Каријера једне собарице (; „Бели телефони”) је италијанска филмска комедија из 1976. године, редитеља Дина Ризија, у којој главне улоге тумаче Агостина Бели, Виторио Гасман и Уго Тоњаци. Оригинални наслов филма се односи на италијанске комедије „белих телефона” из 1930-их и 1940-их година. Радња прати младу собарицу из Венеције која одлучује да следи свој сан и оде у Рим у нади да ће постати глумица.

Радња Марчела Валмарин је млада собарица из покрајине Венето, опчињена гламурозним филмовима из жанра „белих телефона”, која одлучује да оде у Рим како би постала глумица. На ту одлуку ју је навео гост хотела на венецијанском Лиду у којем ради; он се лажно представио као утицајни филмски импресарио како би је завео, обећавши јој малу улогу у филмској продукцији, уз формалну аудицију у престоници. У стопу је прати вереник Роберто Тревизан, коме је обећала да ће се венчати чим стигну у град. За ту прилику користе прославу десетогодишњице фашистичког режима, током које власти организују бесплатан пут у Рим са свечаном церемонијом венчања за све парове који одлуче да се венчају тог дана.

Међутим, по доласку у Рим, Марчела схвата да је преварена и да се изложила свим мукама путовања и брзоплетог венчања ни за шта. Ипак, убрзо је заводи нови „пробисвет”, црнокошуљаш Бруно, који јој, хвалећи се својим везама, обећава помоћ у глумачкој каријери. Роберто их једном приликом затиче заједно непосредно пре венчања. Сломљен, пред олтаром где се нижу венчања парова, он на свештениково питање јавно одговара са „не”, а затим бурно и насилно насрће на девојку.

Након што су га војници силом одвукли, Роберто бива мобилисан као „добровољац” за рат у Етиопији, захваљујући Бруновој интервенцији. Марчела постаје Брунова љубавница, али он, на њено огромно разочарање, гази сва обећања и приморава је на проституцију у јавној кући коју води његова мајка. Тамо јој се ипак отварају мала врата у свету музике захваљујући Гондрану Росију, композитору са бизарним сексуалним перверзијама; он је њена редовна муштерија и ангажује је као певачицу у својој групи.

Након случајног сусрета, Марчела пружа своје наклоности лично Бениту Мусолинију, који је уводи у свет филма, међу гомилу полтрона и ласкаваца. Дуче се касније побрине и за Роберта, шаљући га — поново као „добровољца” — у Шпанију као подршку Франковој војсци. Девојка брзо постиже успех под уметничким именом „Алба Дорис” и започиње стабилну везу са чувеним глумцем Франком Д’Енцом, зависником од кокаина. Њих двоје постају један од најпопуларнијих парова на италијанском платну.

Након пада фашизма 1943. године, Марчелино богатство и друштвени положај полако почињу да копне, због чега одлучује да се врати породици у родни Конељано. Креће на пут стари Фијат Тополином коју је оставио њен бивши кувар (након што јој је украо луксузни Ролс-Ројс), али пошто се ауто поквари, наставља пут пешке са смутљивим шверцером и потказивачем Јевреја, грбавцем Аделмом. Током дугог путовања кроз северну Италију, она се повремено проституише како би преживели.

На том путу среће и свог некадашњег партнера Франка, који сада снима ратне пропагандне филмове за Италијанску Социјалну Републику. Он је потпуно физички и психички уништен дрогом и убрзо умире од срчаног удара након што налети на групу партизана који му, кроз шалу, организују преки суд због „колаборације”. Када коначно стигне кући, Марчела не добија дочек какав је очекивала; њени родитељи, који су веровали да је богата и успешна, избацују је чим схвате да је све изгубила, сматрајући је само још једним гладним устима. Ипак, након рата, Марчела успева да стане на ноге и удаје се за згодног и имућног Швајцарца, произвођача чоколаде.

У међувремену, за Роберта се, након што је прошао кроз све страхоте ратова тог доба, верује да је погинуо у Совјетском Савезу током похода на Русију. Користећи пословно путовање свог супруга у ту земљу, Марчела га моли да је поведе како би пронашла гроб своје старе љубави и одала му почаст. Сељак којег њихов возач пита за пут до гробља заправо је непрепознатљиви Роберто, који се скућио у Русији са женом и децом. Роберто возачу даје тражена упутства и, док се Марчела и муж удаљавају не препознавши га, он се мирно враћа свом животу, жалећи се на јак ветар — јачи од оног који дува у његовој родној венецијанској лагуни.

Улоге

| Агостина Бели || Марчела Валмарин |- | Коки Понцони || Роберто Тревизан |- | Маурицио Арена || Лучани |- | Вилијам Бергер || Франц |- | Лино Тофоло || Гондрано |- | Виторио Гасман || Франко Д’Енца |- | Уго Тоњаци || Аделмо |- | Ренато Поцето || Бруно |- | Дино Балдаци || Бенито Мусолини |- | Паоло Барони || Габријелино |- | Алваро Витали || Марио

Референце

Спољашње везе

Категорија:Филмови 1976. Категорија:Филмови на италијанском језику Категорија:Италијанске филмске комедије Категорија:Филмови снимљени у Риму Категорија:Филмови које је дистрибуирао Морава филм