Дипломатска каријера Мухамеда (око 570 — 8. јун 632) обухвата Мухамедово вођство над растућом муслиманском заједницом (умом) у раној Арабији и његову преписку с владарима других народа у Арабији и око ње. Овај период обележен је преласком из обичаја периода џахилије у преисламској Арабији на рани исламски систем управљања, постављајући притом и одређујуће принципе исламске јуриспруденције у складу са шеријатом и исламском теократијом.
Два главна арапска племена Медине, Авс и Хазраџ, борила су се међусобно за контролу над Медином више од једног века пре Мухамедовог доласка.Watt. al-Aus; Encyclopaedia of Islam Заклетвама на Акаби, које су одржане близу Мине, Мухамед је од стране Авса и Хазраџа прихваћен као заједнички вођа Медине, а он је то регулисао успостављањем Мединске повеље по свом доласку; документа који је регулисао односе међу различитим фракцијама, укључујући арапске Јевреје Медине, на шта су потписници пристали. Ово је за њега била другачија улога, јер је током боравка у Меки био само верски вођа. Резултат је било коначно стварање уједињене заједнице у Медини, као и политичка надмоћ Мухамеда,Buhl; Welch. Muhammad; Encyclopaedia of Islam уз почетак десетогодишње дипломатске каријере.
У завршним годинама пре смрти, Мухамед је успоставио комуникацију с другим вођама путем писама,Irfan Shahid, Arabic literature to the end of the Umayyad period, Journal of the American Oriental Society, Vol 106, No. 3, изасланика,al-Mubarakpuri или их лично посећујући, као што је то учинио у Таифу; Мухамед је намеравао да прошири поруку ислама изван Арабије. Примери сачуване писане преписке укључују писма Ираклију, негушу и Хозроју II, између осталих вођа. Иако је вероватно да је Мухамед иницирао контакте са другим вођама унутар Арабијског полуострва, неки су се питали да ли су писма слата изван ових граница.
Главни одређујући тренуци Мухамедове дипломатске каријере јесу заклетве на Акаби, Мединска повеља и Худајбијски споразум. Мухамед је наводно користио сребрни печат на писмима послатим другим знаменитим вођама као позив у ислам.
Рани позиви у ислам
Пресељење у Абисинију мини|Локација Аксумског краљевства Мухамедов почетак јавног проповедања наишао је на жестоко противљење водећег племена Меке, Курејшија. Иако је сам Мухамед био безбедан од прогона захваљујући заштити свог ујака, Абу Талиба ибн Абд ал-Муталиба, вође Бану Хашима, једног од главних кланова који су чинили Курејшије, неки од његових следбеника нису били у таквој позицији. Курејшије су злостављале неколико муслимана; наводно су неки били претучени, затварани или изгладњивани. Године 615., Мухамед је одлучио да пошаље петнаест муслимана да емигрирају у Краљевство Аксум како би добили заштиту под хришћанским владаром, у муслиманским изворима званим Наџаши. Емиграција је била средство којим су неки муслимани могли избећи тешкоће и прогон од стране Курејшија и такође је отварала нове трговинске могућности.
Џафер ибн Абу Талиб као Мухамедов амбасадор Курејшије су, чувши за покушај емиграције, послале групу предвођену Амром ибн ал-Асом и Абдулахом ибн Аби Рабиом ибн Мугиром да прогоне муслимане у бекству. Муслимани су стигли у Аксум пре него што су их они могли ухватити и успели су да затраже безбедност негуша у Харару. Курејшије су апеловале на негуша да врати муслимане, и они су били позвани на аудијенцију код негуша и његових епископа; као представник Мухамеда и муслимана, Џафер ибн Абу Талиб деловао је као муслимански амбасадор и говорио о Мухамедовим достигнућима и цитирао кур’анске стихове у вези са исламом и хришћанством, укључујући неке из суре Мерјем.van Donzel. al-Nadjāshī; Encyclopaedia of Islam Негуш, очигледно импресиониран, дозволио је мигрантима да остану и послао назад изасланике Курејшија. Такође се мисли да је негуш можда прешао на ислам.Vaglieri. Dja'far b. Abī Tālib; Encyclopaedia of Islam Хришћански поданици негуша били су незадовољни његовим поступцима, оптужујући га да је напустио хришћанство, мада је негуш успео да их умири на начин који би се, према Ибн Исхаку, могао описати као наклоњен исламу. Успоставивши пријатељске односе с негушем, Мухамеду је постало могуће да пошаље још једну групу миграната, тако да је број муслимана у Абисинији достигао око стотину.
