Седам сакрамената Католичке цркве, које је према католичком богословљу установио Исус Христос и поверио их Цркви. Сакраменти су видљиви обреди који се сматрају знацима и делотворним каналима благодати Божје за све који их примају с одговарајућом расположеношћу.
Сакраменти се често класификују у три категорије: сакраменти иницијације (у Католичку цркву и мистично тело Христово), које чине крштење, потврда и евхаристија; сакраменти исцељења, које чине покајање и болесничко помазање; и сакраменти служења: свети редови и брак. Осим тога, крштење и покајање су познати и као „сакраменти мртвих“ (у смислу да душе грешника које се сматрају мртвима пред Богом могу задобити живот кроз ове сакраменте), док се осталих пет заједнички називају „сакраменти живих“.
Набрајање мини|Седам сакрамената Католичке цркве
Историја Број сакрамената у раној цркви био је променљив и недефинисан; Петар Дамјани је, на пример, набројао једанаест, укључујући и посвећење краљева. Иго од Светог Виктора побројао их је скоро тридесет, иако је крштење и свето причешће ставио на прво место са посебним значајем. Садашњих седам сакрамената установио је у својим Сентенцама Петар Ломбардски, а ових седам потврдио је Четврти латерански сабор 1215. године.
Садашње стање Катехизам Католичке цркве наводи сакраменте на следећи начин: „Целокупан литургијски живот Цркве врти се око евхаристијске жртве и сакрамената. У Цркви постоји седам сакрамената: крштење, потврда или миропомазање, евхаристија, покајање, болесничко помазање, свети редови и брак.“
Списак од седам сакрамената који је већ дао Фирентински сабор (1439) поново је потврдио Тридентски сабор (1545–1563), који је изјавио:
Догматски аспекти „Света предаја и Свето писмо чине један свети депозит речи Божје, поверен Цркви.“ „У литургији, пре свега у сакраментима, постоји део, део који је божански установљен и чији је Црква чувар, и делови који се , које Црква има власт, а понекад и дужност да прилагоди културама недавно евангелизованих народа.“ Крштење се не може променити да би се дозволила нетринитарна формула. „Свако ко је свестан тешког греха мора примити сакрамент Помирења пре него што приступи причешћу.“ Што се тиче брака, „заснивајући се на Светом писму, које хомосексуалне чинове представља као чинове тешке изопачености, предаја је увек изјављивала да су 'хомосексуални чинови суштински непоређени'[...] супротни природном закону.“Catechism of the Catholic Church, 2357 „Ређење жена није могуће.“
Делотворност сакрамената не зависи од тога да ли је служитељ у стању благодати. Њихова моћ не долази ни од служитеља ни од примаоца, већ од Бога, и верује се да сам Христос делује у сакраментима. Међутим, стварни учинци („плодови“) сакрамента зависе и од расположености примаоца: „да би литургија могла произвести своје пуне учинке, потребно је да верни дођу к њој с одговарајућом расположеношћу, да њихов ум буде усклађен с њиховим гласом, и да сарађују с божанском благодаћу да је не би примили узалуд“.Sacrosanctum Concilium, 11
Вера и благодат мини|Раздељивање божанских благодати од стране Цркве кроз сакраменте. У средишту персонификација Еклесије са (папском) тијаром; изнад ње крштење, из којег теку потоци благодати; десно брак, евхаристија, исповест; лево болесничко помазање, свети редови, потврда (Јоханес Хопфе, Врисбершки епитаф, Хилдесхајм, пре 1615) Католичка црква учи да су сакраменти „делотворни знаци благодати, установљени од Христа и поверени Цркви, кроз које нам се дарује божански живот“. Сакраменти претпостављају веру и, кроз своје речи и обредне елементе, такође је хране, јачају и дају јој израз.Други ватикански сабор, Sacrosanctum Concilium, параграф 59, цитирано у Catechism of the Catholic Church, 1123
Црква учи да учинак сакрамента долази ex opere operato, самом чињеницом да се дели, без обзира на личну светост служитеља који га дели.New Catholic Dictionary Међутим, недостатак одговарајуће расположености примаоца да прими пренесену благодат може блокирати делотворност сакрамента код те особе.
