мини|upright 1.2|Казабланка 1572. године, када се још увек звала Анфа.
Историја града Казабланке у Мароку била је обележена бројним политичким и културним променама. У различитим периодима градом су владали берберски, римски, арапски, португалски, шпански, француски, британски и марокански режими. Град је имао важну позицију у региону као лучки град, што га је чинило драгоценим низу освајача током његове ране историје.
Оригинално берберско име, Анфа (што на српском значи „брдo”), користили су локални становници све док земљотрес 1755. године није уништио град. Када је султан Мухамед ибн Абдулах обновио градску медину, дао јој је име „ad-Dār al-Bayḍāʾ” (), што је дослован превод имена Казабланка на арапски језик. Француске снаге окупирале су град 1907. године и усвојиле шпански назив, Казабланка. Име Анфа данас се односи на област унутар Казабланке, смештену мало западније од медине из 18. века.
Римска Анфа мини|лево|Римски новчић Јубе II сличан онима пронађеним у олупини унутар римске луке Анфа.
Лав Африканац дефинисао је Анфу као град који су изградили Римљани у својој познатој књизи Опис Африке (Descrittione dell'Africa), написаној у 16. веку.
Подручје данашње Казабланке основали су и населили Бербери око 10. века пре нове ере.Casablanca - Jewish Virtual Library Користили су је као луку Феничани, а касније и Римљани.
Римљани су окупирали ово подручје 15. године п. н. е. и створили важну трговачку луку касније познату као Анфа, која је била директно повезана са острвом Могадор у Пурпурним острвима јужне Мауританије. Одатле су набављали специјалну боју којом се бојила љубичаста пруга на тогама империјалних римских сенатора. Експедиција Јубе II ради откривања Канарских острва и Мадеире вероватно је кренула управо из Анфе.
Римска лука, која се на латинском вероватно првобитно звала Anfus, била је део берберске клијентске државе Рима све до цара Августа. Када је Рим анектирао краљевство Птолемеја од Мауританије, Анфу је у састав Римског царства укључио Калигула. Међутим, ово је учињено само номинално, јер се римски лимес налазио неколико десетина километара северно од луке (римска војна утврђења Мавретаније Тингитане налазила су се само неколико километара јужно од римске колоније под називом Сала Колонија). Ипак, римска Анфа — повезана углавном трговином и социокултурним везама са Волубилисом (који је био „аутономан” од Рима од 285. године) — опстала је до 5. века, када су Вандали освојили римску северозападну Африку.
Римска олупина из 2. века, из које је извучено 169 сребрних новчића, показује да су Римљани ценили ову корисну луку за трговину. Постоје чак и докази о трговини маслиновим уљем са римским градовима Волубилис и Тингис у 3. веку. У лучком граду је вероватно постојала мања заједница хришћана (повезаних са римским трговцима) све до петог или шестог века.
Баргавата Велико берберско племе, Баргавата, населило се на подручју између река Бу Регрег на северу и Ум Ер-Рбија на југу. Оно је основало независно берберско краљевство у Тамасни око 744. године након Берберског устанка против омејадског калифа Хишама ибн Абд ал-Малика. Опстало је све док га нису освојили Алморавиди 1068. године.
Алмохадски султан Абд ал-Мумин протерао је племе Баргавата из Тамасне 1149. године и заменио их бедуинским арапским племенима, нарочито племенима Бану Хилал и Бану Сулајм.S. Lévy, Pour une histoire linguistique du Maroc, dans ()cf. Marçais, Les Arabes en Berbérie, p. 523 sq. et 532 sq.
Рани нови век лево|мини|Анимација која моделује цунамије изазване земљотресом 1755. године, који је уништио насеље Анфа. Током 14. века, под влашћу династије Маринида из племена Зената, град је добио на значају као лука, а почетком 15. века поново је постао независан. Постао је сигурна лука за берберске пирате. Године 1468. град је заузело и уништило Португалско краљевство под вођством краља Афонса V Африканца. Португалци су искористили рушевине да би 1515. изградили војну тврђаву. Село које је око ње изникло названо је „Casa Branca”, што на португалском значи „Бела кућа”.
