мини|десно|Пломинска плоча

Пломинска плоча () је глагољски натпис на хрватском језику на спољном зиду цркве Светог Ђорђа у Пломину, Хрватска. Приказан је римски бог флоре и фауне Силван. Овај натпис сведочи о раном паралелизму две културне струје на истарском подручју: романски симбол је антички рељеф, а словенски, односно хрватски симбол је хрватски језик и глагољица.

Читање текста мини|лево|Глагољски натпис на Пломинској плочи Изнад мушке фигуре уклесан је дворедни глагољски текст, док је десно од фигуре уклесан још један симбол чије значење није са сигурношћу утврђено. Читање текста је прилично једноставно: први ред гласи SE EPIS, а други ред ЪLЪS. Знак чију функцију доводи у питање Фучић уклесан је знатно дубљим браздама и четири пута је већи од просечне величине глагољских слова, и већ због тога се може поставити питање да ли је он неопходан састојак самог глагољског натписа, да ли га је написала рука истог писара и да ли је уклесан у исто време када и остали текст. Из њега се не може са сигурношћу разазнати глагољско слово.

Покушавајући да се оба реда читају непрекидно: SE E PISЪLЪ S.., тј. ово је написао S..., реченица остаје недовршена. Није познато да ли је текст написао неко чије име почиње словом S или је неко написао нешто што почиње словом S. Будући да је старохрватски глагол pisati значио и „писати” и „сликати”, неизвесно је да ли је овај глагол коришћен да означи и скулпторски рад и, сходно томе, да ли је натпис на Пломинској плочи потпис скулптора, или је глагољски текст неки накнадно исписани графит, који је написао неки писар.

Читање текста уводи и неке додатне фонетске и ортографске потешкоће — појављује се необична ортографија за писање партиципа pisalъ, где је на месту гласа /a/ написан полуглас 'ъ' (дакле pisъlъ уместо pisalъ). Фучић расправља да ли је фонетски могуће да је аутор овог натписа заменио фонетску вредност полугласа са вредношћу пуног вокала /a/, тј. да је можда заменио знакове због сличности у изговору.

Палеографска анализа мини|десно|250п|Текстуална реконструкција Пломинске плоче Општа палеографска анализа показује да се још увек користи обла глагољица, која претходи развоју хрватске углате глагољице, што датира споменик пре 12–13. века.

Анализа појединачних графема такође указује на овај временски оквир: Присутно је слово S (1, 6, 10) које још увек има троугласти доњи елемент и слово I (5) које још увек има троугласти горњи елемент, тј. које још није редуковало дуктус на начин како се то може приметити на Бечким листићима. Такође постоји старији тип слова P (4) са бочном цртицом. Знак за полуглас (7, 9) на Пломинској плочи не налази се на глагољским споменицима пре 11. века нити после 13. века. Коначно, постоји особено слово E (2, 3) које се појављује два пута у овом натпису и у обе потврде показује исти тип са две хоризонталне линије које пресецају вертикалну хасту. Узимајући у обзир палеографски развој тог слова, може се утврдити да се E првобитно појављује са две хоризонталне линије, које се потом редукују на једну, која се затим редукује на тачку, да би на крају и сама била елидирана. Са словом E на Пломинској плочи, овај развој на хрватском глагољском ареалу може се повезати са најстаријим сачуваним глагољским споменицима уопште: Кијевским листићима, Прашким фрагментима, и са македонским споменицима: Асеманијевим јеванђељем, Охридским листићима, Синајским еухологијем.

Све ове особине указују на велику старину споменика, што датира Пломинску плочу у 11. век. Можда се, штавише, доња граница може поставити у 10. век, што је датирање које заступају научници попут Марије Чунић.

Рељеф Рељеф приказује голобраду мушку фигуру, одевену у кратку тунику до колена, стегнуту у појасу. Костим је антички, римски. Ово је била одећа робова, радника и сељака. Фронтални положај лика са левом руком савијеном у лакту пред грудима, која држи некакав предмет, подсећа на позу и типичан гест мушких портрета на касноантичким римским надгробним стелама, што чини недвосмисленом везу континуитета или имитације овог примитивног рељефа са касноантичком надгробном пластиком. Иако је ниша око фигуре уклесана несигурно и недоследно, она указује на постављање фигуре у сопствени простор, типично за пластику римских надгробних споменика. Општа натуралистичка тенденција такође указује на антику као полазну тачку, што се манифестује кроз немоћ уметниковог израза, посебно у детаљима — вајарски тип голобраде главе и зачеци ушне шкољке и једва назначена коса.