Позиви у ислам пре хиџре
Таиф мини|усправно=1.35|лево|Пут ка Таифу у првом плану, планине Таифа у позадини (Саудијска Арабија) Почетком јуна 619. године, Мухамед је кренуо из Меке како би путовао у Таиф ради сусрета с његовим поглаварима, углавном онима из Бану Сакифа (као што је Абд-Јалаил ибн Амр).al-Mubarakpuri Главни дијалог током ове посете сматра се Мухамедовим позивом да приме ислам, док савремени историчар Монтгомери Ват уочава могућност додатне расправе о преузимању меканских трговачких путева који су пролазили кроз Таиф од меканске контроле. Разлог за Мухамедово усмеравање напора ка Таифу могао је бити недостатак позитивног одговора људи из Меке на његову поруку до тада.
Одбијајући његову поруку и страхујући да ће уследити одмазда из Меке због тога што су угостили Мухамеда, групе укључене у сусрет с Мухамедом почеле су да подстичу мештане да га гађају камењем. Пошто је био опкољен и протеран из Таифа, рањени Мухамед потражио је уточиште у оближњем воћњаку.Muir (1861) Vol. II Одмарајући се под виновом лозом, ту се обратио Богу, тражећи утеху и заштиту.al-Mubarakpuri Muir (1861) Vol. II
Према исламској традицији, Мухамеда су на повратку у Меку срели анђео Гаврило и анђели планина које окружују Таиф, и рекли су му да ће, ако то пожели, Таиф бити смрвљен међу планинама за одмазду због злостављања. Мухамед је наводно одбио тај предлог, говорећи да ће се молити у нади да ће будуће генерације Таифа прихватити исламски монотеизам.Сахих ал-Бухари 4.54.454 , Сахих Муслим 19.4425
Заклетве на Акаби
мини|усправно=1.35|Хаџ ходочасници у Мини У лето 620. током сезоне ходочашћа, шест људи из Хазраџа који су путовали из Медине ступило је у контакт с Мухамедом. Импресионирани његовом поруком и карактером, и мислећи да би он могао помоћи у решавању проблема с којима се Медина суочавала, петорица од шесторице вратили су се у Меку следеће године, доводећи још седморицу. Након што су прешли на ислам и посведочили веру у Мухамеда као Божјег посланика, дванаест људи се заклело да ће му бити послушни и клонити се бројних грешних дела према исламу. Ово је познато као Прва заклетва на Акаби код исламских историчара. Након заклетве, Мухамед је одлучио да пошаље муслиманског амбасадора у Медину и изабрао је Мусаба ибн Умајра за ту функцију, како би поучавао људе о исламу и позивао их у веру.al-Mubarakpuri
Уз споре али постојане преласке на ислам међу Авсима и Хазраџима присутним у Медини, 75 муслимана из Медине дошло је као ходочасници у Меку и тајно се састало с Мухамедом у јуну 621. године, срећући се с њим ноћу. Група је дала Мухамеду Другу заклетву на Акаби, познату и као Заклетва рата. Људи из Медине пристали су на услове прве заклетве, уз нове услове који су укључивали послушност Мухамеду, наређивање добра и забрану зла. Такође су пристали да помогну Мухамеду у рату и затражили од њега да објави рат Меканцима, али је он то одбио.Ibn Hisham, as-Seerat an-Nabawiyyah, Vol. I
Поједини западни академици су доводили у питање да ли се уопште догодила друга заклетва, мада Монтгомери Ват тврди да је морало бити неколико сусрета између ходочасника и Мухамеда на основу којих је могао бити договорен његов прелазак у Медину.
