мини|upright=1.25|Уздизање путира након посвећења током свечане мисе коју служи Свештеничко братство Светог Петра
Тридентска миса (), позната и као изванредна форма римског обреда, usus antiquior („древнија пракса”), Vetus Ordo („стари ред”), традиционална латинска миса (TLM) или традиционални обред, облик је мисе у Римокатоличкој цркви који се налази у Римском мисалу кодификованом 1570. године и објављиваном са изменама све до 1962. године. Служена готово искључиво на црквенолатинском језику, била је најраширенија евхаристијска литургија на свету од свог увођења 1570. до замене Мисом Павла VI која је проглашена 1969. године (са ревидираним Римским мисалом из 1970).
Назив „тридентска” потиче од латинске речи Tridentinus, што значи „који се односи на град Тренто (Тридент)”, где је одржан Тридентски сабор на врхунцу контрареформације. Као одговор на одлуку тог сабора, папа Пије V прогласио је Римски мисал из 1570. године, учинивши га обавезним у целој Латинској цркви, изузев у местима и верским редовима који су користили обреде старије од 1370. године.
Дозволе за служење тридентске мисе мењали су сукцесивни папе, а најнедавније их је ограничио папа Фрањо својим апостолским писмом (motu proprio) Traditionis custodes 2021. године. Ова одлука изазвала је велике контроверзе међу традиционалистичким католицима.
Терминологија мини|десно|Католички олтар римског обреда припремљен за свечану мису. Наслоњене на табернакул и два свећњака налазе се олтарне картице (које се понекад повезују са тридентским начином служења мисе). Термин „тридентска миса” односи се на служења у складу са узастопним издањима Римског мисала чији се назив приписује Тридентском сабору (Missale Romanum ex decreto Sacrosancti Concilii Tridentini restitutum) и папама који су извршили ревизију представљену у одређеном издању. Прво од ових издања је оно из 1570. године, у којем се након помињања Тридентског сабора наводи папа Пије V (Pii V Pont. Max. iussu editum).Manlio Sodi, Achille Maria Triacca, Missale Romanum, Editio Princeps (1570) (Libreria Editrice Vaticana 1998) Последње издање, из 1962. године, помиње папе само уопштено (Missale Romanum ex decreto SS. Concilii Tridentini restitutum Summorum Pontificum cura recognitum). Издања новија од 1962. године помињу Други ватикански сабор уместо Тридентског сабора, као у издању из 2002. године: Missale Romanum ex decreto Sacrosancti Oecumenici Concilii Vaticani II instauratum auctoritati Pauli Pp. VI promulgatum Ioannis Pauli Pp. II cura recognitum.
Понекад се термин „тридентска миса” користи у ужем смислу за мисе у којима се користи последње типично издање Римског мисала из 1962. године, које је једино и даље одобрено, под одређеним условима, као изванредна форма мисе римског обреда.
Неки ову форму мисе називају „латинском мисом”. Међутим, и то је ограничена употреба израза чије је стварно значење шире. Миса Другог ватиканског сабора такође има свој нормативни текст на латинском, на основу којег се раде преводи на народне језике, и, осим на мисама за које су црквене власти одредиле да се служе на језику народа, свуда се може служити на латинском језику.
Мали број људи говори о тридентској миси уопште или о њеној форми из 1962. као о „грегоријанском обреду”. Термин „тридентски обред” се такође понекад среће, али је папа Бенедикт XVI изјавио да није исправно говорити о Римском мисалу из 1962. и оном који су објавили каснији папе као о два различита обреда: уместо тога, написао је он, ради се о „двострукој употреби једног те истог” римокатоличког обреда. Отац Хју Самервил-Напман тврди да би то ипак требало да буду засебни обреди, будући да је миса проглашена на Тридентском сабору већ била претходно постојећа литургија Римске дијацезе и има директни континуитет са мисом коју су практиковали апостоли, док су промене уведене примени мисе Павла VI толико велике да она више не личи ни на једну католичку литургију практиковану пре 20. века.
