Филозофија простора и времена је грана филозофије која се бави идејама о знању и разумевању у оквиру простора и времена. Овакве идеје су биле централне за филозофију од самог њеног настанка.

Филозофија простора и времена била је и инспирација и централни аспект ране аналитичке филозофије. Предмет се фокусира на низ основних питања, укључујући да ли време и простор постоје независно од ума, да ли постоје независно једно од другог, шта објашњава привидно једносмерни ток времена, да ли времена различита од садашњег тренутка постоје, као и питања о природи идентитета (посебно природи идентитета током времена).

Антички и средњевековни погледи Најраније забележено филозофско разматрање времена изложио је староегипатски мислилац Птахотеп (око 2650–2600. п. н. е.), који је рекао:

Веде, најранији текстови индијске филозофије и хиндуистичке филозофије, који датирају из касног 2. миленијума п. н. е., описују древну хиндуистичку космологију, у којој универзум пролази кроз поновљене циклусе стварања, уништења и поновног рађања, при чему сваки циклус траје 4.320.000.000 година. Извод са 225. стране Антички грчки филозофи, укључујући Парменида и Хераклита, писали су есеје о природи времена.

Инке су простор и време сматрали јединственим концептом, названим пача (, ).Atuq Eusebio Manga Qespi, Instituto de lingüística y Cultura Amerindia de la Universidad de Valencia. Pacha: un concepto andino de espacio y tiempo . Revísta española de Antropología Americana, 24, pp. 155–189. Edit. Complutense, Madrid. 1994Stephen Hart, Peruvian Cultural Studies:Work in Progress, ()

Платон је у делу Тимај поистоветио време са периодом кретања небеских тела, а простор као оно у чему ствари настају. Аристотел је у IV књизи своје Физике дефинисао време као број промена у односу на пре и после, а место објекта као најунутрашњију непокретну границу онога што га окружује.

У 11. књизи Исповести Светог Августина, он размишља о природи времена, питајући се: „Шта је дакле време? Ако ме нико не пита, знам: ако желим да објасним ономе ко пита, не знам.” Затим коментарише тешкоћу размишљања о времену, указујући на нетачност уобичајеног говора: „Јер мало је ствари о којима говоримо исправно; о већини ствари говоримо неправилно, ипак, оно што се мисли бива схваћено.”Свети Августин, Исповести, 11. књига. http://www.sacred-texts.com/chr/augconf/aug11.htm (Приступљено 19. 5. 2014). Али Августин је изнео први филозофски аргумент за стварност Стварања (против Аристотела) у контексту своје дискусије о времену, говорећи да знање о времену зависи од знања о кретању ствари, и према томе време не може бити тамо где нема створења која би мерила његов пролазак (Исповести Књига XI ¶30; О држави Божијој Књига XI погл. 6).

За разлику од античких грчких филозофа који су веровали да универзум има бесконачну прошлост без почетка, средњовековни филозофи и теолози развили су концепт универзума са коначном прошлошћу са почетком, данас познат као темпорални финитизам. Јован Филопон је изнео ране аргументе, које су касније прихватили хришћански филозофи и теолози у форми „аргумента из немогућности постојања актуелне бесконачности”, који гласи: „Актуелна бесконачност не може постојати.” „Бесконачна темпорална регресија догађаја је актуелна бесконачност.” „∴ Бесконачна темпорална регресија догађаја не може постојати.”

