Кандахар (дари: سفر قندهار, Safar-e Ghandehar — „Путовање у Кандахар”; познат и под алтернативним називом Сунце иза месеца) је ирански филм из 2001. године који је режирао Мохсен Махмалбаф. Радња филма смештена је у Авганистану током владавине Талибана.

Филм је заснован на делимично истинитој, а делимично фикционализованој причи о Нафас, успешној Авганистанки која живи у Канади, а коју тумачи Нелуфер Пазира.

Филм прати покушај Нафас да се врати у Авганистан након што добије писмо од своје сестре, која је остала у земљи када је породица годинама раније побегла након доласка Талибана на власт. Нафас креће у очајничку мисију како би спасила сестру, која је написала да због дискриминаторних закона режима планира самоубиство током последњег помрачења Сунца у миленијуму.

Филм је углавном сниман у Ирану, укључујући избеглички камп Нијатак у близини авганистанске границе. Поједине сцене снимане су тајно у Авганистану. Већина учесника, укључујући Нелуфер Пазиру, тумачи саме себе.

Радња Нафас, Авганистанка која безбедно живи у Канади, стиже у Иран, ставља бурку и улази у Авганистан представљајући се као супруга једног избеглице који са породицом покушава да се врати у домовину.

На путу ка Кандахару групу нападају разбојници, па одлучују да се врате у Иран. Међутим, Нафас наставља пут како би спасила своју осакаћену сестру од самоубиства.

Она плаћа дечаку Хаку, који је недавно избачен из куранске школе, да јој буде водич. Када се Нафас разболи након што је попила неисправну воду из бунара, Хак је води код сеоског лекара. Испоставља се да је лекар Афроамериканац који је примио ислам и носи лажну браду, коју назива „мушком бурком”, јер не може да је пусти.

Плашећи се да ће бити откривен, лекар отпушта Хака и наставља пут са Нафас у запрежним колима. Током путовања признаје да нема формално медицинско образовање и да је разочаран променама које су задесиле земљу под влашћу Талибана.

Нафас током путовања снима своја запажања на преносиви диктафон. Она примећује да је напредак дозвољен само у области оружја. Постепено открива размере тешкоћа са којима се суочавају жене, као и последице дугогодишњих ратова који су уништили авганистанско друштво.

Види децу која преживљавају пљачкајући лешеве, људе који се боре за протезе које би им могле спасити живот ако нагазе на мине, као и лекаре који прегледају жене кроз завесу са малим отвором.

Када се лекар окрене назад јер се плаши да уђе у Кандахар, Нафас наставља пут пратећи човека са бурком који је преварио Црвени крст и добио пар протетичких ногу. Њих двоје се придружују свадбеној поворци, али је заустављају Талибани јер су певање и свирање музике забрањени.

Њен водич бива откривен и одведен. Нафасу Талибани дозвољавају да настави пут са осталим члановима поворке. На крају, она угледа Кандахар у даљини током заласка сунца, али је сада постала заробљеница сопственог вела.

Дауд Салахудин У филму се појављује Давуд Салахудин (у филму потписан као Хасан Тантаи), Американац који је примио ислам. Године 1980. убио је иранског дисидента и бившег дипломату по налогу обавештајних структура новоформиране Исламске Републике Иран.

Након што је ова чињеница постала позната, Махмалбаф је изјавио да је Салахудин такође „жртва идеала у који је веровао”.

Глумачка постава

Нелуфер Пазира — Нафас Хасан Тантаи (Давуд Салахудин) — Табиб Сахид Саду Тејмури — Хак Хојатала Хакими — Хајат Ајк Огут — Нагадар

Пријем и награде Филм је премијерно приказан на Филмском фестивалу у Кану 2001. године, али у почетку није привукао већу пажњу. Након терористичких напада 11. септембра 2001. године, филм је широко приказиван.

Махмалбаф је за филм добио Награду Федерико Фелини коју додељује Унеско 2001. године. Филм је освојио и друге награде, међу којима су:

Награда за слободу изражавања — Национални одбор за филмску критику САД (2001) Награда екуменског жирија — Филмски фестивал у Кану (2001) Награда FIPRESCI — Филмски фестивал у Солуну (2001) Награда публике за најбољи женски глас — Voci nell'ombra (2002)

Часопис Time уврстио је филм на своју листу 100 најбољих филмова свих времена.

Документарни филм Филм је инспирисан неуспелим покушајем Нелуфер Пазире из 1996. године да се врати у Авганистан и пронађе своју изгубљену пријатељицу из детињства Дијану, док је земља још била под влашћу Талибана.

Њена прича је касније преточена у документарни филм „Повратак у Кандахар” (Return to Kandahar, 2003), који су продуцирали Пол Џеј и Нелуфер Пазира. Филм приказује њен повратак у Авганистан 2002. године, након пада власти Талибана.

У документарцу се Пазира враћа у Кабул, Кандахар и Мазари Шариф, тринаест година након што је 1989. године са породицом избегла из земље. На крају проналази породицу своје пријатељице и сазнаје да је Дијана неколико година раније извршила самоубиство.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Филмови 2001.