Херберт Андорфер (; Линц, 3. март 1911 — Аниф, 17. октобар 2003) био је командант концентрационог логора Сајмиште од 1942. до 1943.
Каријера
Одрастање Херберт је рођен као ванбрачно дете. Одрастао је са мајком у Салцбургу, где је завршио средњу школу 1929. и започео стручно образовање за менаџера хотела. Још док је био у школи, постао је члан немачког националистичког студентског братства. Након завршетка стручног образовања, радио је два лета у Бад Ишлу као секретар хотела и, осим кратког рада као продавац "од врата до врата", био је незапослен до 1934. Придружио се 2. октобра 1931. Нацистичкој партији (број чланске књижице: 610.869), а 20. септембра 1933. придружио се СС-у (број чланске књижице: 309.600).Bundesarchiv R 9361-III/514568 1934. постао је вођа локалне илегалне нацистичке групе у Зелдену. Од 1934. до 1938. године радио је у хотелу у Зелдену као секретар или менаџер хотела.
Националсоцијализам У мају 1938. године, отишао је у Инзбрук да ради пуно радно време у штабу Алгемајне СС, Одељење 36. Затим се придружио СД-у и био је распоређен у Одељење III (Унутрашња обавештајна служба). Студирао је политичке науке у Инзбруку четири семестра и није дипломирао. Пребачен је у Салцбург 1940. да ради у обавештајној служби. Одатле је послат у камп за обуку Преч () на реци Лаби, где је обучаван за службу у Ајнзацгрупама СС-а.
Распоређивање на Балкану 1941–1943 Са немачком агресијом на Југославију, Андорфер је стигао у Загреб као члан командног штаба СС Ајнзацкоманде за Загреб () у склопу Ајнзацгрупе Е. Након борби против партизанског отпора у близини Марибора, током лета 1941, унапређен је у чин млађег поручника, тј. СС-Унтерштурмфирера () 1. септембра 1941. Премештен је 29. октобра у Београд за команданта Безбедносне полиције и СД (). До јануара 1942. године био је стациониран у концентрационом логору Шабац, где је активно учествовао у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима. Андорфер је 1941. био стациониран у резервном полицијском батаљону 64, који је био познат по својим бруталним акцијама иза линија фронта. СД, којем је припадао Андорфер, вршио је прогоне и мучења затвореника у Шапцу. Валтер Маношек је записао да је око хиљаду људи страдало од Андорферове полиције у концентрационом логору Шабац.
Од јануара 1942. до 1943. Андорфер је био командант концентрационог логора Сајмиште. У логору су првенствено били смештени Јевреји, Роми, као и Срби, чланови и осумњичени симпатизери народноослободилачког фронта. Логором су управљали припадници Резервног полицијског батаљона 64, које је Андорфер познавао још из Шапца.
Од марта 1942, под Андорферовом командом, између 7.500 и 8.000 Јевреја је свакодневно транспортовано кроз Београд у душегупкама. Током два месеца, заточеници су убијани током вожње, а затим сахрањивани у Јајинцима. Андорфер је редовно пратио ова путовања у свом аутомобилу док тела нису истоварена. Међу жртвама су били и преживели из Кладовског транспорта. Након што су ова масовна убиства приведена крају, српски сарадници окупатора, који су помагали око истовара заробљеника и сахрањивања стрељаних, и сами су били стрељани од стране припадника 64. резервног батаљона полиције. Хапшења и убиства су се наставила након овог двомесечног периода масовних убистава. Валтер Маношек наводи да су ромски затвореници били изузети од убистава.
Андорферови командоси у Италији 1943–1945 У јесен 1943. Андорфер је стигао у Италију где је постављен за команданта антипартизанске јединице која је названа по њему: Специјални командоси Андорфер (), и која је била потчињена Безбедносној полицији и команди СД у Верони. Ова јединица је учествовала у бројним операцијама против партизана у Ломбардији, Пијемонту и Лигурији. 9. новембра 1943. Андорфер је унапређен у СС-Оберштурмфирера (старијег поручника). У марту 1944. постављен је за заповедника СД испостава у Савони и Империји у Лигурији. Између 6. и 11. априла 1944. Специјални командоси Андорфер учествовали су у нападу на бенедиктински манастир код Бозија, током којег је стрељано преко 140 заробљених партизана.
У јуну 1944. Андорфер је преузео контролу над испоставом Мачерата у региону Марке, пре него што је његова специјална командоска јединица месец дана касније била потчињена Ваздухопловној флоти 2 у Парми и на Апенинима између Емилије-Ромање и Лигурије, како би водила антипартизанске операције под шифром Валенштајн I, II и III. Од септембра 1944. Андорферова специјална командоска јединица била је стационирана у Роверету и Фелтреу. Крајем септембра, командоси су учествовали у операцији Пјаве у Венету.
У фебруару 1945. Андорфер је постављен за команданта у Новари.
Андорфер је одликован Крстом за ратне заслуге 2. класе са мачевима (1942), Гвозденим крстом 2. класе (1944), Гвозденим крстом 1. класе (1945) и СС антипартизанском значком од стране нацистичког режима.
