Недеља Свете Тројице је прва недеља након Духова у литургијском календару западног хришћанства, док у источном хришћанству представља саму недељу Духова. Недеља Свете Тројице слави хришћанску доктрину о Светој Тројици, три лица Бога: Оца, Сина и Светог Духа.

Западно хришћанство мини|Света Тројица, фреска чији је аутор Лука Росети да Орта, 1738–1739. (Црква Светог Гауденција у Ивреи, Торино)

Недељу Свете Тројице славе све деноминације западних литургијских цркава: католици, лутерани, англиканци, реформатори (континентални реформатори, презвитеријанци, конгрегационалисти) и методисти.

Историја мини|Света Тројица, икона Светог Андреја Рубљова, на тему „Гостопримство Аврамово”. Три анђела симболизују Свету Тројицу, која се ретко директно приказује у византијској уметности. У раној Цркви није постојала посебна служба или дан посвећен Светој Тројици. Када се ширила аријанска јерес, оци су припремили службу са кантикулима, одговорима, префацијом и химнама, која се читала недељом. У Сакраментару Гргура Великог налазе се молитве и префација Тројици. Током средњег века, посебно у време каролиншке ренесансе, поштовање Свете Тројице било је веома важна карактеристика приватне побожности и инспирисало је неколико литургијских израза. Недеље су традиционално посвећене Светој Тројици.

Микрологије (Micrologies) написане током понтификата Гргура VII не наводе посебну службу за недељу после Духова, али додају да се у неким местима читала Служба Светој Тројици коју је саставио бискуп Стефан из Лијежа (903–920). Други су ову службу читали у недељу пре Адвента. Александар II (1061–1073) одбио је петицију за увођење посебног празника са образложењем да такав празник није био уобичајен у Римској цркви која је свакодневно славила Свету Тројицу кроз молитву Слава Оцу (Gloria Patri) и слично, али није забранио прославу тамо где је већ постојала. Нову службу саставио је фрањевац Џон Пекам, каноник Лиона и касније надбискуп кентерберијски (умро 1292).

Јован XXII (1316–1334) наредио је празновање за целу Цркву у прву недељу после Духова и установио га као двоструки празник друге класе. Празник је подигнут на достојанство примарног празника прве класе 24. јула 1911. године, одлуком папе Пија X (Acta Ap. Sedis, III, 351). Пошто је доктрина о Тројици објављена свету након првих великих Духова, празник прикладно следи након њих.

Католицизам У Католичкој цркви, празник је званично познат као Светковина Пресветог Тројства. Пре реформи Другог ватиканског сабора, означавао је крај тронедељног периода током којег су црквена венчања била забрањена. Овај период је почињао на Рогационе дане (Rogation Sunday), пету недељу после Ускрса. Прописана литургијска боја је бела.

У традиционалној Литургији часова (Божанском официју), на овај дан се на Првом часу чита Атанасијски симбол вере (Quicumque vult). Пре 1960. године, читао се свих недеља после Богојављења и Духова које нису падале у оквиру октава или на које се није славио или обележавао празник двоструког или вишег ранга, као и на Недељу Свете Тројице. Реформама из 1960. године, читање је сведено на једном годишње, на ову недељу.

У Мисалу из 1962. године, Миса за прву недељу након Духова не служи се нити се обележава у недељу (трајно је спречена Недељом Свете Тројице), већ се користи током недеље ако се служи феријална миса.

Четвртак након Недеље Свете Тројице слави се као празник Телова (Corpus Christi). У неким земљама, укључујући САД, Канаду и Шпанију, може се славити следеће недеље, када је вероватније да ће верници присуствовати миси и моћи да прославе празник.

Лутеранство Специфична карактеристика лутеранског богослужења је читање Атанасијског симбола вере на Недељу Свете Тројице током јутрења. Такође може да замени Никејски симбол вере током мисе. То наводе и званичне лутеранске богослужбене књиге (Lutheran Book of Worship, Lutheran Worship и Lutheran Service Book).

Англиканство Недеља Свете Тројице има статус главног празника у Енглеској цркви и један је од седам главних празника у Епископалној цркви.

Томас Бекет (1118–1170) посвећен је за надбискупа кентерберијског у недељу после Духова. Његово мучеништво је можда утицало на популарност овог празника у Енглеској. Ова пракса се из Кентерберија проширила широм западног хришћанства.

Атанасијски симбол вере, иако се не користи често, чита се у одређеним англиканским црквама, посебно онима које нагињу високој цркви. Његова употреба је прописана у Књизи заједничких молитава (Book of Common Prayer) из 1662. године Енглеске цркве за употребу на одређене недеље током јутарње молитве, укључујући Недељу Свете Тројице, а налази се и у многим модерним англиканским молитвеницима. Налази се у одељку историјских докумената Књиге заједничких молитава из 1979. године (Епископалне цркве), али његова употреба није изричито предвиђена рубрикама тог молитвеника.

Парохије са англокатоличким црквеним уређењем прате календар у којем се Телово слави следећег четвртка, или у неким случајевима следеће недеље.

Методизам У традиционалној методистичкој пракси, Књига богослужења за цркву и дом (The Book of Worship for Church and Home, 1965) пружа следеће зборне молитве за Недељу Свете Тројице:

Датуми Недеља Свете Тројице је недеља после Духова и осам недеља након Ускрса. Најранији могући датум је 17. мај (као што је било 1818. и биће 2285. године). Најкаснији могући датум је 20. јун (као што је било 1943. и биће 2038. године).

Источно хришћанство мини|усправно|Коло у Бардовцима пред црквом (Македонска православна црква) поводом празника

У источној православној, источним католичким и источнолутеранским црквама, сама недеља Духова назива се Недеља Свете Тројице (док је недеља после Духова Недеља Свих Светих). Понедељак после Духова назива се Духовски понедељак, а следећи дан Трећи дан Тројице. У источној пракси, за Духове и попразништво користи се зелена боја.

Музика

Alta Trinità beata

Најстарија химна која се и данас пева на Недељу Свете Тројице је италијанска химна из 12. века, забележена у збирци Лаударио из Кортоне (Laudario di Cortona), позната као Alta Trinità beata.

Бахове кантате Лутерански музичар Јохан Себастијан Бах компоновао је низ кантата за Недељу Свете Тројице. Три од њих су сачуване, укључујући O heilges Geist- und Wasserbad, BWV 165, Es ist ein trotzig und verzagt Ding, BWV 176 и Gelobet sei der Herr, mein Gott, BWV 129. Кантата Höchsterwünschtes Freudenfest, BWV 194, компонована за освећење цркве и оргуља у Стермталу (Störmthal), поново је изведена у Лајпцигу за Недељу Свете Тројице, прво 4. јуна 1724. године, затим у скраћеној верзији 1726, и коначно у целости 1731. године.

Напомене

Референце

Спољашње везе Све о Недељи Свете Тројице

Категорија:Хришћански празници Категорија:Мајски празници Категорија:Јунски празници