thumb|Прва страна поеме из Шекспирових сонета (1609)
Јадовање заљубљене () наративна је поема Вилијама Шекспира објављена 1609. године као део кварто издања Шекспирових сонета. Издавач је био Томас Торп.
Поема представља пример „женске тужбалице”, жанра који се често придодавао циклусима сонета. Остали познати примери укључују „Јадовање Розамунди” Самјуела Данијела, која прати његову збирку Делија (1592), затим „Јадовање Елстред” Томаса Лоџа уз збирку Филис (1593), дело Мајкла Дрејтона „Лепа Матилда” након збирке Огледало идеја (1594), као и „Касандру” Ричарда Барнфилда, објављену уз дело Синтија са одређеним сонетима.
Форма и садржај Поема се састоји од четрдесет седам строфа од по седам стихова, писаних у облику познатом као „краљевска строфа” (шема риме ABABBCC). Метар је истоветан ономе који је Шекспир користио у својој дужој наративној поеми Отмица Лукреције.
Дело почиње описом младе жене која јеца на обали реке, бацајући у воду исцепана писма, прстење и друге залоге љубави. Старац који се затекао у близини прилази јој и пита за узрок њене туге. Она му тада приповеда о бившем љубавнику који јој се упорно удварао, завео је и напослетку напустио. Детаљно препричава речи којима ју је опчинио, а своју исповест завршава признањем да би изнова поклекла пред лажним чарима тог младића:
Ауторство thumb|Илустрација поеме Џона Бела из 1774. Шекспирово ауторство ове поеме мало ко је доводио у питање све до почетка 19. века, када је Вилијам Хазлит изнео прве сумње. Године 1917. Џ. М. Робертсон је сугерисао да је ову поему, као и неколико драма, заправо написао Џорџ Чепман. Ипак, ова замисао није наишла на шире прихватање, а приписивање ауторства на основу општег естетског утиска у међувремену је постало реткост међу књижевним научницима.Sharon-Zisser, Shirley & Whitworth, Stephen. "Generating Dialogue on Shakespeare’s Lover’s Complaint". Sharon-Zisser, Shirley, editor.
„Јадовање заљубљене” садржи речи и језичке облике који се не појављују ни у једном другом Шекспировом делу, укључујући специфичне архаизме и латинизме. Едмонд Малоун је поему описао као „прелепу”, уз опаску да је Шекспир њоме можда покушао да се надмеће са Едмундом Спенсером. Критичари су такође приметили тематске сличности са ситуацијама из његових комада Све је добро што се добро сврши и Равном мером.
Према мишљењу Џона Керигана, поема се може сматрати прикладном кодом (завршетком) сонета, јер њен наративни троугао — који чине млада жена, старији човек и заводљиви просац — представља паралелу сличном троуглу који се среће у самим сонетима. Стенли Велс и Пол Едмондсон истичу следеће:
Данас је Шекспир широко прихваћен као аутор ове поеме. Томе у прилог иду и студије Кенета Мјура, Елиота Слејтера и Макдоналда П. Џексона.Shirley Sharon-Zisser & Whitworth, Stephen. "Generating Dialogue in Shakespeare's A Lover's Complaint", . Ashgate Publishing,
Алтернативна гледишта Један писац сугерише да је аутор поеме анонимни песник из раног елизабетанског доба.Marina Tarlinskajam "Who Did NOT Write A Lover's Complaint", Shakespeare Yearbook 15, 2005.
Брајан Викерс је 2007. године изнео тезу да је аутор заправо Џон Дејвис из Херефорда, писац теолошких памфлета.Vickers, John, Shakespeare, 'A Lover's Complaint', and John Davies of Hereford, Cambridge University Press, 2007. Он је детаљно образложио аргументе о томе зашто поема по својој природи не припада Шекспиру, наводећи бројне вербалне паралеле између „Јадовања” и познатих Дејвисових дела — као што су стихови: „Гдје кам је срце, да сушит не хтједне ту воду? Груди да остану ледне?”. На основу тих доказа, поема је изостављена из издања Шекспирових сабраних дела Краљевског Шекспировског друштва из 2007. године.
Макдоналд П. Џексон је у својој рецензији Викерсове књиге ово изостављање назвао „грешком”, оценивши Викерсове доказе као „веома оскудне”. Џексон додаје:
Харолд Лав је у свом приказу за The Times Literary Supplement изразио сличне сумње у вези са Викерсовим предлогом:
Референце
Спољашње везе
Категорија:Поезија Категорија:Дела Виљема Шекспира