никомахова етика се често скраћује као NE или EN. Књиге и поглавља се означавају римским и арапским бројевима респективно, заједно са одговарајућим Бекеровим бројевима. На пример, „NE II.2, 1103b1” значи „Никомахова етика, књига II, поглавље 2, Бекерова страница 1103, колона b, број реда 1”. Поделе на поглавља, као и број поглавља у књизи, су донекле произвољни и понекад различити приређивачи различито деле књиге на поглавља.Књига V на пример: Бруер, Браун, Барнет, Гилис, Грант, Џелф, Ланкастер, Питерс, Рос, Стјуарт, Тејлор и Вилијамс деле је на 11 поглавља; Хеч, Пејли и Велдон на 15; Чејс на 17.

Позадина Делови Никомахове етике се преклапају са Аристотеловом Еудемовом етиком: Књиге V, VI и VII Никомахове етике су идентичне књигама IV, V и VI Еудемове етике. Мишљења о односу између ова два дела се разликују. Један предлог је да су три књиге из Никомахове етике изгубљене и касније замењене са три паралелна дела из Еудемове етике, што би објаснило преклапање. Види такође Други је да оба дела није у њихов тренутни облик ставио Аристотел, већ уредник.

Не постоји консензус о датуму настанка Никомахове етике. Међутим, референца у тексту на битку у Трећем светом рату из 353. п. н. е. делује као terminus post quem за тај део дела. Традиционални став, који је заступао на пример В. Д. Рос, јесте да је Никомахова етика производ последњег периода Аристотеловог живота, током његовог боравка у Атини од 335. п. н. е. до његове смрти 322. п. н. е.

Према Страбону и Плутарху, након Аристотелове смрти, његова библиотека и списи припали су Теофрасту (Аристотеловом наследнику на челу Ликеја и Перипатетичке школе). Након Теофрастове смрти, библиотека је припала Нелеју из Скепсе.

Пергамска краљевина је регрутовала књиге за краљевску библиотеку, што је навело Нелејове наследнике да сакрију своју колекцију у подрум како би спречили њену заплену. Библиотека је тамо остала око век и по, у условима који нису били идеални за очување докумената. Смрћу Атала III, којом су окончане амбиције за краљевском библиотеком, откривено је постојање Аристотелове библиотеке, коју је купио Апеликон и вратио у Атину око 100. п. н. е.

Апеликон је покушао да обнови текстове, од којих су многи били оштећени током времена проведеног у подруму. Преписао их је у нове рукописе и користио своја најбоља нагађања како би попунио празнине тамо где су оригинали били нечитки.

Када је Сула заузео Атину 86. п. н. е., запленио је библиотеку и пренео је у Рим. Тамо је Андроник са Родоса организовао текстове у прво комплетно издање Аристотелових дела (и дела која су му приписивана). Ове реликвије чине основу данашњих издања, укључујући и Никомахову етику.

Аспасије је написао коментар на Никомахову етику почетком 2. века н. е. Он сугерише „да је текст [у то време] био веома сличан оном какав је сада, са мало или нимало разлике, на пример, у редоследу или распореду, и са читањима која су углавном идентична онима која су сачувана у неком од наших најбољих [постојећих рукописа].” Аспасије је приметио „постојање варијанти — што показује да је постојао одређени елемент несигурности у вези са текстом чак и у овој релативно раној фази историје књиге.”

Најстарије познато помињање Никомахове етике у исламском свету појављује се у писму Ел Киндија под насловом Писмо о броју Аристотелових књига и шта је потребно за стицање филозофије (Risāla fī kammiyya kutub Arisṭūṭālīs wa-mā yuḥtāğ ilayhi fī taḥṣīl al-falsafa). У овом делу Ел Кинди набраја три Аристотелове расправе о етици. Међутим, научници сугеришу да је вероватно да он није имао директан приступ овим текстовима, већ се ослањао на секундарни грчки извор.

Најстарији сачувани рукопис је Codex Laurentianus LXXXI.11 (који се означава као „Kb”) и датира из 10. века.

