мини|300px|Мапа света према Херодоту Током гвозденог доба и класичне антике, Либија (од грч. Λιβύη: Libyē, што потиче из берберског: Либу) односила се на област северне Африке непосредно западно од реке Нил (данашња Либија, Тунис, Алжир и Мароко). Древна Либија се не сме мешати са модерном државом Либијом, која представља источни део тадашње територије. Древна Либија је била један од три континента древног света (Либија, Азија и Европа). Ова територија је такође имала део Средоземног мора назван по њој, познат као Либијско море или Mare Libycum (који је био део Средоземља јужно од Крита, између Кирене и Александрије).
Грчки и римски географи постављали су линију раздвајања између древне Либије и Азије на реци Нил, јер је читав регион јужно од Средоземног мора и западно од Нила био не само лингвистички хомоген (берберски језици су се користили широм северне Африке све до атлантске обале) већ и расно (са либијским народом или Берберима).
Током периода Римске републике и царства, област древне Либије била је подељена на четири главна региона: Мавретанија, Нумидија, Африка Проконзуларис и Либија (која је задржала првобитно име). Насупрот томе, области подсахарске Африке биле су познате као Етиопија (Aethiopia).
Касније је име „Африка” проширено на цео континент, назван по римској провинцији Африци (која је заузимала делове данашњег Туниса и Алжира).
Митологија У грчкој митологији, веровало се да је Атина либијског порекла и стога је добила надимак Athene Tritogeneia („рођена од Тритона”),Као када јој се Диомед обраћа у молитви, Илијада x,; види такође Илијада iv.515, viii.839. због њеног рођења на Тритонидском језеру у северној Африци (данашњи Алжир и Тунис)Херодот. 4.189: „Чини се да су Грци преузели одору и егиду Атининих кипова од Либијки; јер осим што се Либијке облаче у кожу, и што кићанке на њиховим огртачима од козје коже нису змије већ кожне траке, у свему осталом њихова опрема је иста. И заправо, само име одаје да је одећа Паладиних статуа дошла из Либије; јер Либијке преко својих хаљина носе бездлаке китњасте „егеје”, обојене броћем, а Грци су променили име ових егеја у своје „егиде”. Надаље, по мом мишљењу, церемонијална песма је првобитно настала у Либији: јер жене у тој земљи веома мелодично певају. А управо су од Либијаца Грци научили да возе кочије са четири коња.”Херодот.IV.180: „Они славе годишњи фестивал Атине, где се њихове девојке деле у две групе и боре једна против друге камењем и штаповима, на тај начин (како кажу) одајући почаст, на начин својих предака, тој домаћој богињи коју ми зовемо Атина. Девојке које умру од рана називају се лажним девицама. Пре него што се девојке почну борити, цео народ бира најлепшу девојку и наоружава је коринтским шлемом и грчким оклопом, да би је затим поставили на кочије и возили дуж целе обале језера.” где се сматрала аутохтоном за ту земљу. У овој верзији приче, она је кћерка Посејдона и Тритониде, либијске језерске нимфе.ТРИТОНИДА је била богиња-нимфа сланог Тритонидског језера у Либији, у северној Африци. У причи о рођењу либијске Атине, Тритон — либијски бог мора који се понекад поистовећује са Посејдоном — и Тритонида били су родитељи две кћерке по имену Атина и Палада. Прва кћерка је случајно убила другу у лажној бици. Причу су реконструисала племена Махлијес и Аусеан током годишњег фестивала.Паусанија у свом ОПИСУ ГРЧКЕ пише: „Изнад Керамеикоса [у Атини] и портика званог Краљевски портик налази се Хефестов храм. Нисам био изненађен што поред њега стоји Атинин кип, јер сам знао причу о Ерихтонију. Али када сам видео да Атинин кип има плаве очи, сазнао сам да је легенда о њима либијска. Јер Либијци имају изреку да је богиња кћерка Посејдона и Тритонидског језера, и да због тога има плаве очи као Посејдон.” У другој верзији приче из истог извора, каже се да је она кћерка Посејдона и Тритонидског језера, те да се, љута на свог оца из неког разлога, предала Зевсу, који ју је учинио својом кћерком; с друге стране, неки кажу да је искочила из чела свог оца Зевса на истој локацији у северној Африци. Према Херодоту, управо су Либијци научили Грке како да возе кочије са четири коњаХеродот: „Управо су од Либијаца Грци научили да возе кочије са четири коња.” — Историја IV.189.III, што се додатно показује кроз личност Мастанабала, принца Нумидије, који је био добро упућен у грчку књижевност. Као спортиста у младости, принц је учествовао у тркама кочија и на Панатенејским играма на којима је било дозвољено учешће само народима које су Грци сматрали културно и религијски једнакима себи. Мастанабал је био спортиста и страствени љубитељ јахања. Поседовао је ергелу пунокрвних коња. Око 168. п. н. е. или 164. п. н. е., освојио је златну медаљу за свој народ у Нумидији на атинском хиподрому на Панатенејским играма у престижној дисциплини трка коњских кочија.
