Аделфопоеза

мини|250п|Хришћански мученици Свети Срђ и Вакх, познати по свом пријатељству у Христу, цитирани су у црквеним обредима аделфопоезе.

Аделфопоеза или аделфопоја (од грчког , изведено од , , брат, и , , чиним, дословно 'побратимство') је обред који се историјски практиковао у источнохришћанској традицији како би се две особе истог пола (обично мушкарци) сјединиле у црквено признат однос аналоган братству.

Овакви обреди се могу наћи у историји Католичке цркве све до 14. векаEbner, Adalabert „Die klösterlichen Gebets-Verbrüderungen bis zum Ausgange des karolingischen Zeitalters. Eine kirchengeschichtliche Studie” (1890). и у Православној цркви до раног 20. века.Christopher Isherwood, Christopher and His Kind 1929-1939 (New York: Farrar, Straus and Giroux, 1976), 137.Tih R Georgevitch., „Serbian Habits and Customs,” Folklore 28:1 (1917) 47M. E. Durham, Some Tribal Origins, Laws and Customs of the Balkans (London: George Allen & Unwin Ltd, 1928) 174 Забележене у византијским рукописима од деветог до петнаестог века, молитве су учеснике установљавале као 'духовну браћу' () и садржале су референце на светачке парове, укључујући најпознатије Светог Срђа и Вакха као и Светог Козму и Дамјана, који су били познати по свом пријатељству. У Енглеској, неки научници верују да се аделфопоеза можда такође одиграла између Вилијама Невила и Џона Кланвоуа.

Крајем двадесетог века, ова хришћанска традиција стекла је пажњу јавности као фокус контроверзе која је укључивала заговорнике и противнике секуларне и верске легализације истополних заједница.Same-Sex Unions in Premodern Europe (1994), Villard Books,

Аделфопоеза у хришћанској традицији

Руски полимат, свештеник и мученик Павле Флоренски понудио је познати опис аделфопоезе у својој монументалној књизи из 1914. године Стуб и тврђава истине: Оглед православне теодицеје у дванаест писама, која је укључивала и рану библиографију на ову тему.Florensky, , translated by Boris Jakim, Princeton Флоренски је описао традиционално хришћанско пријатељство, изражено у аделфопоези, као „молекул заједнице [уместо атомистичког индивидуализма], пар пријатеља, који је овде принцип деловања, баш као што је породица била таква врста молекула за паганску заједницу”, одражавајући Христове речи да „где год су двојица или више вас сабрани у моје име, ту сам и ја међу вама.”Florensky, , Флоренски је у својој теолошкој егзегези обреда описао преклапање хришћанске агапијске, филозофске и еротске љубави у аделфопоези. Он дефинише ерос као „чулну, страствену љубав”, сторге као „љубав према породици и пријатељима”, агапе као „љубав вредновања, поштовања”, и филија као „љубав унутрашњег прихватања, личног увида, пријатељства”. Он затим каже: „Али у ствари, ниједна од ових речи не изражава љубав пријатељства коју разматрамо у овом писму, љубав која комбинује аспекте филије, ероса и агапе, љубав коју су древни покушавали да изразе у одређеној мери сложеницом филофросине.” Да морамо изабрати само једну од ових речи, он каже да је „најприкладнија реч овде филеин са својим дериватима”, као што су филија („пријатељство”) и филос („пријатељ”). Унутар Цркве, Флоренски каже да такви филски односи „цветају у светој тајни аделфопоезе [sic] и заједничком причешћу Светом Евхаристијом, и хране се овим причешћем за заједничку аскезу, заједничко трпљење и заједничко мучеништво.” Сличан позив на заједничко мучеништво садржан је у православном обреду венчања, који садржи призив мученицима, који су примили своје венце, али разни постојећи обреди аделфопоезе, иако у неким аспектима подсећају на брачни обред, чини се да не садрже никакво крунисање какво се дешава у православном обреду венчања. Уместо тога, ритуални чин, осим заједничког причешћа у Евхаристији, који је обично симболизовао аделфопоетски однос у Русији, Грчкој и другим православним земљама била је размена крштених крстова (који се обично носе током целог живота). Ова размена се обично одвијала, не јавно, већ у приватном сусрету оних који ступају у овај пријатељски однос. Једна таква приватна размена приказана је између Парфена и кнеза у 20. поглављу романа Идиот Фјодора Достојевског:„Желиш да разменимо крстове? Врло добро, Парфене, ако је тако, и више сам него радостан — то нас чини браћом, знаш.”

