Противљење законским правима за лезбијке, геј, бисексуалне, трансродне и квир (ЛГБТ) особе постоји широм света. Противници ЛГБТ права могу се противити декриминализацији хомосексуалности, законима који дозвољавају грађанска партнерства или заједнице, истополном родитељству и усвајању, укључивању ЛГБТ особа у војску, приступу асистираним репродуктивним технологијама, као и операцијама прилагођавања пола и хормонској терапији за трансродне особе.

Организације које се противе ЛГБТ правима често се опиру доношењу закона који легализују истополне бракове, усвајању антидискриминационих закона усмерених на сузбијање дискриминације ЛГБТ особа (укључујући област запошљавања и становања), усвајању закона против вршњачког насиља ради заштите ЛГБТ малолетника, декриминализацији истополних веза и другим сродним законима. Ове групе су често религиозно или социјално конзервативне по својој природи. Такво противљење може бити мотивисано хомофобијом, трансфобијом, предрасудама, анимозитетом, религијом, моралним уверењима, политичким идеологијама или другим факторима.

Према Стенфордовој енциклопедији филозофије, „теорија природног права нуди најчешћу интелектуалну одбрану за различито третирање гејева и лезбијки“. Даг Ејстејн Ендше, норвешки научник и професор религијских студија, и Специјални известилац Уједињених нација за слободу вероисповести или уверења, изјавили су да религијска уверења представљају основу већине облика противљења ЛГБТ правима.

Историја мини|лево|Чланови Немачког студентског савеза пљачкају Институт за сексуалну науку у припреми за спаљивање његових књига, мај 1933. Први организовани покрет за права хомосексуалаца појавио се крајем деветнаестог века у Немачкој.

Током 1920-их и раних 1930-их, постојале су ЛГБТ заједнице у градовима попут Берлина; немачко-јеврејски сексолог Магнус Хиршфелд био је један од најзначајнијих заговорника ЛГБТ права у то време. Када је нацистичка партија дошла на власт 1933. године, један од првих потеза партије био је да спали Хиршфелдов Институт за сексуалну науку, где су многи истакнути нацисти лечени од перципираних сексуалних проблема. У почетку толерантни према хомосексуалности Ернста Рема и његових следбеника, многи геј мушкарци су очишћени из Нацистичке партије након Ноћи дугих ножева и закони из Параграфа 175 поново су почели да се примењују, а геј мушкарци су интернирани у концентрационе логоре до 1938. године.

Под нацистичком влашћу у Немачкој, укидању права за ЛГБТ особе приступило се на два начина. Јачањем и поновним спровођењем постојећих закона који су престали да се примењују, мушка хомосексуалност је ефективно поново криминализована; хомосексуалност је третирана као медицински поремећај, али на друштвеном, а не индивидуалном нивоу, са циљем смањења учесталости хомосексуалности. Третман је био програм еугенике, почевши од стерилизације, затим систем исцрпљивања људи радом до смрти у логорима за принудни рад, и на крају усавршен од стране медицинских научника да укључи еутаназију. Покретачка снага била је елиминација перципиране дегенерације на различитим нивоима – генетском, социјалном, идентитетском и праксом, и елиминација таквог генетског материјала у друштву. Лифтон је о томе писао у својој књизи Нацистички доктори:

мини|upright=1.6|Графикон осуда према немачком Параграфу 175. Пораст се дешава током нацистичке ере, а пад након делимичног укидања 1969. године. [...] сексологија и одбрана хомосексуалности [...] били су аспекти „сексуалне дегенерације, распада породице и губитка свега што је пристојно,“ и на крају уништења немачког народа. [...] медицина је требало да се придружи великој националној мисији исцељења, и унапред створи слику онога што су нацистички лекари заправо требали да постану: исцелитељ који је постао убица. [...] Политике стерилизације су увек биле повезане са терапеутским и регенеративним принципима биомедицинске визије: са „пречишћавањем националног тела“ и „искорењивањем морбидних наследних предиспозиција.“ Стерилизација се сматрала делом „негативне еугенике“ [...]

Тврди се да је број геј особа које су страдале у Холокаусту био прилично низак у поређењу са другим жртвама Холокауста, и ограничен на саму Немачку, на основу процена да је од 50.000 геј особа које су изведене пред судове, између 5.000 и 15.000 завршило у концентрационим логорима. Међутим, многи од оних који су изведени пред судове били су упућени (или су се добровољно пријавили) на стерилизацију/кастрацију; они би били укључени са другима који су, у складу са историјским помацима у немачком друштву (који су започели са Вестфалом, а развили се преко Крафт-Ебинга до Магнуса Хиршфелда, о хомосексуалности као нечему што има неуролошку, ендокринолошку или генетску основу), третирани због хомосексуалности као медицинског, а не кривичног питања.

После Другог светског рата, Сједињене Државе су постале нетолерантније према хомосексуалности,Michael Klarman: From the Closet to the Altar: Courts, Backlash, and the Struggle for Same-Sex Marriage. Oxford University Press, 2013. али многи геј мушкарци и лезбијке одлучили су да открију свој геј идентитет након сусрета са другима у војсци. Основани су многи геј барови и четврти, и формирана је читава геј субкултура. Кампање за геј права почеле су да се развијају, у почетку у Уједињеном Краљевству. Крајем 1960-их хомосексуалност је почела да се декриминализује и демедикализује у областима попут Уједињеног Краљевства, Новог Зеланда, Аустралије, Северне Америке и Европе, у контексту сексуалне револуције и антипсихијатријских покрета. Организовано противљење геј и лезбијским правима почело је 1970-их.Jerome Himmelstein, p. 97; Spiritual Warfare: The Politics of the Religious Right, p.49–50, Sara Diamond, South End Press, Boston, MA