Почетком 11. века, муслимански физичар Ибн ел Хајтам (Алхацен или Алхазен) расправљао је о перцепцији простора и њеним епистемолошким импликацијама у својој Књизи о оптици (1021). Такође је одбацио Аристотелову дефиницију топоса (Физика IV) путем геометријских демонстрација и дефинисао место као математичко просторно проширење.Надер ел-Бизри, 'In Defence of the Sovereignty of Philosophy: al-Baghdadi's Critique of Ibn al-Haytham's Geometrisation of Place', Arabic Sciences and Philosophy 17 (2007), 57–80 Његово експериментално оповргавање екстрамисионе[6.54] А већ је показано да се облици светлости и боје непрестано генеришу у ваздуху и у свим [другим] провидним телима, и облици се непрестано шире кроз ваздух, као и кроз [друга] провидна тела, у различитим правцима," ... "стога је екстрамисија [видних] зрака сувишна и бескорисна".—Алхацен (11. век) како је превео A.Mark Smith p.372 (2001) Alhacen's Theory of Visual Perception: A Critical Edition, with English Translation and Commentary, of the First Three Books of Alhacen's "De aspectibus", the Medieval Latin Version of Ibn al-Haytham's "Kitāb al-Manāẓir": Volume Two Transactions of the American Philosophical Society, New Series, Vol. 91, No. 5 хипотезе вида довело је до промена у разумевању визуелне перцепције простора, супротно претходној емисионој теорији вида коју су подржавали Еуклид и Птолемеј. „Везујући визуелну перцепцију простора за претходно телесно искуство, Алхацен је недвосмислено одбацио интуитивност просторне перцепције и, самим тим, аутономију вида. Без опипљивих појмова о удаљености и величини ради корелације, вид нам може рећи готово ништа о таквим стварима.”

Реализам и антиреализам Традиционална реалистичка позиција у онтологији је да време и простор постоје одвојено од људског ума. Идеалисти, насупрот томе, поричу или сумњају у постојање објеката независних од ума. Неки антиреалисти, чија је онтолошка позиција да објекти изван ума ипак постоје, сумњају у независно постојање времена и простора.

Године 1781, Имануел Кант је објавио Критику чистог ума, једно од најутицајнијих дела у историји филозофије простора и времена. Он описује време као а приори појам који нам, заједно са другим а приори појмовима попут простора, омогућава да разумемо чулно искуство. Кант сматра да ни простор ни време нису супстанца, ентитети по себи, или научени искуством; он сматра, уместо тога, да су обоје елементи систематског оквира који користимо да структуришемо своје искуство. Просторна мерења се користе за квантификовање колико су објекти удаљени, а временска мерења се користе за квантитативно поређење интервала између (или трајања) догађаја. Кантова Критика никада није имплицирала да су време и простор емпиријске чињенице. Рећи да су они „тамо негде у свету” значи имплицирати да се ствар по себи може сазнати, што је, за Канта, немогуће.

Неки идеалистички писци, попут Џ. М. Е. Мактагарта у делу Нестварност времена, тврдили су да је време илузија .

Писци о којима се овде расправља су углавном реалисти у овом погледу; на пример, Готфрид Вилхелм Лајбниц је сматрао да његове монаде постоје, барем независно од ума посматрача.

Апсолутизам и релационизам

Лајбниц и Њутн Велика дебата о дефинисању појмова простора и времена као стварних објеката самих по себи (апсолутни), или само поретка међу стварним објектима (релациони), започела је између физичара Исака Њутна (преко његовог портпарола, Самјуела Кларка) и Готфрида Вилхелма Лајбница у радовима из Лајбниц-Кларкове преписке.

Аргументујући против апсолутистичке позиције, Лајбниц нуди низ мисаоних експеримената са циљем да покаже да постоји контрадикција у претпоставци постојања чињеница као што су апсолутна локација и брзина. Ови аргументи се у великој мери ослањају на два принципа централна за његову филозофију: принцип довољног разлога и идентитет неразлучивих. Принцип довољног разлога каже да за сваку чињеницу постоји разлог који је довољан да објасни шта и зашто је то тако како јесте, а не другачије. Идентитет неразлучивих каже да ако не постоји начин да се два ентитета разликују, онда су они једна те иста ствар.

