Продик (старогрчки: Πρόδικος, око 465. п. н. е. – око 395. п. н. е.) из Јулиде на острву Кеос био је старогрчки филозоф. Био је један од најстаријих софиста времена Сократа, млађег савременика Протагоре. Стигао је у Атину као амбасадор са острва Кеос и постао је познат као говорник и учитељ. Платон га је више ценио од других софиста, а његов пријатељ Продик се појављује у неколико Платонових дијалога са Сократом. Продик је у свом учењу наглашавао лингвистику и етику. Садржај једног од његових говора, „Херкул на раскрсници“, још увек је добро познат. Такође је представио теорију о пореклу религије.

Живот Продик је био из града Јулиде на острву Кеос, родног места Симонида, кога је описао као имитатора. Продик је често посећивао Атину како би обављао послове у име свог родног града и привлачио је пажњу као говорник, иако му је глас био тих. Плутарх га описује као витког и физички слабог; Платон такође наговештава његову крхкост и степен женствености који је до ње довео. Филострат га оптужује за луксуз и похлепу. У Платоновом дијалогу Протагора, помиње се да је Продик раније посетио Атину. Појављује се у драми Еуполис и комедијама Облаци и птице Аристофана. Према Филострату, Продик је одржао своје предавање о врлини и пороку у Теби и Спарти.

Продик је био блиско повезан са многим познатим филозофима и културним личностима које су поштовале његов таленат: Сократом, Ксенофонтом, Критијом, Тукидидом, Тераменом и Еурипидом. Међу његовим ученицима били су говорници Терамен и Исократ. У Платоновим дијалозима, Продик се помиње или представља са извесним степеном поштовања у поређењу са другим софистима. Аристофан, у својој комедији „Облаци“, поступа према њему блаже него Сократ.

Алегоријска прича „Херкул на раскрсници“ такође се приписује Продику.

Филозофски погледи на реторику Продик је, као и многи софисти, учио уметност дебате. Његова одлика била је интересовање за номинативну функцију речи. Развијајући Протагорину доктрину о исправном говору, бавио се разликом између тачних и приближних синонима (сродних речи), дефиницијама нијанси значења и хомонима.

Продик је своју методу назвао доктрином „исправности имена“ (ορθότης ὀνομάτων). Жељу да се пружи прецизна дефиниција сваког појма Сократ помиње у неколико дијалога.

Платон је Продиково проучавање синонима сматрао припремном фазом за Сократово учење о дефиницијама. Посебно је значајан његов утицај на питање суштине ствари, њихових разлика једне од друге и одговор на питање „Шта је ово?“ у филозофско-истраживачком смислу. Продик је први показао важност језичке анализе за логику и филозофију уопште. Истражујући правила аргументације, приближио се формализацији опште методе за побијање лажних исказа облика „ако је p, онда q“ користећи контрапример. Дидим Слепи помиње Продикову дискусију о немогућности контрадикције (οὐκ ἔστιν ἀντιλέγειν), слично Протагори и Антистену. У том смислу, важно је разумети да синоними и сродници са сличним значењима могу имати различита прецизна значења и да су понекад контрадикције илузорне, засноване само на игри речи. Стога је вероватно да је Продик био заинтересован и за логику.

Познато је да је Продик саветовао лекаре о медицинској терминологији, која се тек појављивала у то време.

Натуралистички поглед на религију Продик је, као и неки од његових колега софиста, тумачио страогрчку религију у натуралистичком оквиру. По његовом мишљењу, развој религије се одвијао у две фазе.

У првој фази, људи су почели да одају божанско поштовање стварима које су им биле корисне: Сунцу, Месецу, рекама и тако даље. Продик је навео култ Нила у Египту као пример. У другој фази, под именима Деметра и Диониса. Хефест и други су обожени као оснивачи пољопривреде, винарства, металургије, заната и тако даље. Стога су молитве овим боговима бесмислене. Због ових идеја, Продик је понекад био оптуживан за атеизам и патио је од руке атинских власти.

Продик је такође био први који је објаснио порекло религије кроз психолошке узроке — осећај захвалности.

Продикова космологија је, међутим, била прилично стандардна: сматрао је традиционална четири елемента основом универзума, допуњена Сунцем и Месецом[.

Етика једног филозофа У области етике, Продик је познат по параболи о Хераклу, која је сачувана захваљујући Ксенофонтовим „Мемоарима Сократа“ (II I, 21–34). Јунак бира између Среће (Врлине) и Порока, а оба сусреће у облику жена. Врлина се овде схвата као средство за постизање истинске користи:

„Нећу вас обмањивати уводима о задовољствима, већ ћу вам рећи истину о томе како су богови све уредили на свету. Од свега корисног и славног на свету, богови ништа не дају људима без труда и бриге: ако желите да богови буду милостиви према вама, морате поштовати богове; ако желите да вас пријатељи воле, морате чинити добро својим пријатељима; ако желите да будете поштовани у неком граду, морате бити корисни граду; ако желите да побудите дивљење целе Хеладе својим врлинама, морате се трудити да чините добро Хелади; ако желите да земља обилно рађа плодове, морате обрађивати земљу; ако мислите да се обогатите сточарством, морате се бринути о стоци; ако се трудите да се уздигнете кроз рат и желите да будете у стању да ослободите пријатеље и покорите непријатеље, морате учити од стручњака у ратној уметности и практиковати је; „Ако желите да поседујете физичку снагу, морате тренирати своје тело да се покорава разуму и развијати је кроз вежбање, рад и...“ зној".

Управо ову причу Аристофан пародира у делу „Облаци“ (889–1104).

Платон је сачувао Продикове изјаве о томе да је људски живот неизбежно испуњен многим патњама (Аксиох. 366c-369b), као и захтев за равнодушношћу за срећу поседовања спољашњих добара, као што је богатство (Ерик. 397c-398e).

Референце

Категорија:Старогрчки филозофи