Кнез је скинуо свој лимени крст, Парфен свој златни, и размена је извршена.

Парфен је ћутао. Са тужним изненађењем кнез је приметио да израз неповерења, горак, ироничан осмех, још увек није сасвим напустио лице његовог новоусвојеног брата. У неким тренуцима, у сваком случају, то се показивало и превише јасно.Однос „крсног побратимства” који се овде појављује у Достојевсковом Идиоту делује само као тужно ругање узајамно изграђујућем, верном, интимном односу какав је Павле Флоренски замислио да цвета „у светој тајни аделфопоезе” [sic]. Флоренски наводи однос између кнеза Јонатана и будућег краља Давида Пастира као пример квалитета односа који његово писмо излаже, цитирајући Прву књигу Самуилову 18:1, 3-4; 20:4, 8, 17 и 41 као свој доказ. Он пише да се Давидово „пријатељство са Јонатаном такође уздиже изнад нивоа утилитарног пријатељства Старог завета и антиципира трагично пријатељство Новог.”

Алтернативни погледи јесу да се овај обред користио на много начина, као што је стварање трајних пактова између лидера нација или између верске браће. Ово је била замена за „побратимство крвљу” које је црква у то време забрањивала. Други, попут Брента Шоа, такође су тврдили да су ове заједнице биле сличније „побратимству крвљу” и да нису имале никакву сексуалну конотацију.

Ипак, експлицитно у супротности са тумачењима ритуала која искључују ерос јесте и сопствена Књига канонског права Православне цркве, Пидалион (Крмчија), која, како извештава историчар Франко Мормандо, „признаје често еротску природу односа који се ритуализује у церемонији 'побратимства по усвајању' или 'братства венчањем': забрањујући церемонију (у свом поглављу о браку), Пидалион наводи да побратимство 'само пружа повод неким особама да испуне своје телесне жеље и да уживају у чулним задовољствима, као што су безбројни примери из стварног искуства показали у разна времена и на разним местима...'”Franco Mormando, The Preacher's Demons: Bernardino of Siena and the Social Underworld of Early Renaissance Italy (Chicago: University of Chicago Press, 1999, pp. 301-02, n. 154), quoting from "Concise and Accurate Instructions Concerning Marriages," chap.10, "Brothership by Adoption," The Rudder (Pedalion) of the Metaphorical Ship of the One Holy Catholic and Apostolic Church of the Orthodox Christians or All the Sacred and Divine Canons..., trans. D. Cummings (Chicago: Orthodox Christian Educational Society, 1957), p. 997; in the Index to the latter book, p. 1033, the ceremony is called "wedbrothership."

Обреди за „аделфопоезу” садржани су у византијским рукописима који датирају од деветог до 15. века.

„Истополна заједница” или „побратимство” Овај ритуал је, међутим, стекао популарну пажњу на Западу након што је историчар са Јејла Џон Босвел у својој књизи Истополне заједнице у предмодерној Европи (такође објављеној као Брак сличности) тврдио да је ова пракса имала за циљ да уједини две особе у заједницу налик браку. Његову теорију оспорили су други академски стручњаци за ово питање, посебно историчарка Клаудија Рап у специјалном издању католичког научног часописа Traditio (том 52) 1997. године, као и византијски литургијски историчар Стефано Паренти, који је идентификовао изворе проблема у Босвеловој анализи рукописа. Босвелово дело такође је оспоравала верска заједница која данас најдиректније потиче од оне која је била укључена у првобитну праксу, грчка Православна црква, која је његово дело сматрала модерним америчким културним присвајањем своје традиције, и преводи аделфопоезу као „братимљење”, које подразумева чедно пријатељство. Сличан превод термина је „побратимство”.