Пример који Лајбниц користи укључује два предложена универзума смештена у апсолутни простор. Једина уочљива разлика између њих је та што је овај други позициониран пет стопа лево од првог. Пример је могућ само ако таква ствар као апсолутни простор постоји. Таква ситуација, међутим, није могућа, према Лајбницу, јер да јесте, положај универзума у апсолутном простору не би имао довољан разлог, јер је могао бити било где другде. Према томе, то је у супротности са принципом довољног разлога, и могла би постојати два различита универзума која су у сваком погледу неразлучива, чиме би се прекршио идентитет неразлучивих.

У Кларковом (и Њутновом) одговору на Лајбницове аргументе издваја се аргумент канте: Вода у канти, обешеној о конопац и постављеној да се врти, почеће са равном површином. Како вода почне да се врти у канти, површина воде ће постати конкавна. Ако се канта заустави, вода ће наставити да се врти, и док год се врти, површина ће остати конкавна. Конкавна површина очигледно није резултат интеракције канте и воде, јер је површина равна када канта тек почне да се врти; површина воде постаје конкавна како и сама вода, под утицајем окретног кретања канте, такође почне да се врти, а површина остаје конкавна када се канта заустави.

У овом одговору, Кларк аргументује за неопходност постојања апсолутног простора да би се објаснили феномени попут ротације и убрзања који се не могу објаснити на чисто релационистички начин. Кларк тврди да, будући да се zakrivljenost воде јавља и у ротирајућој канти и у стационарној канти која садржи воду која се врти, то се може објаснити само тврдњом да се вода ротира у односу на присуство неке треће ствари — апсолутног простора.

Лајбниц описује простор који постоји само као однос међу објектима, и који нема постојање одвојено од постојања тих објеката. Кретање постоји само као однос међу тим објектима. Њутновски простор је обезбедио апсолутни референтни оквир унутар којег објекти могу имати кретање. У Њутновом систему, референтни оквир постоји независно од објеката садржаних у њему. Ти објекти се могу описати као да се крећу у односу на сам простор. Скоро два века, доказ конкавне водене површине имао је ауторитет.

Мах Друга важна фигура у овој дебати је физичар 19. века Ернст Мах. Иако није порицао постојање феномена попут оног виђеног у аргументу канте, ипак је одбацио апсолутистички закључак нудећи другачији одговор на питање у односу на шта се канта ротира: непокретне звезде.

Мах је сугерисао да су мисаони експерименти попут аргумента канте проблематични. Ако бисмо замислили универзум који садржи само канту, према Њутновом објашњењу, ова канта би могла да се врти у односу на апсолутни простор, и вода у њој би формирала карактеристичну конкавну површину. Али у одсуству било чега другог у универзуму, било би тешко потврдити да се канта заиста врти. Чини се подједнако могућим да би површина воде у канти остала равна.

Мах је тврдио да би, у ствари, водени експеримент у иначе празном универзуму остао раван. Али ако би други објекат био уведен у овај универзум, можда удаљена звезда, сада би постојало нешто у односу на шта би се могло видети да се канта ротира. Вода у канти би могла имати благу zakrivljenost. Да би се објаснила zakrivljenost коју примећујемо, повећање броја објеката у универзуму такође повећава zakrivljenost воде. Мах је тврдио да импулс објекта, било угаони или линеарни, постоји као резултат збира ефеката других објеката у универзуму (Махов принцип).

Ајнштајн Алберт Ајнштајн је предложио да закони физике треба да буду засновани на принципу релативности. Овај принцип сматра да правила физике морају бити иста за све посматраче, без обзира на референтни оквир који се користи, и да се светлост простире истом брзином у свим референтним оквирима. Ова теорија је била мотивисана Максвеловим једначинама, које показују да се електромагнетни таласи простиру у вакууму брзином светлости. Међутим, Максвелове једначине не дају назнаку у односу на шта је ова брзина. Пре Ајнштајна, сматрало се да је ова брзина релативна у односу на фиксни медијум, назван луминоферни етар. Насупрот томе, теорија специјалне релативности постулира да се светлост простире брзином светлости у свим инерцијалним оквирима и испитује импликације овог постулата.