Други називи за издање које је прогласио папа Јован XXIII 1962. године јесу изванредна форма или usus antiquior („древнија пракса”).
Традиционалистички католици, чија је најпознатија карактеристика приврженост тридентској миси, често је називају „традиционалном мисом” или „традиционалном латинском мисом”. Припрему издања Римског мисала Пија V они описују као „кодификацију” бившег облика мисе, за који је папа рекао да су стручњаци којима је поверио посао упоредили постојећи текст со древним рукописима и списима, обновили га у „првобитни облик и обред светих отаца” и додатно исправили. Да би разликовали ову форму мисе од мисе Другог ватиканског сабора, традиционалистички католици је понекад називају „мисом свих времена” и кажу да долази „од Цркве апостола, и на крају, заправо, од Онога који је њен главни свештеник и њена безгрешна жртва”.
Језик У већини земаља, језик који се користио и који се користи за служење тридентске мисе јесте латински, који је постао језик римске литургије крајем 4. века.
Кликните за приказ језичких изузетака у историји тридентске мисе Постојали су неки изузеци, пре свега у мисионарским областима или за древне цркве са успостављеном традицијом светог језика:
У Далмацији и деловима Истре у Хрватској, литургија се служила на црквенословенском језику на глагољици још од времена Ћирила и Методија, а одобрење за употребу овог језика проширено је и на неке друге словенске регије између 1886. и 1935. године. Крајем 16. века мисионарима који су радили у Индији одобрено је коришћење сиријског језика за мису. Папа Павле V је 27. јуна 1615. одобрио да се миса и божански официј служе, а сакраменти деле, на кинеском језику према римском обреду. Лодовико Буљо (S.J.) превео је Мисал, Ритуал и велики део Бревијара на кинески. Ова дозвола никада није искоришћена у пракси. Слично томе, 17. априла 1624. босоногим кармелићанима одобрена је употреба арапског језика у мисији у Персији, а 30. априла 1631. театинцима је дозвољено да користе грузијски или јерменски језик у својој мисији у Грузији. Дозвола за употребу арапског проширена је и на фрањевце у Светој земљи у 19. веку. Мисионарима у Канади било је одобрено да користе мохочки и алгонквински превод редовних и променљивих делова тридентске мисе најмање до средине 19. века. Године 1958. дата је дозвола за коришћење хинди језика на мисама у Индији.
Након објављивања Римског мисала из 1962. године, Инструкција о спровођењу Конституције о светој литургији Другог ватиканског сабора (*Sacrosanctum Concilium*) из 1964. године уметнула је да се „по правилу посланица и јеванђеље на миси читају на народном језику”. Бискупске конференције су, уз сагласност Свете столице, требало да одлуче који ће се још делови мисе служити на језику народа.
Ван Католичке цркве: Народни језик у служење тридентске мисе увели су поједини европски старокатолици (већина старокатолика користи тридентску мису, било на народном језику или на латинском) и англикански англокатолици (увођењем Енглеског мисала). Неки православни хришћани западног обреда, посебно у Викаријату западног обреда Антиохијске православне хришћанске архидијацезе Северне Америке, користе тридентску мису на народном језику са мањим изменама под називом „Божанствена литургија Светог Григорија”.
Ревизија литургије папе Пија V У време Тридентског сабора, традиције сачуване у штампаним и рукописним мисалима знатно су се разликовале, те се тежило стандардизацији како унутар појединачних дијацеза, тако и у целом латинском Западу. Стандардизација је била неопходна и како би се спречио продор протестантских идеја у литургију након протестантске реформације.