Синопсис Аристотел је био први филозоф који је писао етичке расправе, и почиње разматрањем како приступити овој теми. Он тврди да је правилан приступ за предмете као што су Етика или Политика, који укључују дискусију о лепоти или правди, почети од онога што би људи са добрим васпитањем и значајним животним искуством грубо сматрали истинитим, а затим радити од тих интуиција ка строжем разумевању. Током читаве Етике, Аристотел наизменично користи теоријски/систематски приступ формализацији етике и емпиријски приступ консултовања мишљења, претходних филозофских или књижевних дела, као и лингвистичких трагова.

За Аристотелову етику се каже да је телеолошка, у смислу да је заснована на истраживању циља или сврхе () човека. У Аристотеловој филозофији, неке ствари „тешко се може одвојити од савршенства те ствари”, а „коначни узрок било чега постаје идентичан са добром те ствари, тако да циљ и добро постају синонимни термини”.

Узимајући овај приступ, Аристотел предлаже да је највише добро за људе , грчка реч која се често преводи као „процват” или понекад „срећа”. Аристотел тврди да је начин деловања () који је примерен људској „души” () у њеном најизврснијем или најврлијем стању (). је најкомплетнији циљ који људи могу имати, јер га бирају ради њега самог. Изврстан човек је онај који је добар у живљењу живота, који то чини добро и лепо (). Аристотел каже да би таква особа такође била озбиљан () човек. Он такође тврди да врлина за човека мора укључивати разум у мислима и говору (), јер је то задатак () људског живота.

Након што је предложио овај коначни циљ људске активности, Аристотел расправља о томе шта значи етика. Аристотелова етика говори о томе како специфичне корисне навике (врлине) омогућавају особи да постигне и како да развије врли карактер (). Он описује низ неопходних корака: Први корак је практиковање праведних акција, можда под вођством учитеља, како би се развиле добре навике. Увежбане навике формирају стабилан карактер у којем те навике постају добровољне, чиме се затим постиже .

Грчка реч , или „карактер”, повезана је са модерним речима као што су етика и етос. Аристотел не изједначава карактер са навиком ( на грчком, са кратким „е”) јер карактер укључује свестан избор. Уместо тога, карактер је попут здравља или знања — стабилна диспозиција која се мора одржавати напором. Међутим, добре навике су предуслов за добар карактер.У латинском, језику средњовековне европске филозофије, навике су , што нам даје модерне речи попут „морал”. Аристотелов термин за врли карактер () традиционално се преводи латинским термином „морална врлина”. Латинско , изведено је из речи која значи мушкарац, и постало је традиционални превод грчког .

Аристотел разматра специфичне начине на које се људи сматрају вреднима похвале или кривице. Он описује како највише врсте похвале захтевају поседовање свих врлина, а оне заузврат подразумевају више од доброг карактера, заправо једну врсту мудрости.

(Еудемова етика VIII.3 такође користи реч „”, племенитост џентлмена (), да би описала исти овај концепт врлине која обухвата све моралне врлине.)

Став да врлине вредне похвале у њиховом највишем облику, чак и врлине као што је храброст, захтевају интелектуалну врлину, тема је коју Аристотел повезује са Сократом; то је приказано у Платоновим сократским дијалозима.Види на пример VI.13 за Аристотела о Сократу; и Лахес за Платоновог Сократа о храбрости. Аристотел тврди да ради другачије од Платона покушавајући да почне са оним са чим би се добро васпитани људи сложили, и да заузме практичан приступ, али до Књиге VII Аристотел тврди да највиша врлина није практична: то је мудрост. Међутим, постизање мудрости захтева све врлине карактера, или „моралне врлине”.X.7 1177a, cf. 1170b, 1178b

Аристотелов став да највише добро за човека има и практичну и теоријску страну налази се у традицији Сократа и Платона — али у супротности са предсократовском филозофијом. Како истиче Рона Бургер: „Етика се не завршава на свом привидном врхунцу, поистовећујући савршену срећу са животом посвећеним ; уместо тога наставља да уводи потребу за проучавањем законодавства, на основу тога што није довољно само знати о врлини, већ треба покушати да се то знање примени.” На крају књиге, према Бургер, пажљиви читалац долази до схватања да „је циљ који тражимо оно што смо све време радили” бавећи се Етиком.

Књига I

Књига I покушава да дефинише предмет етике и оправда његову методу за њено испитивање. Као део овога, Аристотел разматра здраворазумска мишљења заједно са мишљењима песника и филозофа.

Ко треба да проучава етику, и како