Мухамед као вођа Медине
Мединско друштво пре хиџре Демографија Медине пре муслиманске миграције састојала се углавном од два многобожачка арапска племена; Авса и Хазраџа; и најмање три јеврејска племена: Кајнука, Надир и Курајза. Мединско друштво, можда деценијама, било је изранављено завадама између два главна арапска племена и њихових подкланова. Јеврејска племена су повремено склапала сопствене савезе с било којим од арапских племена. Опресивна политика Хазраџа, који су у то време преузели контролу над Медином, приморала је јеврејска племена, Надир и Курајзу, да ступе у савез с Авсима, који су били значајно ослабљени. Кулминација тога била је битка на Буату 617. године, у којој су Хазраџ и њихови савезници, Кајнука, били потучени од стране коалиције Авса и његових савезника.Bosworth. Bu'āth; Encyclopaedia of Islam
Иако је формална борба између два клана престала, непријатељства међу њима су се наставила све до Мухамедовог доласка у Медину. Мухамеда су позвали неки Мединци, импресионирани његовим верским проповедањем и очигледном поузданошћу, да као арбитар помогне у смањењу преовлађујућих фракцијских раздора. Мухамедов задатак би тако био да од ових хетерогених елемената створи уједињену заједницу, не само као верски проповедник, већ и као политички и дипломатски вођа који би могао помоћи у разрешавању текућих спорова. Кулминација тога била је Мединска повеља.
Мединска повеља
мини|Стране укључене у документ Након заклетви на Акаби, Мухамед је добио обећања заштите од људи из Медине и преселио се у Медину са групом својих следбеника 622. године, избегавши снаге Курејшија. Уточиште су им пружили припадници домаће заједнице познате као Ансари. Након што је основао прву џамију у Медини (Масџид ан-Набави) и добио смештај код Абу Ејуба ал-Ансарија,Ibn Kathir, al-Bidaayah wa an-Nihaayah, Vol. II, започео је са успостављањем пакта познатог као Мединска повеља (). Овај документ био је једнострана декларација Мухамеда и бави се готово искључиво грађанским и политичким односима грађана међу собом и са спољним светом.
Повеља је, између осталог, прогласила:
стварање нације муслимана (умме) коју чине Мухаџири из Курејшија, Ансари из Јасриба (Медине) и остали муслимани Јасриба. успостављање система размене заробљеника у којем се с богатима више није поступало другачије него са сиромашнима (као што је био обичај у преисламској Арабији) сви потписници ујединиће се у одбрани града Медине, прогласиће се да су Јевреји Авса равноправни муслиманима, све док су лојални повељи. заштита Јевреја од верског прогона да објаву рата може изрећи само Мухамед.
Утицај Повеље Извор ауторитета пренет је са јавног мњења на Бога. Бернард Луис пише да је заједница у Медини постала нови тип племена с Мухамедом као својим шеиком, истовремено поседујући верски карактер.Lewis, page 44. Ват тврди да Мухамедова власт у то време није обухватала целу Медину, те да је у стварности био само верски вођа Медине, а да ће његов политички утицај постати значајан тек после Битке на Бедру 624. године. Луис сматра да је Мухамедово преузимање улоге државника био начин којим су се могли остварити циљеви посланства. Повеља, иако недавно потписана, убрзо је требало да постане застарела због наглих промена прилика у Медини, те изгнанством два јеврејска племена и погубљењем трећег након што су оптужени за кршење услова споразума.
Потписивање повеље могло би се сматрати назнаком формирања уједињене заједнице, на много начина сличне федерацији номадских кланова и племена, будући да су потписници били повезани свечаним договором. Заједница је, међутим, сада имала и верски основ. Проширујући ову аналогију, Ват тврди да је функционисање заједнице подсећало на племе, тако да не би било нетачно назвати заједницу неком врстом "супер-племена". Само потписивање повеље показало је одређени степен дипломатије од стране Мухамеда, јер иако је замишљао друштво засновано на верском погледу на свет, практичан обзир захтевао је инклузивност уместо искључивости различитих друштвених елемената.
Уједињење Авса и Хазраџа