Папа Пије V је сходно томе 1570. године законом увео једнообразност својом папском булом „Quo primum”, наредивши употребу Римског мисала који је он ревидирао. Дозволио је да преживе само они обреди који су били стари најмање 200 година у време проглашења његовог Мисала из 1570. Неколико обреда који су остали постепено су напуштени, иако је Амброзијански обред преживео у Милану (Италија) и суседним областима, ширећи се чак и на Швајцарску, а Мозарабски обред остао је у употреби у ограниченој мери у Толеду и Мадриду у Шпанији. Кармелићански, картузијански и доминикански верски редови задржали су своје обреде, али су у другој половини 20. века кармелићани и доминиканци ипак одлучили да усвоје стандардни римски обред. Обред из Браге, у северном Португалу, практично је напуштен: од 18. новембра 1971. та архидијацеза дозвољава његову употребу само опционо.
Почевши од касног 17. века, у Француској и суседним областима попут Минстера, Келна и Трира у Немачкој, забележен је велики број независних мисала које су објављивали бискупи под утицајем јансенизма и галиканизма. Овоме је дошао крај када су опат Геранже и други у 19. веку покренули кампању за повратак Римском мисалу.
Ревизија литургије Пија V имала је као један од својих декларисаних циљева обнављање Римског мисала „на првобитни облик и обред светих отаца”. Због релативно ограничених ресурса који су били доступни његовим научницима, овај циљ заправо тада није у потпуности остварен."Just after the Council of Trent, the study 'of ancient manuscripts in the Vatican library and elsewhere', as Saint Pius V attests in the Apostolic Constitution Quo primum, helped greatly in the correction of the Roman Missal. Since then, however, other ancient sources have been discovered and published and liturgical formularies of the Eastern Church have been studied..." (Apostolic Constitution Missale Romanum).
Три различита издања Римског мисала Пија V, са мањим варијацијама, појавила су се 1570. године – фолио и кварто издање у Риму и фолио издање у Венецији. Репродукција оног што се сматра најранијим издањем (editio princeps) објављена је 1998. године.; издавач: Libreria Editrice Vaticana; увод и апендикс: Manlio Sodi и Achille Maria Triacca Током штампања editio princeps, неке исправке су урађене лепљењем ревидираних текстова преко делова већ одштампаних страница.Увод у репродукцију editio princeps, стр. XXVI-XXX Следеће, 1571. године уследило је још неколико издања са разним исправкама текста.Увод у репродукцију editio princeps, стр. XXI
Историјске варијације мини|Римски мисал на глагољици штампан у Хрватској 1483. године У апостолској конституцији (папској були) Quo primum, којом је прописао употребу свог издања Римског мисала из 1570. године, папа Пије V је одредио: „Наређујемо да се нашем недавно објављеном Мисалу ништа не додаје, ништа из њега не изоставља, нити да се било шта у њему мења.” Ово, наравно, није искључивало измене које би донео неки будући папа, па је и сам папа Пије V додао у Мисал празник Богородице од Победе како би прославио победу у бици код Лепанта 7. октобра 1571. године. Његов непосредни наследник, папа Гргур XIII, променио је назив овог празника у „Празник пресвете Богородице од Ружарија”, а папа Јован XXIII га је касније променио у „Богородица од Ружарија”.
Рад Пија V на значајном смањењу броја празника у Римском календару убрзо су поништили његови наследници. Празници које је он укинуо, попут Ваведења Пресвете Богородице, Свете Ане и Светог Антуна Падованског, обновљени су чак и пре него што је објављено типично издање мисала Климента VIII из 1604. године.
Током наредних векова нови празници су више пута додавани, а рангови појединих празника су подизани или спуштани. Поређење између календарâ папе Пија V и Општег римског календара из 1954. показује промене учињене од 1570. до 1954. године. Папа Пије XII извршио је општу ревизију 1955. године, а папа Јован XXIII је унео додатне ревизије 1960. године, поједноставивши терминологију везану за рангирање литургијских светковина.
Иако је 8. децембра задржао празник који је назвао „Зачеће Блажене Марије” (изузимајући реч „Безгрешно”), Пије V је укинуо постојећу посебну мису за тај празник, наложивши да се уместо ње користи миса за Рођење Маријино (где је реч „Рођење” замењена речју „Зачеће”). Део те старије мисе касније је оживљен у миси коју је папа Пије IX наложио да се користи за овај празник.