мини|Транспаренти „Љубав није злочин” на Паради поноса у Паризу 2019. године

Неки или сви сексуални чинови између мушкараца, а ређе и између жена, класификовани су као кривично дело у различитим регионима. У већини случајева, такви закони се не спроводе када је у питању споразумни истополни однос, али ипак доприносе полицијском узнемиравању, стигматизацији и насиљу над хомосексуалним и бисексуалним особама. Остали ефекти укључују погоршање епидемије ХИВ-а услед криминализације мушкараца који имају секс са мушкарцима, што их обесхрабрује да траже превентивну негу или лечење од ХИВ инфекције.

Криминализација хомосексуалности се често правда научно дискредитованом идејом да се хомосексуалност може стећи или јавном одбојношћу према хомосексуалности, која је у многим случајевима заснована на осуди хомосексуалности од стране аврамских религија (јудаизма, хришћанства и ислама). Аргументи против криминализације хомосексуалности почели су да се изражавају током просветитељства. Почетне примедбе су укључивале практичне потешкоће у спровођењу, прекомерно мешање државе у приватни живот и уверење да криминализација није ефикасан начин за смањење учесталости хомосексуалности. Касније примедбе укључивале су аргумент да хомосексуалност треба сматрати болешћу а не злочином, да криминализација крши људска права хомосексуалаца и да хомосексуалност није морално погрешна.

У многим земљама, криминализација хомосексуалности заснована је на законским кодексима наслеђеним од Британске империје. Француска колонијална империја није довела до криминализације хомосексуалности, јер је она укинута у Француској током Француске револуције како би се уклонио верски утицај из кривичног права. У другим земљама, криминализација хомосексуалности заснива се на шеријатском праву. У западном свету, велики талас декриминализације започео је након Другог светског рата. Проширио се глобално и достигао врхунац током 1990-их година. Последњих година, многе афричке земље су појачале спровођење антихомосексуалних закона због политизације и погрешног уверења да је хомосексуалност западни увоз. Према подацима из 2025. године, хомосексуалност није криминализована у 131 земљи, док је de jure криминализована у 62 државе чланице УН, а de facto у још две;најмање седам од њих има смртну казну за хомосексуалност.

Историја Стари и рани нови век мини|Спаљивање витеза Рихарда Пулера фон Хоенбурга са његовим слугом пред зидинама Цириха, због содомије, 1482. Асирски закони садрже одломак који кажњава хомосексуалне односе, али је спорно да ли се то односи на споразумне или само на неспоразумне односе. Први познати римски закон који помиње истополне односе био је Lex Scantinia. Иако је стварни текст овог закона изгубљен, вероватно је забрањивао слободним римским грађанима да преузму пасивну улогу у истополним чиновима. Христијанизацијом Римског царства друштвени ставови постају све више неодобравајући према хомосексуалности. У шестом веку, византијски цар Јустинијан увео је друге законе против истополне сексуалности, називајући такве чинове „противприродним”. Сиријско-римски законик, који је био утицајан у блискоисточној правној традицији, а посебно у Либану, прописивао је смртну казну за хомосексуалност. Неки османски кривични законици захтевали су новчане казне за содомију (ливат), док други нису помињали тај преступ. У средњем Мексику у 15. веку, хомосексуални чинови између мушкараца могли су бити кажњени вађењем утробе и гушењем у врелом пепелу. Током касног средњег века, многе јурисдикције у Европи почеле су да додају забране содомије у световно право. Такође су пооштрили спровођење, уз појаву одреда за пороке у неким европским градовима. У неким случајевима, содомија је кажњавана истрагом и пријављивањем, у другим новчаним казнама, а у неким спаљивањем учесника или локације где се чин догодио. Смртна казна за содомију била је уобичајена у раној модерној Европи. Није јасно колико су се строго спроводили закони о содомији; једна теорија је да је спровођење било повезано са моралним паникама у којима су хомосексуалци били жртвено јагње. Енглески монарх Хенри VIII кодификовао је забрану хомосексуалности у Енглеској у световно право доношењем Закона о бугерији из 1533. године, што је био покушај да се стекне предност у верској борби током енглеске реформације. Овај закон, заснован на верској забрани из Књиге Левитске, прописивао је смртну казну за бугерију (анални секс).

Утицај колонијализма и империјализма мини|Учесник носи плакат против Члана 377 током Параде поноса у Бубанешвару, Индија Многе данашње јурисдикције криминализују хомосексуалност на основу колонијалних кривичних законика које су усвојиле под британском влашћу. Индијски кривични законик и његов Члан 377 који криминализује хомосексуалност примењени су на неколико британских колонија у Азији, Африци и Океанији. Рајтов кривични законик је састављен за Јамајку и коначно усвојен у Хондурасу, Тобагу, Светој Луцији и Златној Обали. Стивенов законик је усвојен у Канади (и у измењеном облику на Новом Зеланду), проширујући криминализацију хомосексуалности на било какву истополну активност. Грифитов законик је усвојен у Аустралији и неколико других земаља Комонвелта, укључујући Науру, Нигерију, Кенију, Танзанију, Папуу Нову Гвинеју, Занзибар и Уганду, као и у Израелу. Једном успостављени, закони против хомосексуалности често се одржавају инерцијом и укључивањем у постколонијалне кривичне законике. Неке државе су усвојиле законе инспирисане британским који криминализују хомосексуалност на основу неформалног утицаја, док друге бивше британске колоније криминализују хомосексуалност под утицајем шеријатског права. И Кина и Јапан, који историјски нису прогонили хомосексуалност, криминализовали су је на основу западних модела у деветнаестом веку.