Док су многи научници критиковали Босвелове налазе, неки су се сложили са њим, укључујући либералне америчке епископалне научнике Робина Скрогса и Вилијама Л. Кантримана. Босвел је дао текст и превод за бројне верзије церемоније „братимљења” на грчком, и превод за бројне словенске верзије (Братотворење или Побратимство), иако су Рап и други оспоравали тачност његових превода. Сам Босвел је негирао да би аделфопоеза требало да се правилно преведе као „хомосексуални брак”,Boswell, , али је тврдио да је „побратимство” или „стварање браће” био „анахроно буквалан” превод и предложио „истополну заједницу” као пожељнији приказ. Босвелов избор био је проблематичан за источноправославне канонисте, као и за научнике попут Клаудије Рап, који су тврдили да то укључује анахроно модерну секуларну епистемологију и антропологију, другачију од традиционалног хришћанства. Босвел је сугерисао потенцијалну паралелу са модерним конструкцијама сексуалног идентитета, иако су обреди за аделфопоезу експлицитно наглашавали духовну природу заједнице у предмодерним хришћанским терминима.hina genontai pneumatikoi adelphoi hyper tous sarkikous (Босвелов превод: „да буду сједињени више у духу него у телу”). Грчки текст у: Boswell, Same-Sex Unions, стр. 316, фусн. 198.

Неке новије студије су истраживале Босвелову тврдњу дуж етнографских линија. Ник Јовчић-Сас у свом тексту „The Tradition of Homophobia: Responses to Same-Sex relationships in Serbian Orthodoxy from the nineteenth century to the present day” истиче изразито сексуалне и романтичне квалитете побратимства забележене у Србији из 19. и раног 20. века.Nik Jovčić-Sas, 2018, "The Tradition of Homophobia: Responses to Same-Sex Relationships in Serbian Orthodoxy from the nineteenth century to the present day," In: Chapman, Mark, Janes, Dominic. "New Approaches in History and Theology to Same-Sex Love and Desire" London: Palgrave Macmillan, 55-77p Посматрајући рад антрополога и етнографа као што су Мери Едит Дарам, Паул Неке, Динко Томашић и Тихомир Р. Ђорђевић, Јовчић-Сас тврди да братске заједнице нису биле једноставно платонске или политичке заједнице, како то учи Српска православна црква. Он такође скреће пажњу на ефекте западноевропског културног срамоћења српског друштва — срама који је резултирао потискивањем и културном амнезијом у вези са стварном праксом и оличењем побратимства у ранијим истополним односима.

Босвелови критичари

Халсал (1996) је саставио детаљну листу дебата (укључујући рецензије и присталица и скептика) око Босвелових дела.

У својој рецензији Босвелове књиге, Миодраг Којадиновић каже: „Књига је научна расправа обилата референцама. Али почиње од премисе која ми се чини недовољно доказаном. Она бира да види, на основу релативно оскудних доказа, веома идиосинкретичан однос санкционисан међу одређеним етничким групама као претходницу белих венчања калифорнијских зечица. Иде толико далеко да цара Василија назива 'згодним' ('hunk'). Занемарује чињеницу да се аделфопоеза/побратимство може постићи једноставним призивањем: 'Брате мој по Богу!' у случају опасности. Непријатељ се изненада претвара у савезника.”Miodrag Kojadinović: Same-Sex Unions in Pre-modern Europe by J.Boswell (book review) — Angles Magazine, Vancouver, August 1994

Студија Клаудије Рап такође аргументује против неких од Босвелових главних закључака и сугерише да порекло обреда лежи у ритуалима за благосиљање монашког живота у пару или малим групама.Brother-Making in Late Antiquity and Byzantium: Monks, Laymen and Christian Ritual. By Claudia Rapp. New York: Oxford University Press, 2016 За разлику од Босвела, Рапова приказује ритуалну различитост између брака и аделфопоезе. У својој рецензији књиге Клаудије Рап, Габријел Радл нуди неке важне критике, показујући да, иако је Босвел можда превише слободно протумачио однос између ова два обреда, одређено ритуално и симболичко преклапање јесте постојало, док истовремено тврди да, с обзиром на то да су се Јосифовски брак и аделфопоеза појавили у исто време, научници би добро учинили да истраже како се ове две врсте релационих веза разликују једна од друге.

Види још Броманса Братство Давид и Јонатан Женско зближавање