Након смрти краља Себастијана у одлучујућем португалском поразу од стране Саадијског царства у бици код Алкасер Кибира и кризе око наслеђа која је уследила, Португалија, а са њом и Казабланка, постала је део Иберијске уније од 1580. до 1640. године. Отцепљењем Португалије 1640. године, Казабланка је поново постала португалска испостава све до 1755. године, када ју је уништио земљотрес, након чега су је Португалци напустили. мини|Артефакти у Јеврејском музеју Казабланке. Медину у Казабланки основао је 1770. године султан Мухамед III ибн Абдулах (1756–1790), унук Исмаила ибн Шарифа. Изграђен уз помоћ Шпанаца, град је назван Casa Blanca (бела кућа на шпанском), што је на арапском преведено као Дар ел Бејда.
19. век мини|лево|План Казабланке из 1907. године, када су Французи бомбардовали град; план је припремио француски лекар Фредерик Вајсгербер, а објављен је у часопису L'Illustration, 10. августа 1907. мини|Први немачки конзулат у Мароку налазио се у Казабланки. У 19. веку Казабланка је постала главни добављач вуне за брзо растућу текстилну индустрију у Великој Британији, а бродски саобраћај се повећао (Британци су заузврат почели да увозе данас познато национално пиће Марока, барут чај). До 1860-их година у граду је било око 5.000 становника, а становништво је порасло на око 10.000 до касних 1880-их.Pennel, CR: Morocco from Empire to Independence, Oneworld, Oxford, 2003, Казабланка је расла захваљујући систему штићеника, преко којег су Мароканци под заштитом европских сила постајали независни од Махзена. Казабланка је такође била једна од главних атлантских лука која је прихватала јеврејске мигранте из унутрашњости Марока након мисије Мозеса Монтефјореа у Мароку 1864. године.
Казабланка је остала лука скромне величине, са популацијом од око 12.000 људи у року од неколико година након француског освајања и доласка француских колонијалиста у град 1906. године, тада само као администратора у оквиру сувереног султаната. До 1921. године тај број ће порасти на 110.000, углавном захваљујући развоју сиротињских четврти (bidonvilles).
Француска владавина
Француска инвазија лево|мини|Маузолеј Сиди Бељут мини|лево|Galilée, француска крстарица стационирана у Казабланки као одговор на нереде због пруге преко гробља у јуну 1907.
мини|Разгледница која приказује француску крстарицу Gloire како артиљеријском ватром гранатира град током бомбардовања Казабланке августа 1907.
Након Споразума из Алхесираса 1906. године, којим је француској компанији La Compagnie Marocaine додељено право да гради модерне луке у Казабланки и Сафију, изградња у луци Казабланка почела је 2. маја 1907. године. Пруга уског колосека која се протезала од луке до каменолома у насељу Рош Ноар ради допремања камења за изградњу лукобрана, прелазила је преко некрополе Сиди Бељут, подручја које су Мароканци сматрали светим. Поред тога, Французи су почели да контролишу царину.
Дана 28. јула делегација која је представљала племена регије Шауја, предвођена Хаџом Хамуом из племена Улад Хриз, извршила је притисак на Абу Бакра бин Бузаида, каида Казабланке и представника султана Абделазиза и Махзена у граду, са три захтева: уклањање француских официра из царинарнице, хитан прекид изградње луке и уништење железничке пруге.
Паша је одуговлачио и одложио одлуку за подне 30. јула, до када су припадници регионалних племена ушли у град и започели побуну. Једна група је сачекала воз да крене ка Рош Ноару по камење из каменолома, а затим су набацали камење на пругу иза њега да би га изоловали. Када се воз вратио, био је ухваћен у заседу; француски, шпански и италијански радници су убијени, а воз је уништен. мини|Паша и представник Махзена у Казабланки, Си Бубкер Бен Бузид Слауи, као заробљеник на француској крстарици Галиле.
