Банска чета (, , дословно банска застава), професионална најамничка војска у служби хрватског бана од 15. до 18. века. Банска чета била је у време стогодишњег хрватско-турског рата (1493-1593) једина државна војска краљевине Хрватске и Славоније.
Историја
У краљевини Угарској Војним реформама краља Жигмунда Луксембуршког из 1435. године наређено је формирање 20 племићких и жупанијских бандерија (коњичких чета) на територији Хрватске и Славоније, којима је била поверена одбрана земље од турских напада. На папиру, свака бандерија требало је да се састоји од 250 оклопника и исто толико лаких коњаника (хусара), тако да би Хрватска и Славонија у целини могле подићи на оружје 20 бандерија по 500 људи, чак 10.000 коњаника. У пракси, оклопе је имала само имућна властела и великаши, највише 500-1.000 људи у целој Хрватској и Славонији 1435. године, тако да се већина бандерија састојала од по неколико оклопника и неколико десетина вазалних племића (са непотпуном опремом), док су већину коњаника чинили наоружани кметови без оклопа, наоружани по закону копљем, мачем и штитом, на властитим коњима. У то време је основана и банска бандерија, која је по закону требало да има чак 1.000 коњаника, најамника који су се издржавали од краљевског ратног пореза званог дика. Банска чета под командом бана Емерика Деренчина и бандерије далматинских великаша потучене су од Турака у бици на Крбавском пољу (1493). Турска пустошења Хрватске и Славоније од 1470. до битке на Мохачу (1526) толико су смањила број становника (кметова) да је војна снага обе краљевине до 1526. спала на свега 12 бандерија по 400 коњаника, укупно мање од 5.000 ратника. У пракси и ови бројеви били су недостижни за већину осиромашених великаша, чији су се поседи у пограничним областима свели на замкове који су се још држали, али без кметова који би обрађивали земљу и доносили приходе. Тако је само у турском упаду у Славонију у лето 1474. побијено и одведено у ропство чак 14.000 људи. Тако су после 1493. само загребачки бискуп и кнезови Зрински и Франкопани могли да окупе потпуне бандерије, док су остали великаши имали знатно мање.
Под Хабзбуршком монархијом
Приступањем Хрватске и Славоније Хабзбуршкој монархији (1527) почела је организација Хрватске и Славонске војне крајине, коју су чиниле хрватске тврђаве са царском најамничком посадом, која се издржавала о трошку аустријских покрајина - Корушке, Крањске и Штајерске. До 1553, када је Војна крајина потпуно организована, царске трупе у Хрватској и Славонији бројале су око 200 тешких коњаника (аркебузира) и 4.000 пешака - немачких слугу (мускетара) и влашких харамија или мартолоза (православних ускока наоружаних на турски начин, пушкама фитиљачама и јатаганима). За то време, сталним турским освајањима, која су 1553. коначно заустављена, краљевина Славонија спала је на свега 3 жупаније (вараждинску, загребачку и крижевачку), а краљевина Хрватска на поседе Зринских и Франкопана у приморју (од Бакра до Новог Винодолског) и неколико поседа уз словеначку границу.
Осим царске војске у Крајини, једина стална плаћена војска у Хрватској била је банска чета. По закону, ову војску је издржавао краљ (1550-1590. по 4-6 златника месечно за сваког коњаника и 2-3 за сваког пешака, после 1550. плаћано 9-10 месеци годишње), али је новац за плате стизао нередовно и углавном се сводио на обећања и повремене исплате. У пракси, банску чету је издржавао сам хрватски бан, који је морао бити знатан великаш, па је њена величина зависила од личности и богатства самог бана. Тако је у време бана Петра Кеглевића (1537-1542) банска чета имала најпре 400, а после 1537. само 300 лаких коњаника (хусара), а и њих је бан повремено распуштао због недостатка новца, пошто је од краља добијао плату за свега 150 коњаника. Хрватски хусари тог времена били су без оклопа, наоружани копљем, мачем и штитом. Бан Никола Зрински (1544-1556) издржавао је 1544-1546. банску чету од 400 коњаника, коју је 1546-1548. повећао на 500 коњаника. Од 27. децембра 1542. до 31. августа 1548. Зрински је за издржавање те јединице требао да прими од краља Фердинанда 100.800 златних форинти. Заправо је добио само 23.696 форинти, али је као накнаду за издржавање те војске добио од краља 1546. у залог читаво Међимурје (које је бан морао силом отети од претходног бана Петра Кеглевића.), као и опроштај од пореза са свих својих поседа. Године 1549. бану је на краљевски трошак одобрено само 250 лаких коњаника са месечном платом од 312 форинти. Од 1553. до 1554. издржавао је чак 600 коњаника и 400 пешака. За ту јединицу је од краља примио 35.768 форинти. Бан Петар Ердеди (1557-1567) је такође добијао средства за 600 коњаника и 400 пешака, али је крајем 16. века банска чета спала на свега 500 војника. Број банских војника је већ 1560-их знатно смањен. Тако је на платном списку царске благајне за банску војску 1564. године било свега 600 војника (400 коњаника и 200 харамија), а 1576. 300 коњаника и 200-300 трабаната, што је остало и током 1580-их. Референце
Литература
Категорија:Историја Хрватске у новом веку