У делу Псеудо-Аполодора, Грци су писали о Хипербореји као месту које је постојало у древној Либији негде унутар или између масива Атласа у северној АфрициПсеудо-Аполодор, Библиотека 2. 119 - 120: „Тако када је Херакле стигао до Атласа међу Хиперборејцима, сетио се Прометејевог савета и преузео небески свод. Атлас је убрао три јабуке из врта Хесперида, а затим се вратио Хераклу. Не желећи да поново држи свод, рекао је Хераклу да би он требало да однесе јабуке Еуристеју.”Ноно, Дионисијака 3. 349 ff : "А тамо, на граници Либије, мој [Плејаде Електре] отац још увек трпи муке, стари Атлас са повијеним, ожуљаним раменима, држећи седмозонски небески свод [седмозонски, тј. од сунца, месеца, планета и стајаћих звезда]." пошто је то било добро познато боравиште Атласа док је издржавао Зевсову казну, а посетили су га Херакле и Персеј у северној Африци. Ово се тачно поклапа са чињеницом да су Северноафриканци били познати по обожавању свог бога сунца „Tafukt”, којег су Грци обично идентификовали као Аполона;Херодот, IV, 188 веровало се да насељавају сунчану, умерену и божански благословену земљу. Најстарији митови приказују их као Аполонове миљенике, а неки старогрчки писци су их сматрали митским оснивачима Аполонових светилишта на Делосу и у Делфима. Масиниса је добио златну круну од становника Делоса јер им је понудио неколико бродова жита за Аполонов храм на Делосу, чувеном месту рођења бога сунца и његове сестре близнакиње Артемиде.Кип Масинисе постављен је на Делосу у његову част, као и натпис посвећен њему на Делосу од стране једног становника Родоса. Његови синови су такође имали своје кипове подигнуте на острву Делос, а краљ Битиније, Никомед, такође је посветио кип Масиниси.
Становници мини|Либијска племена која се граниче са древним Египтом (3200. п. н. е.) Бербери су аутохтони у северној Африци и хиљадама година су развијали своју културу уз Египћане. У Египту се данас налази оаза Сива, која се граничи са Либијом у Западној пустињи. Сивански језик, један од берберских језика, још увек говори око 21.000 људи на том подручју. Њихови староегипатски суседи називали су различите либијске групе и племена Техену, Темеху, Ребу и Мешвеш.
мини|усправно|лево|Вероватно либијски поданик, са покривачем за главу и тачкастом одором. Прва египатска династија, 2960–2770. п. н. е., Гробница Менеса Б17, Абидос. Хомер спомиње Либију у Одисеји (IX.95; XXIII.311). Хомер је ово име користио у географском смислу, док је њене становнике називао „Лотофази”. После Хомера, Есхил, Пиндар и други старогрчки писци користили су ово име. Херодот (1.46) је користио израз Λιβύη Libúē да означи афрички континент; прави Líbues били су светлопути Северноафриканци, док су му они јужно од Египта (и Елефантине на Нилу) били познати као „Етиопљани”;The Cambridge History of North Africa and the people between them as the Egyptians, ово је такође било схватање каснијих грчких географа као што су Диодор са Сицилије, Страбон... итд, међу осталим писцима.