Живот након слома Вермахта Андорфер је у завршним фазама рата 1945. био или у војној болници у Кому, у Италији, или у швајцарској болници због повреде задобијене „током антипартизанске операције“, како је касније наведено на његовом суђењу. Андорфер је побегао одатле путем пацовског канала. Преко Шведске и Њујорка, са лажним папирима на име „Ханс Мајер“, скрасио се у Венецуели 1946, где је касније постао натурализовани грађанин. Касније се вратио у Аустрију под лажним идентитетом. У Аустрији се запослио под својим правим именом као хотелски секретар, да би га Република Аустрија натурализовала, такође под његовим правим идентитетом. Као туристички водич, много је путовао по иностранству, упркос томе што је његов идентитет провераван на границама.
Истраге о злочинима у концентрационом логору Сајмиште и Андорферовој улози трајале су од 1964. године. Приведен је у мају 1967, а 30. јануара 1969. Регионални суд у Дортмунду осудио га је на две и по године затвора због помагања и подстрекавања убиства „најмање 5.500“ јеврејских заточеника концентрационог логора Сајмиште у душегупкама. Суд је утврдио да се „законска минимална казна од три године затвора за помагање и подстрекавање убиства“ може „смањити“ јер олакшавајуће околности „јасно надмашују“ отежавајуће факторе и да се мора узети у обзир „двоструки олакшавајући фактор“. Суд је образложио да се не може искључити правна грешка и да је Андорфер, „као беспрекоран грађанин“, претрпео сурову „послератну судбину и избеглиштво“ као резултат свог саучесништва у злочиначком убиству хиљада људи. Пошто је Андорферу урачунато време проведено у притвору у Аустрији и Немачкој, пуштен је на слободу након завршетка суђења.
Није познато да ли су спроведене истраге о Андорферовим активностима у концентрационом логору Шабац. Његово време тамо није било предмет суђења у Дортмунду.
Иако су немачки злочини „Операције Пјаве“, а посебно масакр у Басано дел Грапи, били добро познати у Италији, тек је у јулу 2008. италијански војни тужилац покренуо истрагу, и то тек након истраживања које су покренули италијански историчари у Центру Симон Визентал. Подстакнута овим, и канцеларија јавног тужиоца у Дармштату такође је покренула поступак против Андорфера. Међутим, ни у Италији ни у Немачкој нису могле бити подигнуте оптужнице нити осуђујуће пресуде, јер је Андорфер у међувремену умро у дому за пензионере у Анифу близу Салцбурга, а његов најближи сарадник Карл Тауш је извршио самоубиство током истраге. Тауш је задње године свог живота провео у Лангену (немачка савезна држава Хесен). У Чехословачкој је 1947. осуђен на 20 година затвора и принудни рад у руднику из разлога који нису нацистичка умешаност, али је амнестиран 1954. и пуштен у Западну Немачку. Тамо је Тауш у почетку неколико година радио као кривични истражитељ у Лудвигсхафену, пре него што се запослио као програмер и ИТ специјалиста. Путовао је у Италију 16 пута, где је увек у хотелима давао тачне личне податке.
Види још
Списак истакнутих личности нацистичке Немачке Логори у Срему под управом НДХ Холокауст у окупираној Србији Ајнзацгрупа Србија Рајхсзихерхајтсхауптамт Зихерхајтсдинст Зихерхајтсполицај Италијански покрет отпора
Референце
Литература
Кристофер Р. Браунинг: Коначно решење у Србији. Јеврејски логор Земун, студија случаја, у: Студије Јад Вашема 15 (1983), стр. 55–90. (Ernst Klee: Das Personenlexikon zum Dritten Reich. Wer war was vor und nach 1945. Fischer-Taschenbuch-Verlag, Frankfurt am Main 2007, ISBN 978-3-596-16048-8); Валтер Маношек: Србија је слободна од Јевреја. Олденбург, Минхен 1993. (Walter Manoschek: Serbien ist judenfrei. Oldenbourg Verlag, München 1993, ISBN 978-3-486-56137-1); Соња Ресидори: Масакр у Грапи. Жртве и џелати рације, 21–27. септембар 1944. (Sonia Residori: Il massacro del Grappa. Vittime e carnefici del rastrellamento (21–27 settembre 1944). IstreVi-Cierre edizioni, Verona 2007, ISBN 978-88-8314-442-4); Кристијан Вент: Случај Херберт Андорфер. Правна анализа пресуде Регионалног суда у Дортмунду (Christian Wendt: Der Fall Herbert Andorfer. Rechtliche Analyse des Urteils des Landgerichts Dortmund. Thesis, HSPV NRW, Münster 2024 (sblq.de);
Додатна литература
Јован Бајфорд, „Убрзо након тога, чули смо звук душегупке“: Сведочење преживелих и писање историје у социјалистичкој Југославији (Jovan Byford, "Shortly afterwards, we heard the sound of the gas van": Survivor Testimony and the Writing of History in Socialist Yugoslavia, History & Memory, Vol. 22, No. 1, 2010, стр. 5-47).
Категорија:Рођени 1911. Категорија:Умрли 2003. Категорија:Аустријанци Категорија:СС-овци Категорија:Ратни злочинци Другог светског рата Категорија:Логор Сајмиште Категорија:Ратни злочини у Југославији у Другом светском рату Категорија:Италија у Другом светском рату