Током Француске револуције 1791. године, Национална уставотворна скупштина укинула је закон против хомосексуалности као део усвајања новог правног кодекса без утицаја хришћанства. Иако скупштина никада није расправљала о хомосексуалности, она је од тада легална у Француској. Раније се могла казнити спаљивањем до смрти, иако се то ретко спроводило. Укидање кривичне одговорности за содомију кодификовано је у кривичном законику из 1810. године. Наполеонова освајања и усвајање грађанског права и кривичних законика по француском моделу довели су до укидања криминализације у многим јурисдикцијама и замене смртне казне затвором у другим. Путем војне окупације или опонашања француског кривичног законика, скандинавске земље, Шпанија, Холандија, Португал, Белгија, Јапан и њихове колоније и територије — укључујући већи део Латинске Америке — декриминализовале су хомосексуалност. Бивше француске колоније имају мању вероватноћу од британских да криминализују хомосексуалност. Често се сматра да је Османско царство декриминализовало хомосексуалност 1858. године, када је усвојило кривични законик инспирисан француским, али Елиф Џејлан Озсој (Elif Ceylan Özsoy) тврди да је хомосексуалност већ била декриминализована. Међутим, неки османски мушкарци су погубљени због содомије, укључујући два дечака у Дамаску 1807. године.

Уједињење Немачке поништило је неке од тековина Наполеонових освајања јер је уједињена земља усвојила пруски кривични законик 1871. године, поново криминализујући хомосексуалност у неким областима. У Немачкој се забрана хомосексуалности није често спроводила све до 1933. године. У нацистичкој Немачкој од 1933. до 1945. године, процењује се да је 57.000 мушкараца осуђено због кршења Параграфа 175. Никада пре или касније није тако велики број хомосексуалаца осуђен у тако кратком временском периоду. Хиљаде мушкараца је затворено и убијено у нацистичким концентрационим логорима. Западна Немачка осудила је приближно исти број мушкараца по истом закону све до 1969. године, када је хомосексуалност делимично декриминализована.

У Руској Империји, хомосексуалност је криминализована 1835, а декриминализована 1917. године као резултат Руске револуције. Криминализација је поново уведена 1934. године, са строжом казном него раније, из непознатих разлога.

Тренд декриминализације после Другог светског рата мини|Пропорција светске популације која живи у земљи у којој хомосексуални чинови нису криминализовани, 1760–2020. мини|Број јурисдикција које криминализују хомосексуалност, 1990–2024. У деценијама након Другог светског рата, закони против хомосексуалности почели су строже да се спроводе у западној Европи и Сједињеним Америчким Државама. Током 1950-их и 1960-их постојала је тенденција легализације хомосексуалности са вишом границом пристанка него за хетеросексуалне односе; овај модел су препоручиле разне међународне организације како би се спречило да младићи постану хомосексуалци. Конвергенција се десила или кроз делимичну декриминализацију хомосексуалности, као у Уједињеном Краљевству (1967), Канади (1969) и Западној Немачкој (1969), или кроз делимичну криминализацију хомосексуалности, као у Белгији, где је први закон против истополних активности ступио на снагу 1965. године.

Постојао је талас декриминализације крајем двадесетог века; деведесет посто промена ових закона између 1945. и 2005. године подразумевало је либерализацију или укидање. Осамдесет посто укидања између 1972. и 2002. године извршило је законодавна тела, а остатак судови који су законе прогласили неуставним. Декриминализација је започела у Европи и Америкама и проширила се глобално 1980-их. Темпо декриминализације достигао је врхунац током 1990-их. Након распада Совјетског Савеза, многе бивше совјетске републике су декриминализовале хомосексуалност, али друге у средњој Азији задржале су ове законе. Кина је декриминализовала хомосексуалност 1997. године. Након дуготрајне правне битке, Врховни суд Индије пресудио је да криминализација хомосексуалности крши Устав Индије у пресуди Navtej Singh Johar v. Union of India из 2018. године.

Једно од објашњења за ове правне промене је повећано поштовање људских права и аутономије појединца као и ефекти сексуалне револуције из 1960-их. Тренд повећане пажње према индивидуалним правима у законима о сексуалности примећен је широм света, али спорије напредује у неким регионима, као што је Блиски исток. Студије су откриле да су модернизација, мерена Индексом хуманог развоја или БДП-ом по глави становника, и глобализација (КОФ Индекс глобализације) у негативној корелацији са криминализацијом хомосексуалности.

Отпор декриминализацији

Африка је једини континент на којем декриминализација хомосексуалности није била широко распрострањена од средине двадесетог века. У Африци, један од примарних наратива који се наводи у прилог криминализацији хомосексуалности јесте „одбрана јавног поретка (ordre public), морала, културе, религије и деце од претпостављене империјалне хомосексуалне агенде” повезане са глобалним Севером. Овакве тврдње игноришу чињеницу да су многе аутохтоне афричке културе толерисале хомосексуалност и да историјски криминализација хомосексуалности потиче из британског колонијализма. На Блиском истоку, хомосексуалност се посматра као оруђе западне доминације из истог разлога.