Вођа Савеза комуниста Југославије (СКЈ) први пут је установљен као функција 23. априла 1919. године под називом „Секретар Централног комитета” (касније преименован у „Политички секретар Централног комитета” на 3. конгресу 1926. године). Међутим, у стварности, власт у овом периоду дељена је у колективном руководству са „Техничким секретаром Централног комитета” (касније преименованим у „Организациони секретар Централног комитета” 1926. године). Када је функција политичког секретара 8. децембра 1936. променила назив у „Генерални секретар Централног комитета”, позиција је постала моћнија. Задржала је тај назив све до укидања 4. октобра 1966. године, када ју је заменио „Председник Централног комитета”. Ова функција је трајала до 15. марта 1969. године, када ју је заменила функција „Председник Савеза комуниста”. Након смрти Јосипа Броза Тита, функција председника замењена је са „Председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије”. Ова функција је трајала једну деценију. Пошто је неколико огранака већ напустило СКЈ, преостали чланови Централног комитета 13. конгреса установили су функцију „Координатор Председништва Централног комитета” 23. маја 1990. године. Три дана касније, 26. маја, 14. конгрес се поново састао и изабрао привремено руководство, при чему је вођа носио функцију „Председник Одбора за припрему конгреса демократске и програмске обнове Централног комитета”. Већи део њеног постојања, носилац ове функције био је де факто вођа Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Историја функције Са стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1. децембра 1918. године, социјалистички покрети различитих покрајина, првенствено Српска социјалдемократска партија и Социјалдемократска странка Босне и Херцеговине, настојали су да уједине покрет стварањем свејугословенске партије. На оснивачком конгресу СКЈ, одржаном од 20. до 23. априла 1919. године, основана је ова партија и названа Социјалистичка радничка партија Југославије (комуниста). Партијском организацијом руководиле су функције секретара и техничког секретара Централног већа. Конгрес је изабрао два секретара; Филипа Филиповића и Живка Топаловића. Од њих двојице, Филиповић је имао виши ранг и неформално је деловао као први секретар партије, односно вођа партије. Владимир Ћопић, изабрани технички секретар, био је трећерангирани у руководству.
На 2. конгресу, одржаном од 20. до 25. јуна 1920. године, партија је преименована у Комунистичку партију Југославије (КПЈ). Такође је установљена функција председника Централног већа, која је постојала заједно са функцијама секретара и техничког секретара до забране партије 1921. године. Забрана је приморала партију на илегалу, а ново руководство на челу са Тришом Кацлеровићем формирано је на 6. седници Централног већа 2. конгреса, одржаној 2–3. јуна 1921. године. Индиректна последица забране била је укидање функција председника и техничког секретара. На 3. конгресу КПЈ, одржаном од 17. до 22. маја 1926. године, секретаријат је преименован у политички секретаријат, док је Централно веће преименовано у Централни комитет. Од тада је званична титула вође партије била политички секретар Централног комитета партије. Како се партија суочавала са озбиљним проблемима током 1920-их и почетком 1930-их, руководство је континуирано реорганизовала Комунистичка интернационала (Коминтерна). Извршни комитет Коминтерне је 8. децембра 1936. одлучио да дотадашњег политичког секретара, Милана Горкића, именује за генералног секретара Централног комитета КПЈ. Промена имена неформално је учврстила Горкићева овлашћења, делом и зато што је комунистичку партију Совјетског Савеза водио генерални секретар. Горкић је ту функцију обављао мање од годину дана јер је средином 1937. године опозван у Совјетски Савез, где је оптужен за контрареволуционарне активности и погубљен од стране државних власти.
Генерални секретар је председавао радом Политбироа, политичког органа партије, и руководио радом Секретаријата, извршног органа партије. Најмоћнији чланови Политбироа истовремено су служили и као чланови Секретаријата. Четири секретара која су чинила Секретаријат (Тито, Александар Ранковић, Едвард Кардељ и Милован Ђилас) имала су значајан неформални утицај на Политбиро. Често би одлучивали о политици пре састанака и натерали би Политбиро да их формално одобри без расправе. Тито, као генерални секретар, имао је значајан утицај на избор састава Централног комитета и његовог Политбироа.
Током 1940-их, Тито, тадашњи генерални секретар, почео је да укида одговорности Политбироа и да централизује моћ у сопственим рукама. Према Ранковићевим речима, члану и Политбироа и Секретаријата, размене између југословенске партије и њене совјетске копије биле су скривене од Политбироа. Када је на седници Политбироа од Тита затражено да ове информације објави окупљенима, Тито је одговорио: „Ја сам [генерални секретар] партије. Имам право да одлучим шта ћу рећи вама и осталима.” Током Другог светског рата, Тито је, као генерални секретар, 10. априла 1940. године изабран и за председника Војног комитета Централног комитета КПЈ. Ова институција је касније прерасла у Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, који је са оснивањем Федеративне Народне Републике Југославије (ФНРЈ) 31. јануара 1946. године претворен у државну институцију. ФНРЈ је основана као народна демократска држава и усвојила је комунистички облик владавине у ком је комунистичка партија преузела монопол над државном влашћу тако што је имала двотрећинску већину у највишем државном органу власти, односно у Народној скупштини. Овакви односи моћи између генералног секретара и остатка партијског руководства остали су нетакнути све до распуштања Секретаријата 1966. године.