Иако је сама црква универзални сакрамент спасења, сакраменти Католичке цркве у строгом смислу су седам сакрамената који „дотичу све етапе и све важне тренутке хришћанског живота: они дају рођење и раст, исцељење и послање хришћанском животу вере“. „Црква тврди да су за вернике сакраменти Новог савеза потребни за спасење“, иако нису сви потребни сваком појединцу.
Сакраменти иницијације
Компендијум Катехизма Католичке цркве наводи: „Хришћанска иницијација се остварује помоћу сакрамената који постављају темеље хришћанског живота. Верни препорођени Крштењем, јачају се Потврдом, а затим се хране Евхаристијом.“ Катехизам Католичке цркве каже: „У источним обредима хришћанска иницијација одојчади такође почиње Крштењем одмах праћеним Потврдом (Миропомазањем) и Евхаристијом, док у римском обреду следе године катехезе пре него што се касније доврши Потврдом и Евхаристијом, врхунцем њихове хришћанске иницијације“ (KKC 1233). Поново у Делима апостолским, крштење, полагање руку (потврда/миропомазање) и Ломљење хлеба деле се вернима у кратком временском размаку (Дела 2, 42; 8,14; 19,6). Источне цркве следиле су сакраменте иницијације од раних дана. Латинска црква, иако је делила три сакрамента—крштење, потврду и евхаристију—одвојено, задржала је идеју јединства ових сакрамената. Стога KKC 1233 имплицира да се хришћанска иницијација довршава дугогодишњом припремом у Латинској цркви. Многе источне цркве обновиле су своју изворну традицију хришћанске иницијације коју су изгубиле услед латинизације.
Крштење
Сцена крштења. Витраж, Париз, последња четвртина 12. века. Из Сент Шапел у Паризу.|мини Католичка црква види крштење као први и основни сакрамент хришћанске иницијације. У Западној или Латинској цркви, крштење се данас обично дели поливањем водом три пута по глави примаоца, уз изговарање крсне формуле: „Ја те крстим у име Оца и Сина и Светога Духа“ (уп. ). У источним католичким црквама византијског обреда користи се погружење или потапање, а формула је: „Крштава се слуга Божји, Н., у име Оца, и Сина, и Светога Духа.“ Иако се шкропљење обично не користи, његова ваљаност је прихваћена, под условом да вода тече преко коже, јер у супротном није прање. Католичка црква учи да је крштење темељни сакрамент хришћанске иницијације, установљен од Христа да очисти појединце од источног греха и да их угради у цркву. Према католичкој доктрини, источни грех настао је непослушношћу Адама и Еве у Еденском врту, што је резултирало палом људском природом која се преноси на све њихове потомке. Ово стање источног греха није лична кривица, већ стање које наслеђују сви људи, како је потврђено у Катехизму Католичке цркве: „Подлегавши искушењу, Адам и Ева починише лични грех, али тај грех погађа људску природу коју ће они пренети у палом стању. То је грех који ће се преносити рађањем на цело човечанство, то јест, преношењем људске природе лишене првобитне светости и праведности.“
Потврда
Потврда или Миропомазање је други сакрамент хришћанске иницијације. „Зове се Миропомазање (у источним Црквама: помазање светим миром или кризмом) јер је битни обред сакрамента помазање кризмом. Зове се потврда јер потврђује и јача крсну благодат.“ Додељује се „помазањем светом Кризмом (уље помешано с балзамом и посвећено од бискупа), које се врши полагањем руке служитеља који изговара сакраменталне речи својствене обреду.“ Ове речи, у својим западним и источним варијантама, односе се на дар Светог Духа који означава примаоца као печатом. Кроз овај сакрамент благодат дата на крштењу се „оснажује и продубљује.