У хеленистичком периоду, староседеоци Бербери били су колективно познати грчко-римском свету као Либијци, што је био грчки термин за становнике Магреба; они су идентификовали племена као што су Масили, Масесили, Гетули, Фарусијци и Маври.Oliver, Roland & Fagan, Brian M.
Либијци су били надалеко познати као славни ратници изузетне физичке снаге; били су ефикасни у борби и корисни када би се прикључили војсци. Или су били запошљавани као плаћеници или су постајали део војске, као што је био случај са нумиђанском коњицом. Полибије први пут помиње нумиђанску коњицу као део картагинске војске током Првог пунског рата. У редовима како Римског царства, тако и древне Картагине, они су у потпуности преокренули ток битке код Кане у Ханибалову корист и код Заме у корист Сципиона Африканца. Вергилије о Либијцима говори на следећи начин: „Околне земље су либијске, раса непобедива у рату.”"Енејида", Књига I
После Египћана, Грци, Римљани и Византинци спомињали су различита друга племена у Либији. Каснија имена племена разликују се од египатских, али вероватно су нека племена именована како у египатским изворима, тако и у каснијим. Научници верују да су Мешвеш људи које је Хекатеј називао Mazyes, а Херодот Maxyes, док су у латинским изворима називани „Mazaces” и „Mazax”. Сва та имена су слична имену које Бербери користе за себе, као што је Имазиген (Imazighen).Mohammed Chafik, Highlights of thirty-three centuries of Imazighen
Извори из каснијег периода дају детаљније описе Либије и њених становника. Древни историчар Херодот описује Либију и Либијце у својој четвртој књизи. Писци као што су Плиније Старији, Диодор са Сицилије и Прокопије такође су допринели оном што данас представља примарни изворни материјал о древној Либији и Либијцима.
Име
Име је засновано на етнониму Либу ( Líbyes, ). Име Либија (које се од 1934. године користи за модерну државу раније познату као Триполитанија и Киренаика) била је латинска ознака за регион Магреба, од старогрчког ( Libúē, Libúā). У класичној Грчкој, термин је имао шире значење, обухватајући континент који је касније (у другом веку пре нове ере) постао познат као Африка, а за који се у антици претпостављало да чини једну трећину копнене масе света, док су Европа и Азија заједно чиниле друге две трећине. мини|Староегипатска керамичка плочица са приказом Либијаца (Затвореничке плочице Рамзеса III, 1189–1077. п. н. е.) Термин Либу је посведочен од касног бронзаног доба као назив за становнике овог региона (египатски R'bw, пунски: lby). Најстарије познате документоване референце на Либу потичу из времена Рамзеса II и његовог наследника Мернептаха, фараона деветнаесте египатске династије, током 13. века пре нове ере. LBW се појављује као етничко име на Мернептаховој стели за означавање Либијаца., London,
Менелај је путовао тамо на свом повратку кући из Троје; била је то земља чудесног богатства, где јагњад имају рогове чим се роде, где се овце јагње три пута годишње и ниједном пастиру никада не мањка млека, меса или сира.
Када су се стари Грци заиста населили у Либији, стари назив преузет од Египћана применили су Грци из Киренаике, који су можда коегзистирали са Либуима.Fage, J. D. (ed.) (1978) "The Libyans" volume II, , Cambridge, England, Касније се то име појавило у хебрејском језику, записано у Библији као Lehabim и Lubim, означавајући како етничко становништво тако и географску територију. У неопунским натписима, писано је као Lby за именицу мушког рода, и Lbt за именицу женског рода са значењем Либијац / Либијка.
Латински је преузео име из грчког и пунских језика. Римљанима би они били познати пре њихове колонизације северне Африке због либијске улоге у Пунским ратовима против Римљана. Римљани су користили име Líbues, али само када су се односили на Барку и Либијску пустињу у Египту. Остале либијске територије називане су „Африка”, што су биле римске провинције.