мини|Грб Кланвоуа: Paly of six or and azure, on a fess gules three mullets orСер Џон Маклејн и В. К. Хин, ур., The Visitation of the County of Gloucester Taken in the Year 1623 by Henry Chitty and John Phillipot as Deputies to William Camden Clarenceux King of Arms, итд., Лондон, 1885, стр. 130, генеалогија породице Појнц (петрокраке звезде or „према званичној евиденцији у Хералдичком колегијуму”, фуснота 1) Сер Џон Кланвоу (око 1341 — 17. октобар 1391) био је велшки дипломата, песник и коморни витез Ричарда II. Рођен је у породици из Велшке марке и вероватно је био мешовитог англо-велшког порекла, поседујући земљу која би се данас налазила у округу Радноршир у Поуису и у Херефордширу. Макфарлејн је веровао да је његова мајка била из породице Талбот из херефордске бискупије.

Каријера Кланвоу је рођен у Хергесту у Херефордширу,Постоје два села у Херефордширу која се зову Хергест: Доњи Хергест и Горњи Хергест. Није јасно у којем од њих је рођен. и био је потомак Хауела ап Мејрига из Радноршира. Његова краљевска каријера започела је 1373. године у служби Едварда III, вероватно преко породичних веза након што је његов отац служио као штитоноша у краљевском домаћинству.K. B. McFarlane, 1972, Кланвоу је затим изградио везе на краљевском двору, посебно са Вилијамом Невилом, који је такође постао коморни витез.K. B. McFarlane, 1975, Током владавине Ричарда II (1377–1399), Кланвоу је, међутим, почео да стиче већи политички углед, задобивши краљево поверење захваљујући којем је 1381. године постао коморни витез. Ова улога је углавном подразумевала одржавање мира у његовој родној грофовији Херефордшир, уз коришћење његових локалних следбеника за повећање краљеве популарности.V. J. Scattergood, 1975, Његова улога у краљевском домаћинству окончана је отпуштањем 1388. године, али је остао политички активан и био је присутан на мировним преговорима са Француском 1389. године, који су резултовали трогодишњим примирјем.V. J. Scattergood, 1975,

Ван краљевских одаја, Кланвоу је био лични пријатељ Џефрија Чосера.Thomas Garbaty, Medieval English Literature, 1984. Верује се да је био један од првих који је 1380. године чуо Витезову причу у њеном самосталном облику, пре него што ју је Чосер уврстио у Кентерберијске приче. Историчар Џон Бауерс је сугерисао да је главна тема Витезове приче можда била написана о братству и витешкој љубави између Кланвоуа и његовог пратиоца (и могућег љубавника) Невила.J. M. Bowers Године 1386, Кланвоу и Чосер сведочили су у корист Скрупа у случају Скруп против Гроувнора пред Витешким судом, када су се лорд Скруп од Болтона и сер Роберт Гроувнор спорили око права на ношење одређеног грба.

Кланвоу је преминуо 17. октобра 1391. године, на путу за Цариград са својим заклетим сапутником, Вилијамом Невилом, можда на ходочашћу у свети град. Невил је умро два дана касније (19. октобра 1391), очигледно неутешан након смрти свог заклетог пратиоца Кланвоуа.J. M. Bowers Сахрањени су заједно у заједничкој гробници која је откривена 1913. године у Арапској џамији у Истанбулу. Њихова надгробна плоча такође указује на близак однос, са њиховим грбовима који су спојени на оба штита на начин који је обично био резервисан за брачне парове.S. Dull, A. Luttrell and M. Keen

Војни живот Кланвоу је вероватно био ученик Хамфрија де Боуна, 7. грофа од Херефорда, такође из Херефордшира, којем се можда придружио у крсташком походу на Александрију 1365. године, када су крсташи опљачкали град. На почетку своје каријере, Кланвоу је учествовао у војним кампањама у Француској током Стогодишњег рата, а први пут је био стациониран у Бретањи 1364. године.V. J. Scattergood, 1975,

Кланвоу је касније учествовао у експедицијама у Француску 1373. и 1378. године, које је предводио Џон од Гента. Године 1390, прикључио се Варварском крсташком рату који је предводио Луј II, војвода Бурбона против Туниса, за који су нуђене традиционалне крсташке индулгенције.Timothy Guard Ово је окончано мировним споразумом након деветонедељне опсаде.

Религија Сер Џон Кланвоу је био познат по неортодоксним, потенцијално јеретичким верским ставовима. Енглески хроничар Томас Волсингем уврстио га је међу седам „лолардских витезова” током владавине Ричарда II.Thomas Walsingham, 2005. The Chronica Maiora of Thomas Walsingham, превео D. Preest, Boydell Press, стр. 250. Првобитно објављено 1422.

Ипак, историчари су расправљали о обиму Кланвоуове јереси. Проучавајући Кланвоуову побожну расправу „Два пута” (енгл. The Two Ways), Макфарлејн је тврдио да се јерес може уочити тамо где витез пропушта да расправља о многим деловима Енглеске цркве које би у том случају одбацио, на пример о ефикасности свете тајне. Кланвоуово ослањање на библијске текстове у овом делу сугерише да му није био потребан посредник између њега и Бога.K. B. McFarlane, 1972, Ен Хадсон је, с друге стране, тврдила да дело не садржи ништа изведено од Виклифа и да одражава пуританске ставове, а не ставове јеретика.

Дела Кланвоу је вероватно написао дело Два пута током своје експедиције у Цариград 1391. године, изван надлежности Енглеске цркве. Ово дело описује како човек може следити уски пут ка небу и избећи широки пут у пакао. Овде он осуђује сопствену витешку класу, тврдећи да би они (и остали хришћани) требало да воде кротак живот и избегавају препуштање задовољствима овог света, која могу само одвести у пакао.John Clanvowe, 1975. „The Two Ways”. У J. Scattergood, ур., The Works of Sir John Clanvowe. Rowman and Littlefield, стр. 55 и 70. Првобитно објављено 1391.

Кланвоуово најпознатије дело била је Књига о Купидону, богу љубави (енгл. The Book of Cupid, God of Love) или Кукавица и славуј (енгл. The Cuckoo and the Nightingale), поема-дебата под утицајем Чосеровог дела Птичја скупштина (енгл. Parliament of Fowls). У њој славуј хвали љубав, али је кукавица исмева јер изазива више невоља него радости. Стејли је такође тврдила да се поема може посматрати као критика сложеног дворског језика за време Ричарда II, при чему се славуј жали да је кукавицу претешко разумети. Написана је као књижевна визија у сну и служи као пример средњовековне поезије дебате.

У модерно доба, Кланвоу се први пут помиње 1896. године, у Историји енглеске књижевности (енгл. History of English Literature) чији је аутор Ф. С. Елис. Дело Кукавица и славуј претходно је било приписивано Чосеру, али Енциклопедија средњовековне књижевности (енгл. Encyclopedia of Medieval Literature) примећује недостатак директних доказа за то приликом повезивања Кланвоуа са овим делом.

Напомене

Референце

Литература

V. J. Scattergood, 1975. The Works of Sir John Clanvowe. Rowman and Littlefield K. B. McFarlane, 1972.

Категорија:Рођени 1340-их Категорија:Умрли 1391. Категорија:Енглески песници Категорија:Лоларди