“ Као и крштење, потврда се може примити само једном, и прималац мора бити у стању благодати (што значи слободан од било ког познатог неисповеданог смртног греха) да би примио њене учинке. „Изворни“ служитељ сакрамента је ваљано посвећени бискуп; ако свештеник („презвитер“) дели сакрамент – као што се обично чини у источним Црквама и у посебним случајевима (као што је крштење одрасле особе или у опасности од смрти малог детета) у Латинској цркви (KKC 1312–1313) – веза са вишим редом назначена је употребом уља (познатог као „кризма“ или „миро“) благословљеног од бискупа на сам Велики четвртак или на дан близу њега. На Истоку, који задржава древну праксу, сакрамент дели парох одмах након крштења. На Западу, где је сакрамент обично резервисан за оне који могу разумети његов значај, одлаган је до раног пунолетства примаоца; у 20. веку, након што је папа Пије X увео прву причест за децу по достизању доба разума, пракса примања потврде касније од Евхаристије постала је широко распрострањена; али се традиционални редослед, са потврдом која се дели пре Прве причести, све више обнавља. (Taylor Trade ),
Евхаристија
мини|десно|Причест свете Терезије, Хуан Мартин Кабезалеро, Музеј Лазара Галдијана, Мадрид Евхаристија, такође названа Пресвети Сакрамент, је сакрамент – трећи хришћанске иницијације, онај за који Катехизам Католичке цркве каже да „довршава хришћанску иницијацију“ – којим католици примају Тело и Крв Исуса Христа и учествују у евхаристијском спомену његове једне жртве. Први од ова два аспекта сакрамента такође се назива Свето Причешће. Хлеб – који мора бити пшенични, и који је бесквасни у латинском, јерменском и етиопском обреду, али је квасни у већини источних обреда – и вино – које мора бити од грожђа – коришћени у евхаристијском обреду, у католичкој вери, претварају се у својој унутрашњој стварности, иако не и у појавности, у Тело и Крв Христову, промена која се назива транссупстанцијација. „Служитељ који може извршити сакрамент Евхаристије у личности Христа једино је ваљано заређени свештеник.“ Реч „свештеник“ овде (на латинском sacerdos) укључује и бискупе и оне свештенике који се такође називају презвитери.Док у енглеском језику реч „priest“ обично значи неко примљен у други од три света реда (такође зван презвитерат) али не и у највиши, онај бискупа, латински текст који лежи у основи ове изјаве користи латински израз sacerdos, који обухвата и бискупе и, у уобичајеном енглеском смислу, свештенике. Да би се односио искључиво на свештенике у уобичајеном енглеском смислу, латински користи реч . Види Ђакони, као и свештеници (sacerdotes), редовни су служитељи Светог Причешћа, а лаици могу бити овлашћени да делују као изванредни служитељи Светог Причешћа. Евхаристијско славље сматра се „извором и врхунцем“ хришћанског живота, врхунцем Божјег посвећујућег деловања на верне и њиховог обожавања Бога, тачком додира између њих и небеске литургије. Толико је важно да се учешће у евхаристијском слављу (види Миса) сматра обавезним сваке недеље и на заповедни празник и препоручује се другим данима. Такође се препоручује онима који учествују у Миси примање, са одговарајућом расположеношћу, Светог Причешћа. Ово се сматра обавезним бар једном годишње, током ускршњег времена.
Обновљени ред иницијације Током друге половине 2010-их, неке дијацезе Латинске цркве у Сједињеним Државама, као и другде, вратиле су се изворном поретку три сакрамента хришћанске иницијације, то јест: крштење, потврда и, на крају, прва причест.
Катехизам Католичке цркве упућује на овај поредак у бр. 1212, и у бр. 1322 каже: „Света Евхаристија довршава хришћанску иницијацију.“
Дељење Евхаристије пре потврде почело је у Латинској цркви, за разлику од других хришћанских тела, због папе Пија X и његовог декрета Quam singulari Christus amore (прев.: „Колико је посебна била Христова љубав“) из 1910. године, који је рекао да се причест не сме одлагати дуже од тренутка када дете достигне доба разума. Америчке дијацезе су се повиновале, али нису помериле потврду заједно с њом са каснијег узраста.
Сакраменти исцељења Покајање