На 5. седници Централног комитета 8. конгреса, одржаној 4. октобра 1966. године, укинути су генерални секретар и извршни комитет и замењени функцијом председника Централног комитета СКЈ и Председништва СКЈ. На 9. конгресу СКЈ, одржаном 11–15. марта 1969. године, усвојен је статут којим је укинут Централни комитет СКЈ и замењен годишњом конференцијом. То је значило да је, следствено томе, функција председника Централног комитета СКЈ укинута и замењена функцијом председника СКЈ. Председник СКЈ имао је дужност да усмерава рад Председништва, као и да сазива и председава његовим састанцима. Током седница Председништва, конференције и на конгресу, председник СКЈ имао је право да покреће питања. Све до избора радног председништва, председник СКЈ је био одговорран за инаугурацију и председавање конгресом и конференцијом. Носилац функције је био дужан да одржава комуникацију са републичким огранцима СКЈ, да представља СКЈ у иностранству и да презентује и брани политику и праксу СКЈ. У статуту усвојеном на 9. конгресу СКЈ наведено је да председника бира конгрес и да је њему, конференцији и председништву одговоран за свој рад.
На 10. конгресу СКЈ, одржаном 27–30. маја 1974. године, Централни комитет је поново успостављен. Тито је на 10. конгресу изабран да служи неограничен мандат као председник СКЈ. Ову одлуку је касније потврдио и 11. конгрес СКЈ, одржан 20–23. јуна 1978. године, и она је унета у статут партије. Упркос томе што је имао неограничен мандат, Тито је као председник СКЈ остао одговоран Централном комитету СКЈ. Раније, на 2. конференцији од 25. до 27. јануара 1972. године, установљена је функција „Секретара Извршног бироа Председништва Централног комитета”, са Словенцем Станетом Доланцом као њеним првим носиоцем, а две године пре Титове смрти, 19. октобра 1978, председништво је установило функцију „Председавајућег Председништва Централног комитета”. Председник СКЈ функционисао је као први међу једнакима у односу на ове три функције. Након Титове смрти, Централни комитет СКЈ је одлучио да укине функцију председника СКЈ и преименује председавајућег у председника председништва. Председник председништва је био ограничен на једногодишњи мандат, а секретар председништва на двогодишњи мандат.
Председништво СКЈ бирало је председника председништва из редова својих чланова. Изабрани председник председништва морао је бити из друге републике или аутономне покрајине у односу на секретара председништва. Председник председништва је требало да председава седницама председништва, и заједно са секретаром председништва, надлежним чланом председништва задуженим за специфичну област политике и извршним секретарима, могао је да одређује дневни ред седница. Према партијским правилима, носилац функције је морао да одржава контакт са појединим члановима председништва и председништвом у целини заједно са секретаром председништва. Тек након консултација са појединим члановима и секретаром, председник је могао спроводити програм рада и одлуке усвојене од стране Централног комитета СКЈ и председништва. Носилац функције био је члан ex officio државног председништва све док партија није подржала уставне амандмане који су укинули ово право. По функцији, председник председништва био је и члан делегације Централног комитета СКЈ у Конференцији Социјалистичког савеза радног народа.
На 26. седници Централног комитета 13. конгреса, одржаној 11. септембра 1989. године, босански Хрват Иван Бригић, који је руководио радом на формулисању амандмана на статут партије на предстојећем 14. конгресу, предложио је укидање председништва и његову замену новим извршним телом, као и укидање функције председника председништва и поновно увођење позиције председника Централног комитета СКЈ, који би служио двогодишњи мандат. Када се 14. конгрес први пут састао 20–22. јануара, није успео да изабере Централни комитет СКЈ, нити да усвоји нови програм и статут партије. Актуелни председник председништва, Милан Панчевски, који је првобитно требало да се повуче на конгресу, наставио је да служи до истека свог мандата 17. маја, али није изабран његов наследник. Када се 32. седница Централног комитета 13. конгреса састала 23. маја, изабрала је црногорског члана председништва Миомира Грбовића за координатора уместо за вршиоца дужности председника председништва. Три дана касније, 26. маја, 14. конгрес је изабрао привремено руководство за сазивање 15. конгреса СКЈ. Није успело у свом задатку, и 22. јануара 1991. године, оно—као последњи савезни орган СКЈ—се самораспустило.
+Институционална историја највише функције Савеза комуниста Југославије Назив Установљена Укинута Установио Секретар Централног већа Комунистичке партије Југославије 23. април 1919. 22. маја 1926. 1. конгрес Технички секретар Централног већа Комунистичке партије Југославије 23. април 1919. 3. јун 1921. Председник Централног већа Комунистичке партије Југославије 24. јун 1920. 3. јун 1921. 2. конгрес Политички секретар Централног комитета Комунистичке партије Југославије 22. мај 1926. 8. децембар 1936. 3. конгрес Организациони секретар Централног комитета Комунистичке партије Југославије 22. мај 1926. 8. децембар 1936. Генерални секретар Централног комитета Савеза комуниста Југославије 8. децембар 1936. 4. октобар 1966. Комунистичка интернационала Председник Централног комитета Савеза комуниста Југославије 4. октобар 1966. 15. март 1969. 5. седница 8. Централног комитета Председник Савеза комуниста Југославије 15. март 1969. 29. јун 1982. 9. конгрес Председник Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије 4. мај 1980. 23. мај 1990. 11. седница 11. Централног комитета Координатор Председништва Централног комитета Савеза комуниста Југославије 23. мај 1990. 26. мај 1990. 32. седница 13. Централног комитета Председник Одбора за припрему конгреса демократске и програмске обнове Централног комитета Савеза комуниста Југославије 26. мај 1990. 22. јануар 1991. 14. ванредни конгрес
Ране године (1919–1936) Политички секретар