Ово је било оправдање које су Французи чекали. Од 5. до 7. августа, флота француских оклопних крстарица бомбардовала је Казабланку и француске трупе су се искрцале, чиме је означен почетак инвазије на Мароко са запада. Французи су затим преузели контролу над Казабланком и регијом Шауја. Овим је ефективно започет процес колонизације, иако француска контрола над Казабланком није формализована све до потписивања Споразума у Фесу 30. марта 1912. године.
Комерцијална експанзија Град се прелио изван својих зидина; око капије Баб Маракеш изграђени су западноафричка четврт и маса сиромашних објеката од ћерпича. Капија пијаце била је окружена магацинима и продавницама. Унутар зидина налазио се марокански град, местимично полумодеран, са кривудавим улицама, шиљатим или лоше поплочаним, које је и најмања киша претварала у блатњаве рупе, са уским трговима, стешњеним између кућа у низу, ниским и без посебне архитектуре. Осим џамија, неколико стамбених врата и немачког конзулата, ниједан споменик није привлачио поглед посетилаца (према сведочењу поручника Сегона 1910. године).
Колонијална лука Ибер Лиоте био је први француски војни гувернер у Мароку, са титулом résident général. Лиоте је 1913. године позвао Анрија Проста да преузме урбанистичко планирање мароканских градова, а његов рад у Казабланки хваљен је због примене принципа урбанизације.Cohen, Jean-Louis. Henri Prost and Casablanca: the art of making successful cities (1912-1940). The New City, (fall 1996), № 3, Европски град (ville européenne) се лепезасто ширио источно око медине, или — како су је Французи звали — la ville indigène (урођенички град). Простор непосредно испред источних зидина медине, који се раније користио као пијачни простор, познат као Assouq Elkbiir (السوق الكبير) или „велика пијаца”, трансформисан је у Француски трг (Place de France), данас познат као Трг Уједињених нација. Доминирајући сахат-кулом изграђеном 1908. године, трг је обележавао контактну тачку између мароканске медине и европског новог града.
Француске власти су 1915. године одржале Француско-мароканску изложбу (Exposition Franco-Marocaine), што је био приказ француске меке моћи након бомбардовања града 1907. године и током текуће „пацификације” или окупационих ратова — нарочито Зајанског рата — и прилика да се инвентаришу марокански ресурси и занати.
Град бележи пораст становништва од 1907. године; део тог раста био је резултат европске емиграције и француске колонијалне политике. Као главни град Марока под француском управом, град је привлачио европске професионалце, трговце и досељенике да се настане у Казабланки. Европско становништво било је различитог порекла; већину су чинили грађани француског порекла, уз значајну популацију људи шпанског, италијанског и португалског порекла. До 1914. године, Европљани су чинили 40% укупног становништва Казабланке; имали су сопствене школе, цркве, болнице и места за рекреацију.
Године 1930. Казабланка је била домаћин трке светског шампионата у Формули 1. Трка је одржана на новом тркалишту Анфа. Године 1958. трка је одржана на стази у Аин Дијабу (види Велика награда Марока). Године 1983. Казабланка је била домаћин Медитеранских игара. мини|Коњичка статуа Ибера Лиотеа, рад Антоана Маркизија и Франсоа Коњеа, постављена на Тргу Лиоте 1938. године. За време Лиотеовог мандата, Казабланка се трансформисала у марокански економски центар и највећу афричку луку. План улица Казабланке заснован је на раду француског архитекте Анрија Проста, који је поставио центар града на месту где се налазила главна пијаца у Анфи. Из те тачке се све главне улице зракасто шире ка истоку и југу.
Епидемија тифуса из 1937–1938. године била је искоришћена од стране колонијалних власти као изговор за присвајање урбаних простора у Казабланки. Сиротињска насеља (bidonvilles) су потиснута из центра града, а њихови становници расељени.
Други светски рат Казабланка је била важна стратешка лука током Другог светског рата. У новембру 1942. године, Британци и Американци су организовали напад на Северну Африку из три правца (Операција Бакља), од којих је најзападнији био усмерен на Казабланку.