Јавно мњење

Друштвени ставови према хомосексуалности веома се разликују у различитим културама и историјским периодима, као и ставови према сексуалној жељи, активности и односима уопште. Све културе имају своје норме у вези са прикладном и неприкладном сексуалношћу; неке одобравају истополну љубав и сексуалност, док друге не одобравају такве активности.Murray, Stephen O., Homosexualities, University of Chicago 2000

Према Истраживању глобалних ставова Пју истраживачког центра из 2007. године, „Широм западне Европе и већег дела Америке, постоји широко распрострањена толеранција према хомосексуалности. Међутим, Сједињене Државе, Јапан, Јужна Кореја и Израел издвајају се од других богатих нација по овом питању; у свакој од ових земаља, мање од половине испитаника каже да би хомосексуалност требало да буде прихваћена у друштву. У међувремену, у већем делу Африке, Азије и Блиског истока, постоји мања толеранција према хомосексуалности.“

Међутим, анкета CNN-а из 2012. показала је да већина Американаца подржава геј права, попут истополних бракова. Крајем 2015. године, анкета међу Јапанцима је такође показала да већина подржава истополне бракове.

Према једној студији, противљење трансродним правима било је у корелацији са преференцијом према послушности и конформизму, без обзира на партијску припадност.

Религијски разлози за противљење

250п|мини|Анти-ЛГБТ постери које су поставиле харедим групе у Тел Авиву протестујући против Прајда у Тел Авиву, 2007. Превод: „Антисемитска гнусоба хода спонзорисана од стране Врховног суда против Бога и против милиона уплаканих Јевреја широм света. Бог мрзи разврат“ Многе религије, укључујући оне у оквиру источњачких вера и абрахамских вера, не подржавају хомосексуални секс. Евангелистичко хришћанство, католицизам, мормонизам, ортодоксни јудаизам, и ислам сматрају хомосексуални секс грехом и држе да његова пракса и прихватање у друштву слабе моралне стандарде.

Хришћанско противљење мини|Протестанти против истополних бракова испред Врховног суда САД 2015.

Одломци у Старом завету који забрањују човеку да „легне с мушкарцем као са женом“ и прича о Содоми и Гомори историјски су тумачени као осуда содомије. Неколико Павлових одломака такође је цитирано против мушке и женске хомосексуалности. Хришћани који заузимају конзервативан став о хомосексуалности подржавају овакво читање ових одломака верујући да се Бог противи истополној сексуалној активности, док хришћани који заузимају либералан став верују да се исти одломци односе на специфичније ситуације, попут педофилије, силовања или злостављања, а не на хомосексуалност. Највеће хришћанско тело, Католичка црква, осуђује хомосексуалне чинове као „тешко грешне“ и „суштински поремећене“.Ratzinger, Joseph Cardinal (Prefect). (1. 10. 1986). 'Letter to the Bishops of the Catholic Church on the Pastoral Care of Homosexual Persons'. Dicastery for the Doctrine of the Faith. Друго највеће хришћанско тело, Православна црква, такође осуђује хомосексуално понашање, као и многе протестантске деноминације.

У оквиру Католичке цркве, теорију природног права користили су филозофи и теолози да би оправдали своју осуду хомосексуалног понашања.Catechism of the Catholic Church (2nd ed.). Libreria Editrice Vaticana. 2019. Paragraph 2357. Теолог Тома Аквински је тврдио да је хомосексуална пракса противна природном закону, аргументујући да је примарни природни циљ сексуалног чина прокреација, а пошто се поменута прокреација спроводи кроз процес сексуалне оплодње између мушкарца и жене, хомосексуални секс је противан самом циљу тог чина.Blankenhorn, Fr. Bernhard; Droste, Sr. Catherine Joseph; Jindráček, Fr. Efrem; Legge, Fr. Dominic; White, Fr. Thomas Joseph (2015). «Aquinas & Homosexuality. Five Dominicans Respond to Adriano Oliva». Angelicum 92 (3): 297-302. .

Исламско противљење

Содомија се сматра криминалном и забрањена је у већини исламских земаља, према шеријатском закону, и званично носи смртну казну у Саудијској Арабији, Уједињеним Арапским Емиратима, Ирану, Брунеју, Мауританији, Нигерији и Јемену.

Носи смртну казну у Авганистану под талибанима. У Египту, отворено геј мушкарци су кривично гоњени према општим законима о јавном моралу. С друге стране, хомосексуалност је легална у Турској од 1858. године.

У Саудијској Арабији, максимална казна за хомосексуалност је јавно погубљење, али влада ће користити друге казне – нпр. новчане казне, затворску казну и бичевање – као алтернативе, осим ако не сматра да ЛГБТ особе изазивају државни ауторитет учествовањем у ЛГБТ друштвеним покретима. Од Исламске револуције у Ирану 1979. године, иранска влада је погубила више од 4.000 људи оптужених за хомосексуалне чинове. Иако је хомосексуалност распрострањена међу паштунском етничком групом у јужном Авганистану, након пада талибана, хомосексуалност је од капиталног злочина постала дело које се кажњава новчаним казнама, затворским казнама и насиљем осветника.

Већина међународних организација за људска права, попут Хјуман рајтс воча и Амнести интернешенела, осуђује законе који криминализују хомосексуалне односе између пунолетних особа. Муслиманске нације инсистирају на томе да су такви закони неопходни за очување исламског морала и врлине. Од земаља са већинским муслиманским становништвом у којима је хомосексуалност криминализована, само Либан и Тунис имају организације које покушавају да легализују хомосексуалност.

Противљење азијских религија