Датирање и интерпретација Ако је глагољски натпис датиран у 11. век, онда је тај датум terminus post quem non за настанак рељефа, тј. његова горња граница. Доња граница је касна антика. У том великом распону — од касне антике до ране романике — мање је вероватно да би ово дело настало у вековима од 8. до прве половине 11. века, јер су се у том периоду у скулпторским радовима користили орнаменти плетера, стилски обележен тип стваралаштва, традиција која искључује натуралистичке концепције људске фигуре.

Следећи ову линију размишљања, Бранко Фучић је 1953. године, објављујући Пломинску плочу по први пут, формирао алтернативну теорију према којој рељеф ...треба гледати или као примитивно провинцијално дело римске касне антике (било паганско било хришћанско) или као плод ране романике, која после периода плетера изнова уводи у скулптуру људски лик. У сваком су случају везе с касноантичком пластиком на њему несумњиве. Оне представљају на томе споменику или још живу античну традицију или угледање средњовековног клесара на један антични предложак.Branko Fučić, 1963, Izvještaj, o.c. p. 84, „...treba gledati ili primitivno provincijalno djelo rimske kasne antike (bilo poganske bilo kršćanske) ili plod rane romanike, koja poslije perioda pletera iznova uvodi u skultpuru ljudski lik. U svakom su slučaju veze s kasnoantiknom plastikom na njemu nesumnjive. One predstavljaju na tome spomeniku ili još živu antiknu tradiciju ili ugledanje srednjovjekovnog klesara na jedan antikni predložak.”

Разматрајући Фучићеву алтернативну интерпретацију, академик Љубо Караман је изнео своје аргументе, определивши се за средњовековно порекло рељефа.Ljubo Karaman, Starohrvatska prosvjeta III/4, 1955.

Следећи Караманове аргументе и сопствене касније иконографске студије, ФучићBranko Fučić, , Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena, book 40. је изнео мишљење да ова фигура представља Светог Ђорђа — свеца коме је пломинска црква посвећена. Овај закључак произашао је из атрибута који фигура на Пломинској плочи држи у руци. Фучић није могао да идентификује предмет у (тада) доступном репертоару атрибута римске пластике који би одговарао атрибуту фигуре са Пломинске плоче. То нису биле виле нити остве већ тролисна грана, симбол вегетације; морала је бити скраћеница за концепцију вегетације.

Хришћанска иконографија може тај атрибут протумачити палмином гранчицом — наравно, у стилизованом, ненатуралистичком облику — а палма је симбол мученика. Свети Ђорђе је тек у време крсташких ратова постао идеализовани витез, коњаник, убица змаја. У старијој хришћанској иконографији он је само гласник вере и мученик, те би стога мученичка палма била довољна као одговарајући атрибут. Упоређујући фигуру са Пломинске плоче са остацима фреске из порушене цркве Светог Ђорђа код Врбника на острву Крк, где је овај светац приказан не са једним вегетацијским атрибутом већ са два (држећи по један у свакој руци), Фучић је ову необичну, изузетну иконографију протумачио као контаминацију перцепције Светог Ђорђа мученика (који држи палму у руци) са перцепцијом хрватског народног „зеленог Јураја” (хрв. zeleni Juraj) који у руци носи пролећно зеленило.Fučić 1962:138, „..do preklapanja i uzajamnog prožimanja dviju predodžbi: palme sa zelenom granom, Jurja mučenika s Jurjem nosiocem zelenila, svetoga Jurja s folklornim Zelenim Jurjem.”

У свом каснијем раду, Фучић закључује да је то био споредни пут до правог решења. Касније сумарно описује проблем и решења на следећи начин: Ни на Истоку ни на Западу не постоји ниједно сачувано уметничко дело Светог Ђорђа пре 10. века. Ако је клесар из 11. века (на који се датира глагољски натпис) имао на уму да прикаже Светог Ђорђа, ван сваке је сумње да би уклесао основни светитељски атрибут, ауреолу, која на овом споменику недостаје. Рељеф је — сходно томе — старији. Фучић се залаже за своје првобитно датирање у касноантички период. Постаје очигледна друга интерпретација, где фигура са Пломинске плоче представља древног, античког „зеленог Ђорђа”, паганског Силвана са вегетацијским атрибутом у руци, као што се може видети на сличној иконографији на једном античком истарском рељефу у музеју у Бузету.

Глагољски натпис је, дакле, секундаран; то је графит. Чињеница да је рељеф уграђен у црквени зид условљена је накнадном народном реинтерпретацијом, која је у приказу Силвана видела портрет Светог Ђорђа, иако вероватно још увек контаминирана ранијом концепцијом „зеленог Јураја”.

Референце

Литература

Спољашње везе http://domovina.110mb.com/hr_kultura/plominski_natpis.htm Plominski natpis] — одломак из књиге Бранка Фучића Terra incognita, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 1997

Категорија:Глагољски натписи Категорија:Старохрватски натписи Категорија:11. век у Хрватској Категорија:Хрватски глагољски текстови